Foto: Guelland/MSC
Na ponovljenim lokalnim izborima u Istanbulu, partija Redžepa Tajipa Erdogana izgubila je i ovaj najveći turski grad. Nakon 25 godina vladavine, gubitak Istanbula za Erdogana može uticati i na sledeće parlamentarne izbore.
U Turskoj je poznato da stranka koja osvoji lokalnu vlast u Istanbulu, na sledećim parlamentarnim izborima osvaja većinu i u skupštini.
Nakon obelodanjenih rezultata ponovljenih izbora, telefonom su razgovarali srpski predsednik Aleksandar Vučić i predsednik Turske Erdogan. Dvojica predsednika su u razgovoru izrazili zadovoljstvo stalnim napretkom političkog dijaloga i ekonomke saradnje dveju zemalja.
Čestitke prijatelju Erdoganu iako je izgubio izbore
Međutim, zanimljiv je trenutak u kojem se ovaj razgovor dešava, a to je neposredno nakon što je proglašeno da je opozicija u Istanbulu pobedila i na ponovljenim izborima i da više nema sumnja u izborne rezultate. Iako nije očekivano da predsednik druge strane države uopšte čestita pobedu opoziciji ili vlasti u drugoj državi na lokalnim izborima, predsednik Vučić je potvrdio svoje lično prijateljstvo sa Erdoganom bez čestitanja pobede opoziciji.
Možda u ovom postupku predsednika Vučića ne bi bilo ništa čudno da prethodno u martu nije Erdoganu čestitao nepostojeću pobedu na lokalnim izborima. Tada je Erdogan na lokalnim izborima izgubio najvažnije turske gradove. Ali, sada kad je Erdogan potvrdio svoj poraz na izborima u Istanbulu, Vučić nije našao primerenim da čestita pobedu turskoj opoziciji.
Da je čestitao pobedu turskoj opoziciji, Vučić bi pokazao i da ceni izbore kao legitiman način promene vlasti, dok ovakvo ćutanje na političke promene u Turskoj ukazuje da je lično prijateljstvo sa Erdoganom ispred demokratije i slobodnih izbora.
Ono po čemu su izbori u Turskoj specifični jeste što uprkos narušenoj demokratiji i institucijama, izbori imaju neku vrstu posebnog statusa i tradicije koje čak ni autoritarni lideri poput Erdogana na kraju ne dovode u pitanje. Upravo zbog ovakvog statusa koje izbori imaju u Turskoj, bilo bi važno da je Vučić iskoristio priliku da čestita pobedu opoziciji.
Svođenje međudržavnih odnosa na lične odnose dva lidera
Ali, ovakvo postupanje Vučića ne govori samo o prijateljskim vezama koje ima sa Erdoganom, već i o tome da je srpski predsednik međudržavne odnose sveo isključivo na lične odnose. Umesto da odnosi između država budu formalizovani i institucionalizovani, oni su danas svedeni na polje ličnih odnosa predsednika Vučića.
Takav način vođenja spoljne politike može imati ozbiljne posledice po državu kada odnosi između pojedinaca uđu u lošu fazu ili kada dođe do smene političkih elita u drugoj državi. Ako ste do juče bili prijatelj sa Erdoganom, a sutra na vlast dođu oni čiju ste pobedu na izborima ignorisali zbog prijateljstva sa Erdoganom može dovesti do zahlađenja međudržavnih odnosa.
Ako se setite, takvu situaciju smo već iskusili kada je aktuelna vlast podržavala autoritarni režim Nikole Gruevskog u Makedoniji. Onda kad je došlo do smene režima, predstavnici naše vlasti su se neko vreme pravili nemi i gluvi na pobedu opozicije predvođenu sadašnjim premijerom Zoranom Zaevim. Takvo svođenje politike na nivo ličnih odnosa kasnije je imalo za posledicu dodatno zahlađenje odnosa sa Makedonijom i njenim rukovodstvom.
Zašto je bitno definisati spoljnu politiku Srbije?
Isto kao što je Vučić u Srbiji personalizovao politiku i narušio svrhu i autonomiju institucija, tako je uradio i na polju spoljne politike. Dodatno, nedefinisana spoljna politika Srbije i odsustvo njene formalizovanosti u vidu nekog dokumenta usvojenog od strane Narodne skupštine otvara prostor za personalizaciju spoljne politike.
Svođenje međudržavnih odnosa na lične otvara prostor i za jačanje stranog uticaja u Srbiji. Lični odnosi u međunarodnim odnosima neretko su obojeni netransparentnošću čime mogu biti ugroženi nacionalni interesi koji su stavljeni u službu ličnih interesa političkih elita.
Sa druge strane, Vučić ovakvim pristupom u spoljnoj politici pokazuje svom biračkom telu kakve on prijateljske odnose ima sa predsednikom Turske, Rusije, Kine, Mađarske. Ipak, indikativno je da Vučić takve odnose ima gotovo isključivo sa drugim autoritarnim liderima gde se politika isto svodi na ličnost lidera, a ne na institucije.
Takav pristup srpskog predsednika Vučića govori i o njegovom viđenju kojoj grupi država i uređenja Srbija pripada, a to nisu evropske demokratske uređene države u kojima se poštuje vladavina prava, već više one države pod čvrstom rukom autoritarnih lidera.
Autor