Foto: iStock
Na jučerašnjoj sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke, predsednik SNS-a Aleksandar Vučić izjavio je da će parlamentarni izbori verovatno biti održani krajem marta ili početkom aprila 2020. godine.
Prošlo je nešto više od 3 godine od poslednjih parlamentarnih izbora, a politička scena Srbije se u različitim pogledima promenila. Neke stranke su se podelile, neke su tek osnovane, neke jedva da postoje, a u toku je ukrupnjavanje opozicione scene Srbije. Proteklih pola godine širom zemlje održavaju se građanski protesti 1od5miliona, a gotovo da ne prođe sedmica bez manje ili veće političke afere u zemlji.
Budući da izbori svakako moraju da budu organizovani iduće godine, jedno od važnijih pitanja jeste da li će na njima učestvovati opozicione partije i pokreti koji trenutno bojkotuju parlament – to, deklarativno, zavisi od napretka na polju dijaloga vlasti i opozicije, tačnije od spremnosti vlasti da usvoji (neke ili sve) preporuke stručnog tima 1od5miliona.
Ukoliko opozicija, ili njen deo, bude učestvovao na izborima – šta možemo da očekujemo sledeće godine? Ko može da pređe cenzus a ko ne, šta će biti glavne teme, a šta najveće promene? O tome su za Talas govorili Dejan Bursać i Boban Stojanović.
Ko napušta, a ko ulazi u Skupštinu?
Raspored mandata u aktuelnom sazivu Narodne skupštine od 2016. godine ne odgovara stvarnom stanju na političkoj sceni Srbije. U tom pogledu, sasvim je izvesno da bi se novi sastav parlamenta umnogome razlikovao od trenutnog, ukoliko bi većina ili sve opozicione opcije učestvovale na predstojećim izborima.
„Dosta toga se promenilo od 2016“, kaže u razgovoru za Talas politikolog Boban Stojanović koji kao najrelevatnije nove opozicione subjekte navodi Narodnu stranku, Stranku slobode i pravde i Pokret slobodnih građana.
„Tu je, naravno, i ujedinjena Demokratska stranka. Kada bi izbori bili regularni, a opozicija u njima učestvovala, mandate bi uzeli DS, PSG, Narodna i SSP. Za Dveri nisam siguran, ali bi verovatno takođe prešli cenzus, oni su možda najbolje iskoristili prisustvo u parlamentu u poslednjih par godina.
Najveći gubitnik od 2016. do danas je definitivno Dosta je bilo – oni su diskreditovali i uništili ozbiljnu nadu i energiju“, ocenjuje Stojanović.
Istraživač na Institutu za političke studije Dejan Bursać takođe ističe slučaj DJB kao najveću promenu u odnosu na 2016, budući da su tada bili najjača opoziciona lista. Kada je reč o drugim akterima, Bursać ocenjuje da će Demokratska stranka morati da „traži spas“ u nekoj većoj koaliciji, pre svega misleći na Savez za Srbiju za koji pretpostavlja da će predstojeće izbore bojkotovati.
„To otvara vrata drugim listama, sada se recimo govori o koaliciji DSS-Šapić, a možda će i neka manja demokratska opcija sama da izađe i mobiliše birače.
Sa strane vlasti ne vidim neke velike promene, sa izuzetkom da mislim da će radikali teško ući u parlament ovaj put“, procenjuje naš sagovornik i dodaje da će cenzus preći i Socijalistička partija Srbije, iako je pitanje koliko je njihovih glasača preuzela SNS.
„Suštinski, ne možemo očekivati neku veliku promenu u pogledu rezultata SNS, oni se kreću između 40 i 50%, otprilike 45%, sa nekom, po njih povoljnom, raspodelom glasova. To može da bude bojkot, ili da neke stranke ostanu ispod cenzusa, a u tom slučaju SNS sa 43 ili 45% može da kontroliše apsolutnu većinu u parlamentu“, zaključuje Bursać uz uverenje da SNS neće sama vladati budući da su uvek uzimali partnere i nema razloga da odstupaju od tog modela.
Glavne teme na izborima – hoće li se pričati o Kosovu?
Kada je reč o temama o kojima će se pričati tokom izborne kampanje, naši sagovornici imaju različita viđenja:
„Mi ovde nemamo policy pitanja, a nisam siguran da će Kosovo uopšte da bude tema. Kosovo nije bila tema ni na prošlim izborima“, ističe Dejan Bursać.
Kako kaže, teme u Srbiji je u prethodna dva izborna ciklusa diktirao Aleksandar Vičić, a one su bile prilično maglovite – „Napredak, infrastruktura, izgradnja fabrika, predstavljanje rezultata, planova, ekonomski napredak, to su teme koje Vučić plasira. Kosovo se tu negde provlači kroz međunarodni aspekt, ali on je dovoljno racionalan da zna da to nije tema gde može drastično da poentira“, objašnjava Bursać.
S druge strane, Boban Stojanović smatra da „Kosovo verovatno ostaje tema broj jedan“, dok će još neke suštinske stvari poput pitanja demokratije ili slobode medija ostati u fokusu opozicije.
„Jedan deo ekonomskih i socijalnih tema je apsolutno nezaobilazan u zemlji u kojoj je ovakav ekonomski standard. Pre svega će vlast igrati na njih – da predstavi ekonomske faktore onako kako njima odgovara, što je uvek popularno pričati u zemlju u kojoj ¼ stanovništva živi u riziku od siromaštva.
Kulturne teme, ravnopravnost, životna sredina, mladi – to su pitanja koja će, kao i uvek do sada, ostati po strani“, zaključuje.
Ko će naslediti Anu Brnabić na mestu premijera?
Kako se približavaju izbori, tako se sve više priča o nasledniku Ane Brnabić na mestu premijera, uz rasprostranjeno mišljenje da ona neće imati drugi mandat, kao i da će vladajuća SNS ponovo formirati vladu sa svojim koalicionim partnerima.
„Još od 2016. godine, osoba koju vidim kao eventualnu prvu osobu od poverenja Vučiću jeste Nikola Selaković – to je Vučić i potvrdio njegovim izborom za generalnog sekretara. Ostaje da se vidi, ali mislim da će to morati da bude neko iz SNS, čisto da se ne bi stvaralo nezadovoljstvo u stranci“, ističe Boban Stojanović.
Kako kaže, pored Selakovića, potencijalni kandidat je i gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, „eventualno i Nebojša Stefanović“, s tim što „ljudi lošije reaguju na pominjanje Stefanovića“.
Dejan Bursać osvrnuo se pre svega na odnos moći predsednika i premijera u Srbiji:
„U našem političkom sistemu nije nužno da nosilac izborne liste bude i premijer na kraju, ali to, s druge strane, nije previše ni bitno. Dok god se predsednik SNS-a nalazi na mestu predsednika Republike, on kroz stranku vrši nesankcionisanu moć u političkom sistemu, donosi odluke koje nisu u domenu predsednika države, ali jesu u domenu predsednika vladajuće stranke“, objašnjava Bursać i dodaje da se u Srbiji konstantno odvija „institucionalni ping-pong“, u zavisnosti od toga da li je politički jaka ličnost na mestu predsednika države ili predsednika vlade.
„Nisam siguran ko bi to mogao da bude, pominje se Miloš Vučević, ali u suštini nije previše bitno ko će tačno biti na čelu vlade“, zaključuje on.
Ko su najveći dobitnici protesta 1od5miliona?
Jedan od najvećih faktora koji je uticao na vidljivost opozicionih stranaka i pokreta, kao i na političku dinamiku u zemlji, jesu građanski protesti 1od5miliona koji se u proteklih pola godine održavaju širom Srbije. Ko je najveći dobitnik ovih protesta?
„Protesti su pomogli svima“, konstatuje Boban Stojanović, jer bi, kako kaže, „sve stranke bile u daleko nezavidnijem položaju“ da protesta nije bilo.
„Bez obzira na sve probleme i zamiranje, svi su postali vidljiviji, bar na nivou da ljudi koji su na protestima znaju ko je ko u opoziciji i šta i koliko radi“, objašnjava Stojanović. On se posebno osvrnuo na lidera Dveri, Boška Obradovića, za kojeg smatra da je postao prihvatljiviji za veliku većinu građana – ne u smislu da bi za njega glasali, već da više nije percipiran kao isključujući akter u nekom širem savezu.
„Glavni dobitnik, ako se o dobicima može govoriti, jeste blok čija su okosnica Đilas, Jeremić i Obradović. Nametnuli se kao nosioci protestne priče, kao nosioci prodemokratkse ideje, uspeli da pomire nekakve razlike između petooktobarskog i nacionalističkog krila“, ističe Dejan Bursać i dodaje da je pitanje kako će se stvari odvijati za ujedinjenu Demokratsku stranku.
„Mislim da su i oni shvatili da definitivno moraju da se ujedine, previše su fragmentirani i mali.
Dobitnik je i PSG, i to isključivo zbog njihove ideje da za predsednika uzmu popularnog glumca koji je prilično javno eksponiran, nema dlake na jeziku“, kaže naš sagovornik uz komentar da nije siguran kako će se ova popularnost preneti na izborne rezultate, imajući u vidu da je za to potrebna ozbiljna infrastruktura i posvećenost kampanji.
Uz nešto pesimističniji ton, Bursać dodaje i da nije siguran da će protesti imati veliki efekat kada dođu izbori, to jest „da li će neko uopšte da se seća da se pola godine ranije protestovalo“.
——————————————————————————————————————————
Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Fridrih Nauman i odražava isključivo stavove autorke 