Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: N1

Činilo se da je juče, gde god sam krenuo, tema dana što se politike tiče bilo gostovanje Sergeja Trifunovića u emisiji Novi dan na televiziji N1 kod voditeljke Minje Miletić. Naravno, ovo gostovanje sam i sam odgledao još početkom dana, pa sam bio spreman da se uključim u raspravu onlajn i oflajn.

U ovoj emisiji dve stvari upadaju u oči. Sa jedne strane, to su dosta ljutit stav Sergeja Trifunovića prema voditeljki i njegova nespremnost da precizno odgovori na neka od njenih pitanja na koja bi svaki političar trebalo da ima spreman odgovor iz glave – pitanja poput onih o izbornim uslovima ili onih o planovima za Kosovo. Sa druge strane, u oči upada problematično vođenje emisije od strane Minje Miletić. Način na koji je ona pristupila emisiji u više trenutaka je odudarao od onoga što bi trebalo da bude nezavisno novinarstvo.

Posle emisije, objavljen je i komentar Insajdera koji je, za mene lično, po mnogo čemu sporan.

Kada se ove dve stvari stave zajedno, publika u Srbiji jeste dobila jednu zanimljivu medijsku konfrontaciju, ali je ova emisija i diskusija oko nje pokazala i nekoliko stvari koje škripe u srpskoj političkoj i medijskoj sceni i koje moramo ispraviti ukoliko želimo kvalitetnu raspravu.

 

Sergej Trifunović i njegov nastup

Od početka emisije me je začudio Sergejev ljutit stav prema voditeljki. Razloge za ovaj stav ne znam – oni mogu biti od sasvim banalnih, poput previše ranog buđenja, do toga da je osetio neprijateljski stav voditeljke, neki mogući prethodni konflikt sa njom, ili da zna nešto što mi iz publike ne znamo, a može da bude i kombinacija ovih razloga.

U svakom slučaju, nijedna od ovih stvari ne bi trebalo da izazove takve reakcije kod jednog političara koji pretenduje na javne funkcije. Ukoliko publika ne razume stav gosta, biće zbunjena njegovim ponašanjem, a većina publike politiku prati manje nego profesionalni novinari, političari i aktivisti.

Jedna od glavnih prednosti Sergeja Trifunovića jeste to što on pred publiku stavlja celost svoje ličnosti – ne krijući svoje emocije, otvoreno razgovarajući o svojim manama, ne negirajući skandale i slično. Sa druge strane, ovo može biti i jedna od glavnih prepreka njegovoj daljoj afirmaciji. Javnost ne voli nepredvidivost, i kada se podvuče crta i sabere utisak, želi da vidi stabilnost, predvidivost, ozbiljnost, spremnost i odlučnost. Ovo podrazumeva da čak i kada pošteno priznate da trenutno nemate odgovor na neko pitanje, to kažete jasno, odlučno uz obavezno „…ali trenutno radimo ovo, ovo i ovo da bismo došli do tih odgovora“. Kao potporu ovoj tezi pogledajmo najuspešnije srpske političare u poslednjih 20 godina: Vojislava Koštunicu, Borisa Tadića i Aleksandra Vučića. Uz sve svoje mane, oni su postigli uspehe jer su se držali ovih preferencija šire javnosti. Građani Srbije, kad se pogleda, žele političara o kome ne moraju mnogo da misle.

Vođenje emisije bilo je problematično, a ovo kažem kao neko ko poštuje N1. Ali kakav god voditelj emisije bio, šta god o njenom ili njegovom stavu vi mislili, kao političar ne smete dozvoliti da to utiče na vas na način koji će zbuniti javnost ili vas učiniti manje dopadljivim. Gostovanje u emisiji nije tu zbog onoga koji vodi emisiju – ono je pozornica pred javnošću Srbije i treba da bude korišćeno da se toj javnosti pruži neka vrednost. Vrednost potencijalno može biti i raskrinkavanje voditeljke, ali to je verovatno sekundarno u odnosu na predstavljanje vašeg stava o slobodi medija, izbornim uslovima, Kosovu, budućnosti pokreta koji vodite i slično. U kontekstu gde je političarima iz opozicije prostor na nacionalnim medijima krajnje oskudan, a gde je javnost željna kvalitetne rasprave i nema previše vremena da se bavi politikom, sve ovo je još važnije jer je svaki sekund medijskog prostora za jednog političara zlata vredan, a Minja Miletić i N1 su pružili jednu takvu šansu.

