Šta je rešenje za probleme male mature u Srbiji?
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

Srpski obrazovni sistem je opet, po običaju, zakazao. Dok je u poslednje vreme najviše pažnje bilo posvećeno aferama u visokom obrazovanju, pre svega u vezi sa plagiranjem doktorata visokih državnih zvaničnika, sada je došao red na osnovno obrazovanje. Na Internetu su se pojavila pitanja sa testa iz matematike. Istraga o tome kako je do toga došlo je pokrenuta, a Ministarstvo je odlučilo da se test odloži da bi se zamenio novim, kao i kombinovani test iz predostrožnosti.

Đaci protestuju. Opravdano – hiljade njih su mesecima vredno spremali ispit. Verovali su da je njihovo samo da nauče i da dođu na test. Sada se pokazalo da nikome u obrazovnom sistemu ne mogu da veruju – ako je moguća stvar da se probije test, koliko je sigurno da se neko nije igrao i sa rešenim testovima te nekome smanjio ili povećao broj poena?

Korupcija i razne druge mahinacije u srpskom obrazovanju nisu novost. O tome govore i istraživanja Antikorupcijske studentske mreže u Jugoistočnoj Evropi, koja se uglavnom bavila univerzitetskim obrazovanjem, i koja su pokazala da postoje ozbiljni problemi u raznim oblastima: od upisa, preko polaganja ispita, do plagijarizma, prepisivanja na ispitima i prijemnom itd.

Bilo bi čudno da ovakvo stanje barem delimično nije prisutno i na nižim nivoima obrazovanja, a do sada su ljudi, kao o problematičnim stvarima, najviše pisali o inflaciji ocena (skoro svi imaju petice, umesto da raspored ocena prati normalnu distribuciju, što može biti usled nejedinstvenih standarda pri ocenjivanju znanja ali i lošoj proceni obrazovnih ishoda), te kvalitetu nastavnog kadra i broju zaposlenih, kao i neadekvatnom planu i programu.

 

Dva problema male mature u Srbiji

I ranije je bilo dosta primedbi na karakter i proces polaganja male mature. Ovde ima nekoliko nivoa problema. Prvi je tehničke prirode – kako se mala matura sprovodi, a drugi suštinske prirode – čemu ona služi.

Prvi problem predstavlja to gde i kako se polažu maturski testovi. Oni se trenutno polažu u osnovnim školama koje pohađaju sami đaci koji polažu maturu, a na testu dežuraju sami nastavnici – neki od njih tim đacima i predaju ili su im čak razredne starešine. Osim toga, svaka škola bi želela da njihovi đaci imaju što bolje rezultate, što zbog odnosa sa roditeljima što zbog upisa novih đaka. Ovo stvara svojevrsni sukob interesa.

Iako postoji kontrola procesa od strane Ministarstva – njihova delegacija ne nalazi se uvek u svakoj učionici, pa je na samim nastavnicima da li će biti strogi ili blagonakloni prema pokušajima đaka da prepisuju. Situacija bi bila znatno drugačija da se polaganje radi u srednjim školama gde bi dežurali srednjoškolski nastavnici. Ovome sam imao prilike i sam da prisustvujem – polagao sam 2003. prijemni u Filološkoj gimnaziji, a kako je te godine Ministarstvo zaboravilo da oslobodi mature đake koji su već bili upisali specijalne škole (Matematičku, Filološku, Karlovačku itd), polagao sam i običnu malu maturu. Koliko znam, ovo je bio jedini takav slučaj koji se desio. U poređenju, profesori u srednjoj su znatno više pažnje obraćali na sam proces, nego nastavnici u mojoj osnovnoj školi.

Maturski testovi rade se na papiru. Usled ovoga neophodna je ozbiljna logistika – testove treba ištampati unapred i podeliti po školama. Tu se krije velika mogućnost zloupotreba – pa se zato ovi testovi i čuvaju: pristup njima je ograničen i nalaze se zapečaćeni, pa se vidi da li ih je neko dirao ili ne, a njihovo otvaranje izvodi se pred komisijom i prati se zapisnikom. Izgleda da je upravo ovde bilo mesto gde su testovi probijeni, ali ranije se dešavalo da do toga dođe i u samom Ministarstvu, jer je pre nekoliko godina neki službenik optužen da je kopiju testova izneo iz Ministarstva na fleš memoriji.

Suštinski problem leži u tome čemu uopšte služi mala matura. Trenutno, ona služi pre svega za odabir đaka pri upisu u srednje škole. Veliki korak unapred je napravljen od „mog zemana“ kada su đaci polagali unapred poznate zadatke jer je postojala zbirka sa zadacima sa rešenjima odakle su birani zadaci za sam test. U mom odeljenju je bilo i đaka koji su bukvalno učili rešenja napamet, što jeste bila dobra strategija da osvoje više bodova, ali nije baš bila dobra strategija za neko znanje. Sada je situacija stvarno mnogo bolja, jer su svi zadaci nepoznati – postoje neke zbirke sa zadacima, ali to je više neki okvir šta se može očekivati nego bilo šta drugo.

Ali mala matura trebalo bi da bude mnogo više od procesa sortiranja đaka u srednje škole. Ona bi mogla da služi za evaluaciju rada nastavnika – zna se uspeh svakog pojedinačnog đaka na testovima, kao i njegova ocena u svakom razredu, trebalo bi da vidimo da li postoje nastavnici gde postoji diskrepanca (on za ocenu traži previše, pa njegovi đaci prolaze na testu bolje nego kod njega, ili premalo pa svi imaju visoke ocene iako su loše prošli na testu), kao i za evaluaciju rada školske uprave. Ovakve evaluacije rada nastavnika ne moraju da prate nikakve velike kazne ili nagrade, ali bi samo njihovo postojanje imalo pozitivan efekat na njihov rad.

 

Đaci treba da polažu testove elektronski

Tehnički, jedina mogućnost da se zaista spreči probijanje testa jeste da on ne bude papirni, već da bude elektronski. Testovi bi trebalo da se rade na kompjuterima ili tabletima – mogućnost probijanja testa bila bi minimalizovana, a đaci i roditelji bi svoje rezultate testova znali odmah (bili bi na primer poslati mejlom tokom dana).

Škole nemaju toliko tableta i kompjutera, pa bi ovo svakako iziskivalo nove troškove, ali oni ne bi nužno bili viši nego što jesu sada – ne bi bilo štampanja testova, zapisnika i drugih procedura koje takođe koštaju, a tableti bi se kupili jednom i trajali bi nekoliko godina. Testovi bi takođe trebalo da se rade u srednjim školama, ili na njima da dežuraju nastavnici iz srednjih škola, ako se ipak rade u osnovnim, što bi trebalo da smanji mogućnost drugih manjih zloupotreba kao što je žmurenje na jedno oko u slučaju đaka koji prepisuju na testu.

Ovako bi moglo da se vrati već odavno poljuljano poverenje u obrazovni sistem – ako deca već sa 14 godina vide da je sistem moguće varati i da u njemu najbolje prolaze oni koji to i rade, šta možemo da očekujemo od njih nego da prate loše primere koje im pružamo. Kao u svakoj urušenoj državi, loši primeri su svuda oko nas, ali hajde barem da ih nema u osnovnim školama.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *