Foto: Gage Skidmore
Medije su u proteklim nedeljama okupirali izbori za Evropski parlament. Ove izbore obeležio je rekordno veliki broj različitih interpretacija rezultata, te je u javnom mnjenju utisak bio da je svako proglasio pobedu svojih favorita.
Evroskeptično javno mnjenje proglasilo je pobedu zbog dobitaka izrazite desnice, ali je ignorisano da su ti dobici prilično skromni i da će najjača evroskeptična grupacija biti jedva četvrta po jačini u novom sazivu. Nakon skoro dve nedelje od izbora i smanjenja tenzije oko sukobljenih interpretacija rezultata, određeni jasni trendovi zaslužuju da budu obrađeni i zabeleženi kao važni za budućnost evropske scene.
1. Kraj dominacije levog i desnog centra
Decenijama je evropsku politiku karakterisao duopol stranaka levog i desnog centra, koje su u poslednjim godinama bile zajedno najveći kreatori politika na nivou EU. Dominacija narodnjačke umerene desnice i socijaldemokrata, koji su u dosadašnjim sazivima imali većinu, definitivno je prekinuta.
Društveno konzervativniji deo birača demohrišćana okrenuo se izrazitoj desnici u državama gde su se ove stranke držale centrističkog pristupa (Nemačka, Holandija). Na drugoj strani, urbani dobrostojeći deo birača ovih stranaka se okrenuo klasičnom centru, u državama gde su se demohrišćanske stranke odlučile da se pomeranjem udesno suprostave desnim populistima (Španija, Francuska, Švedska).
Socijaldemokrate su doživeli sličan scenario. Značajan broj radnika koji je izgubio posao iz razloga globalne nekonkurentnosti ili automatizacije, prišao je izrazitoj desnici. Paralelno sa tim, urbana srednja klasa i mladi, masovno su okrenuli svoju podršku ka zelenima i klasičnom centru. Valja naglasiti da od ovog opadanja levog centra izrazita levica (GUE/NGL) nije imala nikakve koristi, te je paralelno zabeležila pad za 1/4 mandata, a grupa Janisa Varufakisa nije osvojila ni mandat.
Neadaptirane na nove okolnosti, sa epitetom sklerotičnog establišmenta i napadnute sa različitih ideoloških pozicija, dve vladajuće grupacije pretrpele su zajedno gubitke od oko 80 mandata, što je onemogućilo da samostalno čine većinu u parlamentu. Iako se mogući kraj dominacije ove dve najveće grupacije mogao naslutiti na prethodnim izborima za Evropski parlament i kroz poslednji izborni ciklus u državama članicama, ovi izbori su taj trend potvrdili.
2. „Holandizacija“ scene
Značajna fragmentacija partijske scene i teško sastavljanje ideološki prirodne vladajuće većine, nije strano već dugo vremena za Holandiju. Međutim, na poslednjim parlamentarnim izborima širom država EU, ovaj trend se proširio, bez obzira što ostale države nemaju holandski izborni sistem sa cenzusom od 0,67%. Složenije i fragmentisanije biračko telo, koje se opredeljuje na osnovu znatno specifičnijih interesa, proizvelo je scenu na kojoj je podrška između partija uravnoteženija. Kraj duopola levog i desnog centra, stvorio je prilično fragmentisanu partijsku scenu, gde je u brojnim državama danas teško sastaviti efikasnu većinu. U poslednjim izbornim ciklusima, broj parlamentarnih stranaka širom Evropske unije dostigao je rekordan broj.
Holandski desnoliberalni premijer Mark Rute je prvi koji je u svoju vladajuću većinu morao da uključi i izrazito društveno progresivne Demokrate 66, kao i dve konzervativne demohrišćanske stranke. Vlade u Španiji, Švedskoj i Sloveniji se danas održavaju pomoću ad hoc koalicija velikog broja stranaka, čija se podrška stalno menja i koje takođe nisu nužno vrednosno srodne.
Znatno veća izlaznost na ovim izborima je možda i posledica značajno šire i ideološki raznolike ponude relevantnih stranaka. Negativna posledica ovog trenda može biti dodatni pad efikasnosti EU, što je čest argument među populistima.
Novu vlast na nivou Evropske unije verovatno će činiti čak četiri proevropske grupacije. Uz dosadašnji levi i desni centar, značajno ojačani liberali i zeleni verovatno će osnažiti novu većinu. Da li će ovaj veći i raznovrsniji savez dati snagu za dubinsku reformu ili će učiniti EU neefikasnijom, pokazaće potencijalna operacionalizacija. Ono što ostaje kao vidljivo i jasno merljivo je da se evropska politika sve brže „holandizuje“.
3. Artikulisanje ekstremne desnice
Poslednju deceniju u EU karakterisao je i rast evroskeptičnih populista različitih profila. Od Austrije, Francuske i Belgije, ovaj trend brzo je prevazišao nacionalni nivo i postao evropski. Migrantska kriza je na svom vrhuncu 2014, 2015. i 2016. dovela do istorijski najviših rejtinga desnih populista. Iako se rejtinzi ovih stranaka najčešće nisu pretvorili u dolazak na vlast u državama članicama, populisti su ostali usidreni kao stranke koje teoretski po podršci mogu to da izvedu. Populisti takođe nisu preuzeli Evropski paralment, kako su to mnogi najavljivali, ali ne bi trebalo zanemariti trend koji se u ovoj grupaciji javlja, a koji u javnom mnjenju prolazi mahom nezapaženo.
Populističke stranke dugo je karakterisao anti-intelektualni, anti-elitistički i rustičan pristup njihovih vrlo harizmatičnih lidera. Uz ovaj retorski element, često su obilovala nerealna populistička obećanja, napadi na nepopularne grupe i ignorisanje merljivih negativnih efekata predloga (izlazak iz EU, napuštanje evra, ukidanje Šengena i slično). Iako su programi često bili mešavina društvenog konzervativizma, sa nekim elementima ekonomske levice, mogli su se na osnovu društvenog konzervativizma i nacionalizma više načelno svrstati kao desničarski. Ipak, ovaj vid populizma je bio prilično neartikulisan.
Ono što je u prethodnim mesecima prošlo slabo zapaženo je da svima prepoznatljiv model populizma opada. Umesto njega se kod evroskeptične desnice javlja novi pristup. Populisti su sve manje vrednosno nejasni populisti, a sve više ideološki artikulisanija izrazita desnica.
Jedan od simboličkih pokazatelja ovog trenda jeste krah anti-intelektualnog i anti-elitistički nastrojenog populiste Vildersa u Holandiji, sa nula osvojenih mandata. Na njegov račun uspon je zabeležio mladi izraziti desničar Bodet, sa ideološki jasnom platformom i dosta artikulisanijim ekstremno desnim stavovima. Sa izuzetkom Najdžela Faraža, klasični populisti koji nisu imali ozbiljniju ideološku osnovu najčešće su doživeli ogromne gubitke. Nikola Dipon u Francuskoj, liste žutih prsluka ili Kukiz u Poljskoj, nisu dobili ni mandat. Pokret pet zvezda je izgubio gotovo 50% podrške od parlamentarnih izbora. Čitava evropska grupacija Evropa slobode i direktne demokratije, bez jasnih stavova, je već sada de facto ugašena.
Pred ove izbore, najveći broj desnih populista isključio je iz svojih govora izlazak iz EU, odbacivanje evra i ukidanje Šengena, te se više prebacio na vraćanje ovlašćenja nacionalnim državama na štetu evropskih institucija. Populistička obećanja bez realnog utemeljenja su na ovim izborima bila ređa, a fokus se prebacio na kulturološki konzervativizam, anti-islamski sentiment i nacionalizam.
Da li evroskeptici žele da se reformišu da bi mogli da dođu na vlast ili samo izbegavaju napade na popularna dostignuća (Šengen, evro, EU), može biti pitanje interpretacije. Ono što ostaje jasno merljiv trend je da populisti u prostoj i svima poznatoj formi „Ua EU/evro/migranti“ blede. Ono što oni postaju je neobičan ideološki miks Špenglera, Hantingtona, Dugina i elemenata američkog paleokonzervativizma, uz Benonove komunikacijske formulacije svega toga. Koliko će ova jasnija ideološka artikulacija stavova dati rezultata, videće se tokom sledećih izbornih ciklusa, ali je važno zabeležiti je kao novu.
4. Pragmatizam i dobici zelenih i liberala
Ideološki puritanizam može biti koristan za tvrdu biračku bazu koja ceni odanost. Međutim, poslednji izborni ciklusi pokazali su da su liberali i zeleni sve manje spremni da budu ideološki puritanci, po cenu manjka uticaja. Obe grupacije su na različite načine prešle na pragmatičniji pristup, koji im je na ovim izborima doneo ogromne dobitke. Liberali su se popeli na treće mesto sa preko 100 mandata. Zeleni su umalo prestigli Salvinijevu grupaciju ekremne desnice.
Iako mnogi pokušavaju da zelene predstave kao antisistemsku ekstremnu levicu, oni su danas više pragmatični centristi koji žele ekološku korekciju sadašnjeg sistema. Hipici dugih kosa i brada koji se vezuju za drveće koje je planirano za seču zbog izgradnje aerodroma, davna su prošlost. Ukoliko se pogleda kako i sa kim zeleni vladaju u nemačkim pokrajinama, jasno je da streotipnih radikalnih zelenih ima samo u tragovima. Kao tako reformisani, u Francuskoj i Nemačkoj su ozbiljno oštetili socijaldemokrate.
Na drugoj strani, trend kod liberalnog ALDE-a je postepeno umanjenje ideoloških uslova za ulazak u njihovu grupaciju, ne bi li grupa dobila više mandata, a sa njima imala i veći uticaj. U budućoj poslaničkoj grupi ALDE-a sedeće bugarski DPS koji zastupa manjinske interese, kao i češki populistički ANO Andreja Babiša. Najveći dobitak za ALDE će biti uključivanje poslanika stranke Emanuela Makrona, koja će ovoj grupi doneti 1/5 njenog budućeg poslaničkog kluba. Iako sa Makronom postoje neslaganja, naročito u sferi zelene politike i javne potrošnje, obostrana korist od saveza je velika. Bez ALDE grupacije većina će biti teško moguća, te je ucenjivački potencijal liberala ogroman.
I zeleni i liberali su različitim formama pragmatizma uspeli da poboljšaju svoje rezultate i značajno oštete levi i desni centar u urbanim centrima u zapadnoevropskim državama. U novom sazivu će svakako imati veći uticaj, a moguće da će se ovaj trend preliti dalje na nacionalne scene.
Brzo prekomponovanje scene
U poslednjoj deceniji evopska politička scena se značajno promenila i svaki izborni ciklus donosi novi presek tih promena. Budućnost evropske politike deluje prilično maglovito, s obzirom da su navedeni trendovi doveli do značajnih promena u kratkom roku i u toku je veliko prekomponovanje, čiji je finalni ishod teško oceniti. Neki trendovi su se manifestovali u trajanju od samo jednog mandata i doveli su do radikalnih promena u EU, te ne bi trebalo zanemariti iznenađenja.
Dok navedeni trendovi brzo menjaju EU i države članice postaju sve sličnije međusobno, ovi politički trendovi u potpunosti zaobilaze domaću scenu. Jedino gde se javljaju je u formi manipulativnih interpretacija u prilično glasnom antiglobalističkom i rusofilskom javnom mnjenju, gde služe da objasne kako se EU raspada. S obzirom da populisti nisu osvojili Evropski parlament, niti se EU raspala, zaključak je jasan. Pratiti sa pažnjom u kom pravcu idu evropski trendovi, a ne pratiti uopšte šta govori domaća antiglobalistička scena, koja konstatno svoje navijanje predstavlja kao „predviđanje“.