Ana Novaković

Novinarka Balkanske istraživačke mreže (BIRN Srbija)

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Ana Novaković

Anja ima sedam i po godina. Pre dve nedelje završila je prvi razred. Voli da crta i talentovana je na svog tatu, a mog brata. Ne voli matematiku. Živi na Novom Beogradu. Obožava stari Beograd. Vikendom često prespava kod mene na Dorćolu. Subotom idemo u Zoo vrt i Kališ ili obilazimo parkiće i jedemo ćevape u kraju.

Prošle subote trebalo je da posetimo novootvoreni pingvinarijum u Beo zoo vrtu, provozamo se dva kruga na panoramskom točku na Kalemegdanu, napravimo pauzu za ručak u kafanici usput, tramvajem odemo do Tašmajdanskog parka i autobusom se vratimo njenoj kući na Novi Beograd. Voli i gradski prevoz, za sada… Rekreativno.

Kako su prethodne nedelje prilike u Beogradu više bile „neprilike“, što zbog vremenskih uslova što zbog gužve i nervoze na ulicama izazvanih radovima u strogom jezgru grada, odložile smo „naš dan u starom Beogradu“ za naredni vikend.

Odahnula sam, da budem iskrena. Nisam morala da objašnjavam zašto se nećemo voziti tramvajem (linije 2, 5 i 10 na Dorćolu ukinute su na bar šest meseci zbog radova), zašto 65-icu nećemo čekati kod Poštanske štedionice, zašto nećemo preprečiti put pored Staklenca, zašto svi vozači nervozno i nepristojno trube jer je autobus zakrčio celu raskrsnicu kod Doma omladine pa moramo da se provlačimo između automobila.

Pre neki dan dok smo šetale po gradu rekla je preskačući rupu u trotoaru: „Teto, je l’ znaš kako ja uvek tačno znam da sam u starom Beogradu? Svuda je raskopano“. Mislim se u sebi, eh moja Anja, svi to isto kažu.

Svuda je raskopano i baš sve se radi u istom trenutku. Beograd nije grad kranova, Beograd je gradilište. Uzgred, na gradilištu se radi i gradi, ne živi se.

***

 

Proleće se i kalendarski prošle nedelje završilo. Rekla bih baš teatralno, u velikom stilu. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić imao je u ponedeljak 24. juna važan nastup u Borči koju je prethodni dan kiša najteže pogodila. Tanjug je prenosio uživo. Dvadeset minuta se čekalo na direktno uključenje u program nazvan „Predsednik Srbije obilazi poplavljena područja na levoj obali Dunava“.

Medijima koji su ga pratili rekao je onako iznenađen dramom zbog padavina: „Kiša je pala. Dešava se. Sačekate sat vremena i prođe“.

U Beogradu kiša je iz dana u dan poplavljala ulice, kuće, garaže, državne institucije, tržne centre i velike hotelske komplekse. Kao brodovi u oluji plovili su automobili i autobusi u Poenkareovoj. Otvorio se asfalt kao crna rupa u Valjevskoj ulici na Banovom brdu. Iz šahtova u novobeogradskim bulevarima izbili su žuti vodoskoci. Misliš se, mora da je neka veštačka atrakcija, a ne realna situacija. Ljudi u Borči, Kotežu i Krnjači su u ribarskim čizmama – oni koji su bili te sreće da ih imaju u kući – išli na posao ili tek u nabavku.

Te su slike opisivale život u glavnom gradu u poslednjim danima proleća 2019, a predsednik Vučić se tom istom prilikom u Borči prekorno osvrnuo na to što su ljudi ovu situaciju opisivali, zaboga, kao kataklizmu i apokalipsu, a zapravo je „ništa strašno“. Nije mogao da se načudi da građani kao jezivu poplavu doživljavaju to što nije moglo da se prođe sat vremena autoputem, što je nestala struja, što nisu radile četiri trafostanice… Ako je toliko besmislena drama, ja se pitam, kako to da predsednik jedne države, a u slučaju Vučića on je i više od toga, ima vremena i živaca da se bavi razmaženim građanima, obilazi svaku kuću u Borči, umesto da rešava najvažnija državna pitanja. Kako? Zašto?

Ni to nije bila dovoljna lekcija nego je još ukore iz lošeg vladanja podelio narodu. Prvo je sarkastično objasnio: „To sam već naučio, da je država za sve kriva svima. To je najlakši odgovor svuda. Zato sam došao i zato mi nije teško da trpim ni ljude koji su besni ni ljude koji su ljuti“.

Dva minuta kasnije novinarka TV Prva komentariše sa predsednikom države „đubre po kanalima“. Vučiću je to došlo k’o kec na desetku. Pita, odgovara, prekoreva: „Ja vas pitam, ko je kriv za đubre po kanalima? Narod je kriv. Naravno da je narod kriv, samo narod nikad neće da bude kriv, nego najlakše je Vučić je kriv“.

***

 

Doktorat bih mogla da napišem na temu okupacije Beograda teškom mehanizacijom, betonskim barikadama, raskopanim ulicama i tek ponekim radnikom. Ovom prilikom osvrnuću se samo na jun koji je na izmaku.

Konačno, tri meseca od kako su u martu 2019. postavili prve skele za potrebe obnove fasada u Brankovoj ulici, pojavio se i prvi radnik. Priprema fasada za sanaciju leve strane Brankove je počela u delu ulice od Brankovog mosta do Zelenog venca. Tek mesec dana kasnije, ako ne i više, montirane su skele u drugom delu od Ulice carice Milice do Terazijskog tunela.

Ljudi se na smenu u dva smera mimoilaze pod tim skelama na Zelenom vencu. Oni viši se moraju sagnuti jer je prostor prilično skučen. Poneko se sudari – još nisu shvatili da je nemoguće žuriti, a kamoli trčati za autobusom jer je postavljena i mehanizacija koja zauzima više od polovine ionako uzanog trotoara.

Kada pomislim na fasade, setim se gostovanja tadašnjeg gradonačelnika Beograda Siniše Malog u emisiji Beogradska hronika na RTS-u s jeseni 2016. godine kada je prvi put najavio veliku obnovu fasada u prestonici.

Rekao je da će svaka rekonstruisana fasada biti dekorativno osvetljena i da je Skupština grada Beograda donela odluku da će svaka novoizgrađena zgrada u Beogradu morati da ima dekorativno osvetljenje. Reče tada Mali: „Hoćemo da naš grad učinimo lepšim, da bude beo, pravi  beo grad – dakle, beli grad, da se ponosimo tim fasadama, da ne bude mrak, fasade koje se ruše’’.

Na sto metara od Brankove, ispod mosta, nalazi se Karađorđeva ulica. Kad god je neko od gradskih čelnika pominjao obnovu grada, šta je urađeno, šta tek treba uraditi, a šta su naknadno smislili da promene, nije preskočio da pomene Karađorđevu. Kao da je ta ulica prva asocijacija na Beograd. Vazda se tamo nešto sanira. Do sada bi trebalo da izgleda kao njujorška Park avenija, ali avaj.

Radove je još u novembru 2017. najavio bivši gradski arhitekta Milutin Folić. Tada je u Večernjim novostima objavljen razgovor sa njim pod naslovom „Beograd konačno silazi na reke!“ Danas, nakon svih kišnih nedaća u glavnom gradu, ova mantra zvuči kao ironija. Glavna fora među omladinom ovih dana je da „nije Beograd na vodi, nego Beograd u vodi“.

Tek godinu dana kasnije, u novembru 2018. počela je ta velika obnova Karađorđeve ulice, koja se proteže od Kalemegdana pored Beograda na vodi sve do stare železničke stanice. Prohodna je samo u jednom smeru, ka Pariskoj ulici. Najavljeno je da će je raditi 425 dana, što bi značilo da je rok za završetak radova taman pred izbore 2020. godine.

Sredinom juna je počela još jedna velika rekonstrukcija. Četiri bulevara, na potezu od Vukovog spomenika do Kalemegdana dugačkom skoro tri kilometra, biće rekonstruisana u tri faze. U prvoj fazi radiće se deonica od Ruzveltove do Takovske, u drugoj od Takovske do Francuske, a u trećoj od Francuske do Tadeuša Košćuška. Rok je 200 dana, dakle početak 2020. Živi bili pa videli.

Kada teritorijalno povežemo samo radove u širem centru Beograda u poslednje 2-3 godine, od Vukovog spomenika, zatim ulica 27. marta, Džordža Vašingtona, Cara Dušana, Karađorđeve, preko Brankovog mosta, Beograda na vodi, Nemanjine ulice i trga Slavija, prikazaće se obruč teških mašina i bagera, koje nešto burgijaju. Nadamo se ipak da će nešto dobro i napraviti. Prvi radovi počeli su u vreme nekih redovnih vanrednih izbora, a završiće se, pred neobično, ali redovne parlamentarne izbore 2020.

Zato, kako se čini, bolje je da leto provedemo kako je Vučić sugerisao Babiću – u Sopotu. Ako tamo nađemo druga.

 

 

*Stavovi izneti u ovom tekstu ne predstavljaju stavove Balkanske istraživačke mreže (BIRN Srbija)

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *