Zašto ne izvozimo više hrane u Rusiju i pored sankcija EU?
Kao što je ’’kriza naša šansa’’, tako su i ekonomske sankcije između EU i Rusije kod većeg dela naše javnosti dočekane kao prilika za povećanje izvoza hrane i poljoprivrednih proizvoda uopšte na tržište Ruske Federacije. Ispostavilo se da baš i nije tako.
Rusija je uvela zabranu uvoza prehrambene robe iz zemalja EU, u sklopu pogoršanja odnosa u vezi sa situacijom u Ukrajini i pošto je EU uvela ekonomske sankcije Rusiji. Logika stava da je ovo šansa za povećanje izvoza srpskih proizvoda ležala je u tome da je Rusija veliki uvoznik hrane, a značajne količine uvoza dolazile su iz EU. Sankcije su stvorile veliku prazninu na ruskom tržištu, prazninu za koju su se srpski poljoprivrednici i političari nadali da će moći da popune.
I zaista uskoro je došlo do velikog rasta izvoza poljoprivrednih proizvoda na tržište Ruske Federacije, pa je on kroz nekoliko godina čak i dupliran: vrednost izvoza ovih proizvoda u Rusiju 2018. dostigla je 317 miliona dolara u odnosu na 150 miliona u 2012. Međutim, ovaj veliki rast i dalje čini tek mali deo ukupnog izvoza poljoprivrednih proizvoda, iako je i njegov udeo porastao: sa 7,2% u 2012. na 13,1% u 2018. godini.
Grafikon: Izvoz poljoprivrednih proizvoda, u milionima USD. Izvor: RZS.
Dok je izvoz poljoprivrede u Rusiju tokom godina povećan za nešto manje od 150 miliona evra, za to vreme je izvoz ovih proizvoda u ostale zemlje povećan za oko 180 miliona evra. Ni jedno ni drugo nisu baš sjajni rezultati. Ali nije ni izvoz proljoprivrede bio ravnomeran. Kada zanemarimo nekoliko sektora čiji izvoz u Rusiju je niske vrednosti tj. ispod 10 miliona dolara, vidimo da je do značajnog rasta izvoza došlo u samo nekoliko sektora: meso i mesne prerađevine, mlečni proizvodi i voće i povrće.
Ali i ovde postoji zanimljiv trend: primetan je skok izvoza u 2014. godini kada su uvedene sankcije. Nakon toga, putanje ovih proizvoda divergiraju: izvoz mesa dramatično opada, mlečnih proizvoda stagnira ili blago raste, dok sa rastom nastavlja samo sektor voća i povrća.
Grafikon: Izvoz poljoprivrednih proizvoda odabranih sektora, u milionima USD. Izvor: RZS.
Zašto srpski proizvođači nisu bolje iskoristili ovu priliku za izvoz na rusko tržište?
Za to postoji nekoliko razloga. Prvi – veliki skok izvoza u 2014. bio je posledica iznenadne mere na koju su ruski trgovci mogli da reaguju kratkoročno samo hitnom kupovinom u inostranstvu. Međunarodna trgovina poljoprivrednim proizvodima nije tako laka, potrebno je vreme da se naprave verodostojni kontakti i organizuje proizvodnja i transport ove robe. Proizvodi ciklus u nekim kulturama traje godinama – ovo je najvidljivije u slučaju višegodišnjih zasada, ali je jasno i u slučaju proizvodnje mesa. Stoga su ruski trgovci kupovali viška gde ga ima, manje obraćajući pažnju na cenu, kvalitet i sigurnost nabavke. već naredne godine sprskim proizvođačima javljaju se kao konkurencija poljoprivredni proizvođači iz Južne Amerikekoju mogu da usled ekonomije obima na velikim farmama ponude veću količinu mesa i nižu cenu.
Drugi – problemi vezani za transport. Većina ovih proizvoda imaju nisku cenu u odnosu na svoju težinu, i često se klasifikuju kao rasuti teret, neki od njih se kvare pa su im potrebni posebni uslovi transporta, pa su cene prevoza takođe veoma bitne. A u ovo vreme dolazi i do transportnih problema jer Ukrajina zaustavlja robu koja ide kamionima za Rusiju preko njene teritorije. Ove teškoće vezane za transport najjasnije se vide u slučaju svinjskog mesa: pošto se u Srbiji i dalje koristi obavezna vakcija protiv svinjske kuge koja u sebi sadrži živu, prema standardima EU takvo meso ne samo da ne može da se uvozi već ni prevozi preko njene teritorije, pa umesto da ovi tovari idu preko Rumunije Dunavom i preko Crnog mora, moraju prvo železnicom do Bara, pa onda brodom pored Grčke i Turske u Crno more pa za Rusiju.
Treći – ruska trgovinska politika. Rusija je 2012. postala član Svetske trgovinske organizacije (podsetimo se, Srbija je jedna od retkih zemalja na svetu koja još nije članica ove međunarodne organizacije), što je dovelo do smanjenja carina i drugih trgovinskih barijera na uvoz proizvoda iz zemalja članica STO, što je olakšalo pristup ruskom tržištu našim konkurentima. Ovo je prilično oslabilo srpsku prednost iz preferencijalnog sporazuma o trgovini između Srbije i Rusije koja se bazirala na nižim carinama.
Četvrti – ruska poljoprivredna politika. Nakon uvođenja sankcija i devalvacije ruske rublje, došlo je do značajnog poskupljenja hrane u Rusiji, što je naročito pogodilo siromašnije stanovništvo u gradovima. Umesto da ovo ublaže ukidanjem (barem nekih) sankcija, ruske vlasti su pokrenule politiku visokih poljoprivrednih subvencija i drugih mera za proizvodnju hrane u zemlji. Ovo mere pre svega su bile umerene ka proizvodnji mesa i mleka. Hrana je i dalje skuplja nego pre, ali deo cene se sada ne vidi na rafovima jer se isplaćuje iz budžeta. Kako je podizanje novih farmi ili proširenja njihovih kapaciteta i nova stada potrebno vreme, proteklo je par godina od početka primene ovih mera do povećanja proizvodnje hrane u Rusiji.
Imajući u vidu nabrojane teškoće, nije ni čudo što je izvoz poljoprivrednih proizvoda iz Srbije u Rusiju značajno namnji nego što su se mnogi tome nadali. Održiv rast izvoza realizovao se samo u onom sektoru gde se ovi problemi uglavnom nisu javili – a to je sektor voća i povrća. Transport je ostao uglavnom isti kao i pre sankcija, ovaj sektor nije cilj ruske politike supstitucije uvoza, i nije došlo do velikog rasta konkurencije iz inostranstva, što je omogućilo da se vrednost ovog izvoza iz Srbije na tržište Ruske Federacije udvostruči, i danas čine 2/3 ukupnog poljoprivrednog izvoza u ovu zemlju. Jedino izvoz mlečnih prerađevina drži korak, pošto je skoro duplo veći nego pre sankcija, ali je njegova ukupna vrednost i dalje prilično mala – manja od 40 miliona evra u prethodnoj godini.
Na ovom primeru se još jednom istinito pokazala izreka da ’’ako smo mi braća, naše kese nisu sestre’’. Rusija i dalje ostaje naš važan spoljnotrogivnski partner, naročito za izvoz voća i povrća, ali na našu ekonomsku saradnju treba gledati realističnim očima, a ne podgrevati mitomaniju da će Rusi kupiti sve naše samo zato što je proizvedeno u Srbiji. Srpska poljoprivreda može da bude mnogo bolja, a kako bude napredovala, tako će uspevati da osvoji inostrana tržišta. Za to je ipak neophodno da država uradi svoj domaći zadatak i da poljoprivrednicima ne gura klipove u točkove.
Glavni urednik Talasa