Zašto SNS menja nazive ulica u Beogradu? Osvrt na poznate primere
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: iStock/nedomacki

Od 2000. godine do danas, kako piše na zvaničnom sajtu grada Beograda, 9.090 ulica u Beogradu promenilo je naziv. Neke od njih preimenovane su više puta, nekima su vraćena imena koja su ranije nosile, a neke od izmena digle su prašinu i izazvale negodovanje u javnosti.

Krajem prošle godine, nadležna Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica Skupštine grada Beograda,  usvojila je predloge o imenovanju 1.779 ulica na teritoriji grada – reč je o ulicama u kojima je živelo „skoro 2,7 miliona ljudi koji su prijavljeni na nepotpunoj adresi ili žive u ulicama koje nemaju naziv i kućne brojeve.“ I to ima smisla, posebno imajući u vidu da je, kako je tada izjavila predsednica Komisije Andrea Radulović, evidentirano čak 5.174 ulice bez naziva i kućnog broja.

Međutim, do izmena naziva ulica često dolazi i kada to nije neophodno iz tehničkih razloga.

Tako smo imali situaciju u kojoj predsednik Srbije Aleksandar Vučić predlaže, a Komisija u februaru ove godine usvaja, preimenovanje Travničke i Zadarske ulice u ulice Milorada Ekmečića i Dobrice Ćosića, što je izazvalo različite reakcije. Na njegovu inicijativu ime je dobio i Bulevar Vudroa Vilsona, najavljen kao prva ulica u Beogradu na vodi.

Vučić je ove izmene predložio kao građanin Republike Srbije, a ne kao predsednik, budući da predlog za preimenovanje može da podnese bilo koji pojedinac, organizacija ili opština, a konačnu odluku donosi Komisija.

Ako uzmemo u obzir neke istorijske kuriozitete, poput onog da Bulevar kralja Aleksandra nosi ime Aleksandra Obrenovića, a ne Karađorđevića kao što bi mnogi pretpostavili, postavlja se pitanje – zbog čega u drugoj deceniji 21. veka i dalje menjamo nazive ulica? Koji su motivi i da li se aktuelna gradska vlast razlikuje od prethodne u ovom pogledu?

 

Večita reinterpretacija i potreba za revizijom istorije

Srđan Garčević, osnivač bloga The Nutshell Times i podkasta Pokretači, često se u svojim tekstovima bavi istorijom Beograda.

Pročitajte njegov tekst „Izbeglice koje su izgradile moderni Beograd“.

U razgovoru za Talas, Garčević kaže da su, među brojnim promenama naziva ulica, za njega najtužniji bili slučajevi Zagrebačke i Travničke ulice koje danas nose imena Koče Popovića i Dobrice Ćosića.

„To su stare beogradske ulice, deo su tradicije ovog grada. Koča Popović i Dobrica Ćosić treba da budu zapamćeni, ali je to moglo da se uradi na drugačiji način. Nastavlja se večna potreba za nekim revizijama istorije, a ja bih, recimo, voleo da se više gradi, pa da imamo nove ulice kojima treba dati imena“, istakao je Garčević.

Kada je reč o aktuelnoj gradskoj vlasti u odnosu na prethodnu, naš sagovornik smatra da je između njih formalno velika razlika budući da inicijative za promenu naziva ulica dolaze od samog vrha vlasti, što čitavom procesu daje na ’autokratičnosti’.

„Ipak, čini mi se da je ta logika preimenovanja i večne reinterpretacije konstanta našeg društva makar od 1945, ako ne i od 1914. godine“, kaže Garčević i dodaje da bi, umesto koketiranja sa revizionizmom i pokušaja menjanja identiteta, trebalo da stvaramo nešto novo i da se pomirimo sa činjenicom da je istorija komplikovana.

„Tužan je čitav pokret ka pop memorijalizaciji – u redu, želiš da napraviš neku poentu davanjem imena ulici po Dobrici Ćosiću, ali ne objašnjavaš zašto je baš Zadarska morala da bude preimenovana. Ne postoji jasna odbrana. Slično kao sa spomenikom junacima sa Košara – skriven je od svih, zabačen iznad Samo piva, navodno je to privremeno – a zapravo je skrajnuto jer želiš nešto da obeležiš, ali ne želiš da naljutiš ili da odeš potpuno u određeni narativ“, objašnjava Garčević.

 

Nije dovoljno samo da prođe vreme – potrebne su politička i emotivna distanca, a aktuelna Komisija ih nema

Rade Mrlješ, arhitekta konzervator, započeo je razgovor za Talas konstatacijom da se ovom temom ne bavi stručno, “kao što se stručno nije bavila ni Komisija bez dobijenog političkog projektnog zadatka, već zadatkom populizma”. Svoje viđenje, kako kaže, gradi sa pozicije autoriteta ‘građanina koji posmatra’ događaje.

„Imajući u vidu način na koji se menjaju postojeći nazivi ulica, čini mi se da postoji sistemski populistički pristup, daleko dosadniji i banalniji od onog negdašnjeg koji je svoju pozadinu imao makar u političkoj doktrinarnosti“, ističe arhitekta Mrlješ i dodaje da je otvoreno pitanje motiva za preimenovanje ulica jer oni nikada nisu eksplicitno razjašnjeni.

Govoreći o slučaju Ulice Dobrice Ćosića, Mrlješ primećuje da postoji tendencija da se nazivi ulica sa toponimima prostora nekadašnje Jugoslavije zamenjuju novim nazivima. Tako je Zadarska ulica na Kosančićevom vencu postala Ulica Dobrice Ćosića.

„Valorizujući kulturno-istorijske objekte pa i događaje uvek se vraćam na čin distanciranja. Nije dovoljno samo da postoji vremenska (istorijska) distanca, onih čuvenih 30 ili 50 godina koji su tek polazna osnova objektivnije procene i vrednovanja neke ličnosti ili događaja.

Važna je takođe i politička distanca, kao i emotivna, koje u našem još uvek postsocijalističkom tranzitivnom dobu predstavljaju značajne aspekte. Kako bismo objektivno vrednovali ličnosti ili toponime, neohodno je da se vremenski, politički i emotivno udaljimo od njih. Čini mi se da aktuelni saziv Komisije nije dovoljno distanciran, isuviše kalkulišu, mereći šta će biti politički rezultati njihovih odluka i koliko će to poena doneti“, objašnjava naš sagovornik i zaključuje da je posledica takvog pristupa – stihijski i populistički obrazac političkog delovanja.

Na pitanje da li postoji razlika između aktuelne i bivše (DS) gradske vlasti, Mrlješ odgovara da ne postoje – „to je obrazac ’nepitanja nikoga’, obrazac ’jednostranog autoriteta’, obrazac ’neobrazloženosti’.“

Kada je reč o izmenama naziva ulica koje su u njegovom viđenju pozitivne, izdvaja jednu koja se desila 2004. godine – kada je nekadašnja Ulica Božidara Adžije ponela ime Radoslava Grujića.

„Radoslav Grujić je naš zaboravljeni velikan, arheolog i teolog, u periodu nemačke okupacije uspeo je da ličnim angažovanjem spase ogroman fond našeg nasleđa. Tokom čitavog rata čuvao je mošti cara Dušana, tako da mislim da je ovo bila dobra inicijativa i da Grujić zaslužuje da bude zapamćen, zaista nas je zadužio“, objasnio je Mrlješ.

 

Braće Simonovića – Beograd na pogrešnoj strani istorije

Verovatno najkontroverznija promena naziva ulice predstavlja slučaj u Grockoj s kraja prošle godine. Samo deset dana nakon što je novinaru portala Žig info Milanu Jovanoviću spaljena kuća, za šta je Jovanović optužio tadašnjeg predsednika opštine Dragoljuba Simonovića, ulica u kojoj Simonović živi dobila je novo ime: Braće Simonovića.

Reč je o pokojnoj braći Simonović koja su izgradila ulicu uz železničku prugu, a danas u Braće Simonovića žive njihovi potomci – među njima i nekadašnji predsednik opštine.

Imajući u vidu da je Jovanoviću spaljena kuća, a zatim pucano na ulazna vrata, nakon što je u više navrata pisao o malverzacijama u opštini Grocka, odavanje počasti familiji Simonović na ovaj način je, u najmanju ruku, problematično, ali nimalo ne iskače iz okvira funkcionisanja aktuelne (gradske) vlasti.

Kako su tada pisali novinari N1 koji su ovaj slučaj detaljno ispratili, Dragoljub Simonović je još 2013. pokušao da preimenuje ulicu u kojoj živi, a budući da je Ministarstvo uprave i lokalne samouprave odbilo predlog, zadovoljenje ove pobude dočekao je 5 godina kasnije.

“I dalje je ovde u Grockoj i ispada da ono što Simonović sada govori, a to je da iza njega stoji Aleksandar Vučić, odnosno da ga ceo vrh stranke podržava, da je ovo samo predstava za javnost o nekoj njegovoj smeni, ispada da je to tačno. Ovo je dokaz da svi koji sede u tim Skupštinama, odnosno u komisijama, da oni uopšte i ne čitaju ono što je njima dostavljeno na stolu, nego da oni idu po automatizmu i samo pečatiraju i stave potpis”, izjavio je tim povodom za N1 novinar portala Žig info Željko Matorčević.

 

Članovi, klanovi, Tolbuhini, Ždanovi – Nebojša iz Beograda

Još dve zanimljive izmene odigrale su se 2016. godine tokom mandata bivšeg gradonačelnika Siniše Malog.

Kolokvijalno poznata kao „dolina gladnih“ zbog štandova sa brzom hranom koji su najposećeniji u kasnim satima nakon izlaska, ulice Goce Delčeva preimenovana je tada u Bulevar maršala Tolbuhina. U isto vreme, Pohorska je postala Ulica generala Ždanova.

Prema pisanju Blica, inicijativu za ove dve izmene podneo je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović – u svojstvu građanina Beograda.

 

——————————————————————————————————————————

Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Fridrih Nauman i odražava isključivo stavove autorke 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *