U svetu gde sve više ljudi pati od prevelikog stresa, postoji ogromna potreba za pronalaženjem unutrašnjeg mira i smanjenjem anksioznosti . Brojna istraživanja govore o različitim pozitivnim efektima po zdravlje ljudi koji redovno meditiraju, a meditiranje se sve više preporučuje kao dodatak i dopuna psihoterapiji. Meditacija je praksa koja ima korene u budističkoj tradiciji, a u poslednjih nekoliko decenija sve više je prisutna na Zapadu, ali u Srbiji.
Razgovarali smo sa nekoliko ljudi koji meditaciju praktikuju već neko vreme o tome na koji način meditiraju, šta vide kao najveće prepreke u ovoj praksi i kakav je uticaj meditacije na njih.
Relja Dereta (33)
Sa meditacijom sam se prvi put sreo u 15. godini, kod izvesnog Nenada Bušelića iz Splita. Od tad sam sa manjim ili većim kontinuitetom koristio njegove i druge prakse, kao što je Proces prisutnosti, mindfulness meditacija… Danas i kad ne uhvatim kontinuitet sa meditacijom, gledam da svakodnevno odvojim barem par minuta da svesno dišem, posebno u toku dana kada mi treba pauza i restart, ili pred neki potencijalno stresan događaj.
Kad god bih uhvatio kontinuitet, osetio bih značajnu promenu u sebi – jedan dubok osećaj mira koji postane ,,bazno osećanje”, iz kojeg je daleko teže burno reagovati, iznervirati se, potrošiti se, i samim tim imaš prostor za daleko iskrenije i ,,čistije” emocije i reakcije.
Sećam se par trenutka u kojima je taj osećaj mira bio neverovatno dubok i sveobuhvatan, podeliću dva: jednom sam se probudio oko 3-4 ujutru i kako sam otvorio oči, strefilo me izuzetno jako osećanje da je sve prosto uredu. Nije bilo ni najmanje trunke onog premišljanja, tihe strepnje i zebnje, zapitkivanja da li će se sutra ili za godinu dana ili kad već nešto desiti kako treba, ili će se možda desiti nešto strašno, već – Sve. Je. Apsolutno. U redu. Zaspao sam i sutradan je taj osećaj nestao, ali je divno znati da je moguće dosegnuti takva i verovatno daleko dublja stanja ako smo disciplinovani u procesu.
Drugi put se desilo dok sam sedeo na kafi i čekao neki sastanak. Kao ni od kuda me je obuzeo taj osećaj mira, i baš u tom trenutku me je pozvao neki klijent koji je bio u panici oko nekog projekta. Verovatno bih inače imao bar neku malu emotivnu reakciju, svojski bih se trudio i potrošio da umirim tu osobu, pokušao bih da ja zadržim mir, ali sad sam bio šokiran koliko sam prosto bio ok, miran, bez trunke vezivanja za stanje i reakciju te osobe – dok je ona kukala u telefon, ja sam bez ikakvog napora izuzetno mirno slušao i odgovarao, skoro kao karikatura nekog monaha. I taj osećaj je nakon par sekundi prošao, ali je isto tako nezaboravan.
Tokom same meditacije, dosta se rvam sa svojim umom koji stalno šalje svoje neke ideje, žalbe, asocijacije, itd. Posle nekog vremena se umirim i onda osetim taj prelaz u drugačije stanje, ali dok se to desi deluje kao da je prošla večnost. Isto tako, teško mi je da ostvarim kontinuitet, posebno sad zbog dinamične prirode posla u kojoj ležem i ustajem u različita vremena, pa je teže napraviti jutarnju rutinu, a meditaciju je posebno lako odložiti.
Tedora Rešetar (24)
Poslednje dve godine s prekidima meditiram koristeći se tehnikom povezanog disanja, a pre nekih šest godina sam čitajući razne knjige uspela da prepoznam stanje pristutnosti tako da mogu svesno da ga “indukujem” dok šetam, vozim se autobusom ili plešem. Nisam to tad nazivala meditacijom, prosto mi je to stanje uma najčešće stvaralo osećaj čiste radosti, a nekad bi vraćanje fokusa na telo pomagalo da se smirim u slučaju da se dešava nešto što doživljavam kao uznemiravajuće.
Sigurna sam da je meditacija uticala na moje mentalno i fizičko zdravlje. Narativna stvarnost je neodvojiv deo našeg svakodnevnog života, ali kao neko ko ima jaku tendenciju da intelektualizuje i racionalizuje sve što se dešava spolja i unutra, dok ignoriše osetni nivo i najčešće ima neprijateljski doživljaj sveta, mogu da kažem da meditacija minimalizuje probleme koji iz toga proizilaze.
Ako ste fizički loše, nemoguće je da to meditacijom ne osvetite i nastavite da ignorišete svoje potrebe ili neprekidno konzumirate stvari koje su štetne. Pored toga, ako lakše naučimo da prepoznamo napetost u telu ili uopšte pustimo sebe da osećamo stvari koje osećamo bez opsesivnog zadržavanja na određenim mislima i bez dodatne anksioznosti, mnogo lakše prepoznajemo šta želimo i to pruža određeni osećaj sigurnosti i samopouzdanja da ćemo u većini situacija znati da odreagujemo na najbolji mogući način, poštujući druge i sebe. Naravno, kada izađem iz ovog nametljivog i sveznajućeg “mi”, moram da priznam da mi to često ne uspeva, ali odlično je što uvek iznova može da se uči i produbljuje. Prizemljenost i krunjenje stena su slike koje mi padaju na pamet, a sve to u svrhu stvaranja više prostora da se samo bude i diše.
Najveći izazov u vezi s meditiranjem mi je održavanje konzistentnosti. Ako je nešto inherentno meditaciji, to je postojanje, a ono ne može da se instrumentalizuje tek tako. Mislim, može, ali to je onda užasno i ne bih rekla da postoji neka svrha postojanja sem postojanja samog. S druge strane, meditaciju često doživljavam jako utilitarno. Ako meditiram, bolje ću se osećati, biću spokojnija i produktivnija. I onda kad postignem to, spontano prestanem da meditiram jer odjednom nemam vremena, pa se desi nešto što me izbaci iz koloseka i krećem taj krug ispočetka, ali drago mi je da se intervali tih ciklusa smanjuju, a konzistentnost pri obavljanju vežbi disanja povećava.
Ninoslav Rupić (31)
Poslednjih 6 meseci koristim mindfulness metodu meditacije, koja je proizašla iz Vipassana koncepta. Prednost je prvenstveno praktičnost i sekularnost, jer prepoznaje koncept duhovnosti bez religije – što je jako retko. Često se te stvari poistovećuju i podrazumeva vera u “nešto više” da bi spiritualnost u osobi postojala. Ovde toga nema, samo ja, sam sa sobom i sadašnjim trenutkom.
Ovu tehniku sam prihvatio pod uticajem Sema Herisa, koji je svoj uticajan podkast, Making Sense (do skoro poznat kao Waking Up) koristio i za promociju meditacije, a skoro pokrenuo i Waking Up apikaciju u potpunosti posvećenu meditiranju – što vođenim vežbama koje traju 10 minuta, što predavanjima i razmišljanjima na temu meditacije i spiritualnost.
Ovako praktikovana meditacija podrazumeva izdvajanje malo vremena za fokusiranje na sopstveno disanje, misli, senzacije iz okoline i unutrašnosti tela. Priznajem da mi je bilo potrebno da me neko natera da sednem i “ne radim ništa” i da su benefiti toga veliki – najviše tumačenje i reagovanje na spoljne i unutrašnje senzacije koje je promišljenije i otvorenije. U svetu u kom se zauzetost precenjuje po značaju i postaje ekvivalent efikasnosti, što nikako nije, stati (sesti) i biti pristuan sada je neprocenjivo; uglavnom smo fokusirani na planove za budućnost ili sećanja iz prošlosti, a kako smo ovde i sada zaboravimo i da pomislimo osim ako je prekasno.
U početku je najveći izazov ne zaspati i ne dozvoliti mislima da jure 200 na sat, ali i jedno i drugo su sasvim normalni i očekivani. Nije lako ni biti konzistentan, kao ni primetiti efekte nakon kratkog vremena; koncept vežbanja uma nije tako pristupačan i relativno kratkoročno efikasan kao vežbanje tela, pa se mnogo manjim koracima dolazi do mnogo manje primetnih rezultata, ali kumulativan efekat zna da bude veoma impresivan.
Vuk Nešić (30)
Dužina i vrsta meditacija koje praktikujem zavisi od mojih potreba. Imam periode gde mi je potrebno da ispraznim um i onda praktikujem neku verziju Zazena. U drugim situacijama koristim tehnike disanja da bih se napunio energijom. U trećim se radi spiritualnim vežbama gde koristim kabalističke oblike meditacije. Nekada kada osećam određenu fizičku/psihičku napetost skeniram osećajem svoje telo pokušavajući da stupim u kontakt sa problemom koji je uzrokovao to stanje.
Pošto koristim ove metode od moje 14-te godine jako su me oblikovale i doprinele kvalitetu mog života. Na primer kada se nalazim u nekoj problematičnoj životnoj situaciji meditacija mi pomaže da se bolje povežem sa sobom i da lakše napravim izbore. Činjenica da umem da percepiram realnost bez da su misli prisutne je isto jako značajna za kvalitet mog života, jer shvatam da smo mnogo više od naših ideja i iskrivljene percepcije stvari. To daje neku skromnost, i čini da se cene neke osnovne stvari u životu, a i da su glavni životni ciljevi nematerijalne prirode.
Najveći izazov je verovatno posedovanje određene mere senzibiliteta koji jako pomaže u introspekciji, koja prevazilazi racionalnu funkciju, već se radi o dubljem samoposmatranju koje uključuje i ostala čula.
Autorka