 

Vođenje emisije

Od samog početka emisije videla se namera voditeljke da se fokusira na „roštiljanje“ predsednika Pokreta slobodnih građana. I generalno, samo „roštiljanje“ ne bi bilo toliki problem da se radilo o utemeljenom roštiljanju po pitanjima od važnosti za javnost. Od novinara, na kraju, upravo takve stvari i očekujemo. Ali ono što smo videli velikim delom nije bilo novinarsko roštiljanje po bitnim pitanjima, već usiljeno i tendenciozno potezanje tema, informacija izvučenih iz konteksta i učitavanja značenja od strane voditeljke. Kulminacija ovog pristupa dogodila se sa pitanjem o protestima.

 

Više primera jasno potkrepljuje ovu tezu.

Na samom početku emisije, autorka izlazi sa stavom da je izjava Sergeja Trifunovića o pripremi PSG za izbore „blago rečeno zbunila njegove kolege iz Saveza za Srbiju“. Pored toga što PSG nije član SZS i što se konkurentske političke opcije (iako su obe u opoziciji) baš i ne mogu nazivati kolegama, da se radi o učitavanju bilo je jasno već sa prvim odgovorom gosta da su „kolege“ obaveštene o svemu i da nisu zbunjene, sa sve konkretnim mestom sastanaka na kojima se to desilo. U stvari, diskusija koja je imala pregršt nekonkretnih odgovora, počela je jednim prilično konkretnim. Zašto je autorka odlučila da na ovakav način otvori emisiju, i da li se radilo o jednostavnoj nespretnosti ili nečem drugom, pitanje je za diskusiju.

Odmah treba reći, voditeljka je imala i dosta dobrih i smislenih pitanja tokom emisije. Ukoliko je cilj bio da se gost roštilja ili prikaže kao nespreman ili dovede u nelagodan položaj, ova pitanja bi, zbog načina na koji je lider PSG na njih odgovarao, sama po sebi verovatno bila dovoljna da se cilj postigne.

Ali voditeljka nije stala ovde i to je verovatno njena najveća greška. Da li zbog toga što su je pojedine Sergejeve opaske izbacile iz stroja (poput one o „Nebojši“ Prostranu – pod pretpostavkom da se misli na Branislava Prostrana, ili opaske da je tvit o Legiji izvukla iz konteksta i da se nije dovoljno pripremila za emisiju) ili zbog nekog drugog razloga, autorka je pribegla gotovo degutantno niskim metodama.

Sve je kulminiralo pitanjem „znači, ove proteste vode deca?“, na koje je gost, sasvim opravdano, mogao samo da razočarano uzdahne. Lično, ne znam da li sam skoro video ovako nisko pitanje postavljeno nekome na televiziji koja nije pod direktnom kontrolom SNS i želeo bih da mislim da se radilo samo o afektivnom postupku voditeljke zbog prethodnih provokacija od strane gosta. Ako je ovo pitanje bilo više išta od toga, ponašanje autorke je za svaku osudu, jer implicira postojanje agende kojoj nije svrha proklamovani interes javnosti već napadi na gosta radi napada na gosta.

 

Skandalozni komentar Insajdera

Jasno je, argumentovano možemo da tvrdimo da se Sergej Trifunović nije ponašao kao dobro pripremljen političar, iako se ne može reći da je u svom nastupu uskratio javnost za bitne informacije. Isto tako možemo tvrditi da se, i pored veoma spornog stava i vođenja emisije, voditeljka potrudila da u jednom delu emisije od gosta dobije i smislene odgovore na smislena pitanja. Ono što ostavlja posebno gorak ukus došlo je kasnije u toku dana u vidu komentara Insajdera koji je preneo N1.

Komentar Insajdera problematičan je na više načina i predstavlja pristrasnu odbranu voditeljke od gosta. Ovo saopštenje Insajdera zvuči kao da ga je pisao neki organ Centralnog Komiteta kakve Komunističke partije ili Kominterne, a da li je tekst proizvod pukog afekta i refleksa za odbranom kolega u profesiji ili nešto drugo, pitanje je za diskusiju.

U svom saopštenju, Insajder se nedvosmisleno stavlja na stranu voditeljke, dok od samog početka tekst boji propagandističkim tonom. Odmah po otvaranju teksta govori se o tome kako nastup Sergeja Trifunovića predstavlja „vlastiti pad popularnosti“ u koji ljudi iz Pokreta slobodnih građana mogu samo da „bespomoćno gledaju“. Niko, a definitivno ne Insajder, u datom trenutku baš i nije mogao da zna kako će se ovaj nastup odraziti na popularnost lidera PSG i njegovog pokreta, a ako su i imali takve informacije, najmanje što je trebalo da urade je da navedu osnov za ovu tvrdnju. Izvinjavam se, ali ni Insajder, ni ja, ni bilo ko, nema podatke koji bi mogli da potkrepe ovaj poetično i pompezno izneti stav.

Insajder ide dalje, pa tvrdi kako je voditeljka „predstavnica“ gledalaca TV N1. Ni u jednom trenutku se nisam baš osetio da je voditeljka moja predstavnica, niti N1 gledam zato što očekujemda novinari predstavljaju moj interes. Svestan sam ograničenja na koja novinari nailaze, čak i kada su apsolutno posvećeni odbrani nekog interesa građana. Moj maksimum očekivanja od medija je da postave smislena pitanja kako bih mogao da čujem relevantne i smislene odgovore od gostiju emisije (sve preko toga je lep plus), a to sam u toku ove emisije dobio samo povremeno, što je odgovornost i gosta i autorke. Ali i to je kul, ja zbog ove emisije nisam razočaran ni u Minju ni u Sergeja, jer nemam pompezna očekivanja. Samo, nazivajmo stvari pravim imenom, izbegavajmo idealizaciju voditelja i gostiju i uskladimo sa tim svoja očekivanja.

Dalje, saopštenje donosi presudu o tome koliko je nastup lidera PSG mogao da pridobije neodlučnih glasača za njegov pokret. Insajderov odgovor je nula, ali opet, za činjenicu se predstavlja nešto što nije potkrepljeno bilo kojim dokazom, ako je uopšte ovo moguće znati bez nekog merenja mišljenja javnog mnjenja. Jednostavno, mi ovo ne znamo, a uostalom, zašto bismo se time bavili ako nismo članovi ili sigurni glasači PSG.

Saopštenje, inače, obiluje i drugim „argumentima“ koji mi pre liče na emotivnu i afektivnu reakciju i potrebu da se odbrani voditeljka – gost se napada zbog toga što koristi strane reči ili sleng, kao da se tražio svaki mogući argument da se njegovo gostovanje ospori. Prilično usiljeno, za moj ukus.

Za kraj, i moj omiljeni deo Insajderovog saopštenja:

„Praćenje ovog gostovanja kod gledalaca je s pravom nametnulo pitanje kako bi se odnosio prema medijima da je slučajno na vlasti. I jasan odgovor: “Bolje da ne saznam”.“

Imam veliko poštovanje za novinarsku profesiju, a posebno za one novinare koji mnogo rizikuju da bi javnosti predstavili informacije od značaja. Slobodu medija podržavam do maksimuma, kao što generalno podržavam svaku slobodu izražavanja, čak i najvećih ideoloških oponenata. Ali stvarno bih zamolio Insajder da ne uzima se za pravo da tumači kakva se pitanja meni kao gledaocu nameću u glavi dok gledam nastup nekog političara. Takođe, zamolio bih ih i da se uzdrže od davanja odgovora na ta izmišljena pitanja u moje ime. Zaista ljudi, da li ste stvarno postavili pitanje u ime gledalaca a zatim i na njih dali odgovor u ime gledalaca?

Ne živimo u društvu u kome je neki centralni komitet sa visine zadužen da u ime gledalaca postavlja pitanja i na njih daje odgovore.

 

Zaključak

U kontekstu niskog nivoa slobode medija, ali čak i da to nije slučaj, političari bi trebalo da budu maksimalno pripremljeni i da kroz svoje nastupe gledaocima daju što više vrednosti i informacija koje će im omogućiti da se opredele po bitnim pitanjima. Pored toga, oni bi trebalo da poštuju medije i novinare koji im za to daju prostor i da na njemu budu zahvalni. Da, to važi čak i onda kada vas novinari pozovu da vas roštiljaju, pa i kada roštiljanje biva usiljeno.

Sa druge strane, novinari bi takođe trebalo da misle na interese svoje publike i da svoja pitanja i emisije koncipiraju tako da gledaocima nude dodatnu vrednost. U redu je i kada emisija služi i za obračun sa određenim političarem zarad obračuna po sebi, ali u tom slučaju se ne treba kriti iza simulacije neutralnosti.

I za političare i za medije treba da važi pravilo odgovornosti pred publikom. Kao što političaru ne treba da oprostimo greške jer je nov, „iz naše ekipe“, ili sličnih stavova kao mi, tako ni novinarima ne treba gledati kroz prste jer su „iz naše ekipe“, novinari kao takvi ili jedni od retkih koji (stalno ili povremeno) zaista rade svoj posao u javnom interesu.

Put prema boljoj javnoj raspravi u Srbiji zahteva da obratimo pažnju na sve ove elemente javne rasprave.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *