Foto: Medija centar Beograd
Jovo Bakić je u prethodnih nekoliko meseci, a posebno nakon izjave u emisiji Al Jazeere i nakon intervjua u NIN-u, a onda i poziva u policiju, postao osoba o kojoj se mnogo priča – kako o njemu, tako i o njegovim stavovima i predlozima kako smeniti aktuelnu vlast. Za jedne je on osoba koja otvoreno i bez ustezanja govori sve što misli i govori onako kako jeste, a za druge osoba koja poziva na revoluciju i na nešto što je nerealno da se desi.
Da ne bude zabune, Jovu Bakića izuzetno cenim, imao sam priliku da ga upoznam i izuzetno poštujem to što je jedan od retkih koji se ne plaši i koji zaista govori stvari oko kojih bi mnogi razmislili pre nego što ih izgovore, kad kažem „razmislili“ – uplašili se, makar u trenutku, kakve to posledice može da ima, pre svega po njih same. Mali je broj takvih ljudi, bilo intelektualaca ili profesora, bilo njihovih učenika/studenata, građana. Ovaj tekst u jednom svom delu jeste kritika izrečenog od strane Jove Bakića, ali sa druge strane je snažna potpora delu onoga o čemu on govori. Ipak, krenimo od toga o čemu priča Jovo Bakić.
Hoće li nezadovoljni građani juriti mafiju po ulicama?
Sve je počelo onog trenutka kada je Jovo Bakić izjavio da bi on voleo da se predstavnici vlasti „jure po ulicama“ i da bi to predstavljalo revoluciju, ali da trenutno ne postoji kritična masa, te će se to desiti jednog dana. Iako već duže vreme Jovo Bakić govori da je ova vlast autoritarno-mafijaška, tek nakon intervjua u NIN-u je to snažnije odjeknulo. Osim toga, dobar deo „problema sa policijom“ je izazvala njegova izjava da se u RTS može ulaziti samo sa dugim cevima, odnosno kada bude trenutak za to, a ne na način kako je to urađeno u martu mesecu. Sve ovo je izazvalo niz komentara.
Veliki deo građana na društvenim mrežama zdušno podržava izjave Jove Bakića, a deluje da se već odomaćilo tzv. „jurenje po ulicama“ kod svih onih koji ne podržavaju Vučićevu vlast. Često čujem ili pročitam o tome kako će doći taj dan. Nekako mi deluje da bi makar pola građana Beograda htelo da juri Gorana Vesića zbog svega što se dešava u prethodnom periodu u Beogradu. Ono što se dodatno pripisuje Bakiću jeste tvrd stav oko toga da nema nikakvog razgovora sa vlastima, već kako on kaže može biti samo „pregovora o uslovima predaje jer se sa mafijom ne razgovara“.
Posledice Bakićevih stavova
Dve su ključne negativne posledice koje izazivaju Bakićeve izjave i celokupan njegov stav prema aktuelnim vlastima. Prva je ta što daje municiju vlastima da optužuju opoziciju i građane na protestima za nasilje. Znam i sam da bi oni izmislili pozive na nasilje, pa i gore stvari, kao što su ih izmišljali i do sada, ali ovakvim nastupima im se daje nuklearno oružje za svoje propagandne kampanje. Ako i zanemarimo njihove medije i propagandu, daje im, ako ništa drugo, argument pred međunarodnim akterima da građani žele nasilje. Nekako mi deluje da je od cele priče najviše profitirao upravo Vučić jer ono što Bakić govori Vučiću šteti među ionako opozicionim biračima, dok celokupnoj opoziciji šteti ne samo kod protivnika, već i među potencijalnim biračima bilo koga iz opozicije, a ni građani se nisu ozbiljnije uključili u proteste ili u bilo kakve napore da se aktuelna vlast smeni. Ne treba ni zaboraviti da velikom delu građana koji su protestovali bilo kakva ideja nasilja nije bliska, setimo se samo reakcija na upad u RTS i dan ispred Predsedništva.
Druga negativna posledica izjava, koja se odnosi na pregovore/razgovore sa vlastima, jeste što proizvodi jaz i razdor između jednog dela građana i opozicije, ali i između samih građana koji ne podržavaju ovu vlast, oko metoda borbe. Nekako je već previše debate oko toga da li sa vlastima treba pregovarati/razgovarati. Pa valjda je do sada bilo jasno da se može samo razgovarati oko izbornih uslova i kako doći do iole slobodnih i poštenih izbora i ni oko čega drugog. Nema potrebe za stvaranjem dodatnih problema između već toliko podeljenih kako građana međusobno, tako i između građana i opozicije.
Ima li realnosti u željama Jove Bakića?
E ovde dolazimo do suštine. Jovo Bakić je u poslednjem gostovanju na N1 rekao da on u stvari analizira realno stanje i ništa više od toga. Ako to pogledamo, da se aktuelna vlast može okarakterisati kao mafijaška – dovoljno je pogledati samo istraživanja BIRN-a, KRIK-a, CINS-a, Hercegovačku, slučajeve Lončar, otac Stefanović, Vulin itd. Da ne postoji kritična masa za „jurenje po ulicama“ kako je on rekao – ne postoji, da „Vučić uživa podršku SAD i EU“ – uživa. I u ovom delu mogu da se saglasim gotovo sa svim izrečenim od strane gospodina Bakića.
Sa druge strane, da se sa vlastima ne može razgovarati, već samo pregovarati o uslovima predaje – taj deo ne mogu da razumem, jer ne znam kako će se onda ta predaja desiti. Nisu nešto poznate činjenice da je bilo ko sa vlasti otišao svojevoljno, da je odstupio a da nije pobeđen na izborima, a posebno ne lideri i partije onog tipa kako ih upravo Bakić karakteriše. U tom smislu, ne vidim kako Jovo Bakić misli da do promene vlasti može da dođe.
Da se ne zavaravamo, ova vlast prvo mora da izgubi na izborima, pa tek onda građani mogu da krenu na neki drugi način u odbranu izborne volje ukoliko se ona ne bude poštovala, kao što se između ostalog desilo Petog oktobra. Sa druge strane – uz sve mane izbornih procesa, ova vlast ima legitimitet. Na parlamentarnim izborima 2016. godine su svi učestvovali, kao i 2017. godine i time su, kako partije opozicije i kandidati na predsedničkim izborima, tako i svi građani koji su izašli na izbore, dali legitimitet ovoj vlasti. Iako su 2017. pokrenuti protesti zbog pobede Aleksandra Vučića u prvom krugu, oni su došli prekasno. Jer kao što se kaže da nema kajanja posle nekih stvari, tako nema ni kajanja nakon izbora. I tada su izborni uslovi bili katastrofalni i išlo se na izbore sa unapred poznatim pobednikom, ali se valjda naučilo na prethodnim greškama.
Kako i sam Jovo Bakić kaže, Vučić ima podršku SAD i EU i, dok je tako, može da radi šta hoće. Upravo me u ovakvim okolnostima, dok Vučić ima podršku, zanima kako bi na eventualnu „revoluciju“, čak i da postoji kritična masa, reagovali upravo ti međunarodni akteri i na koji način bi oni mogli „revoluciju“ da legitimizuju.
Kako onda doći do smene vlasti?
Prosto i jednostavno – na izborima. Za početak. A da bi se došlo do iole poštenih izbora, vlast se mora pritiskati da tako nešto dozvoli. Bakić se osvrnuo na to i rekao da „možemo da šetamo još 3 decenije i da to Vučića neće potresti“. U to, uz još neke aktivnosti – nisam siguran. Pre tačno dva meseca sam pisao o tome da će do pregovora oko izbornih uslova morati da dođe u nekom trenutku, a upravo zbog Vučićeve želje da opozicija izađe na izbore. Upravo sa ciljem legitimiteta i podrške koju Vučić ima od strane međunarodnih aktera – jer bez opozicije na izborima, a sa građanima na ulicama, lako stvari mogu da postanu klizave.
Pregovarati sa vlastima oko izbornih uslova, boriti se za što ravnopravniji položaj, za što pravednije uslove – to mora da se desi i mora da se radi na tome, a međunarodni faktor može biti podrška tome uz pritisak koji će dolaziti od strane građana. Da li će to biti za izbore koji predstoje 2020. godine ili za neke naredne, to je pitanje koje ostaje otvoreno u vremenu koje sledi.
Ja ovo zaista vidim kao jedini način da se vlast u Srbiji promeni, dok čekanje da „mafija“ odluči da se preda – i to bez izgubljenih izbora, to zaista ne vidim kao opciju, kao ni to da će postojati dovoljno veliki broj građana koji su spremni da „jure predstavnike vlasti po ulicama“ bez ostvarene izborne pobede.
Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka