Foto: iStock
Švedska je za oko 50 godina prešla put od jedne od najnerazvijenijih država Evrope do jedne od najbogatijih. To se desilo tako što država nije radila ništa.
Kako je sve počelo?
Sredinom XIX veka Švedska je bila relativno nerazvijena država Evrope. Narod je masovno odlazio za Ameriku u potrazi za većim primanjima, dok industrije nije bilo u većoj meri. Međutim, sve se menja novim kursom koji država zauzima 1870-ih.
U drugoj polovini XIX veka švedski kralj daje veća ovlašćenja parlamentu, a grupa liberalnih političara donosi set reformi koje će utrti put za privredni rast. Oni rade nekoliko stvari – u potpunosti ukidaju prepreke spoljnoj trgovini, liberalizuju tržište kredita i tržište rada. Pored ovoga, Švedska će svoju državnu potrošnju držati na niskom nivou kroz sledećih nekoliko decenija – retko trošeći preko 10% BDP, uz poreze koji nisu išli preko 12% (poređenja radi, to je bilo ispod nivoa poreza i potrošnje u SAD, a negde oko nivoa današnjeg Singapura ili Hong Konga, a svakako niže od današnje državne potrošnje i poreza u Švedskoj, koji idu preko 40%).
Švedskoj pomažu i međunarodni sporazumi o slobodnoj trgovini, naročito konvencija iz Kopenhagena 1857. kojom je liberalizovana pomorska trgovina u Severnoj Evropi, što je dovelo do procvata gradskih trgovinskih centara u državama regiona.
U sledećih osam decenija Švedska izbegava ratovanje i drži se ovog kursa, pa ovo postaje period rapidnog ekonomskog razvoja. Najveći broj kompanija za koje danas znamo, poput Volvoa, Saaba, Ericssona, firme za obezbeđenje Securitas, pa i H&M i IKEA, nastaju upravo u periodu kada je Švedska bila veoma tržišno orijentisana privreda.
Sve ovo vreme, država Švedska nije imala vlasništvo u privredi, nije davala subvencije, nije govorila privrednicima šta da rade – samo se sklonila sa puta i obezbeđivala ono što bi država osnovno trebalo da obezbeđuje – efikasno sudstvo, bezbednost, političku stabilnost i mir.
U ovom periodu Švedska nije svojim građanima davala ni besplatno školstvo, zdravstvo, socijalnu pomoć i slično – ovo se radilo u privatnoj izvedbi, a postojala su privatna društva preko kojih su se građani međusobno pomagali. Država će ove funkcije preuzeti tek posle Drugog svetskog rata, kada je Švedska već postala jedna od najrazvijenijih država sveta, a kasnije neke od njih ponovo u određenoj meri prepustiti privatnom sektoru od 1990. godine.
Šta Srbija ima da nauči iz ovoga?
Građani Srbije Švedsku vide kao uzor zbog dva glavna razloga: njenog bogatstva i činjenice da svojim građanima omogućuje socijalnu sigurnost kroz „besplatno“ zdravstvo, socijalnu zaštitu i školstvo.
Prvi razlog je nastao zbog izrazito kapitalističke orijentacije Švedske koja traje i danas, a koja je svoj veliki zamah imala krajem XIX i početkom XX veka.
Drugi razlog je omogućen prvim – sve ono što država Švedska daje „besplatno“ moguće je isključivo zbog velike produktivnosti privrede i velikog bogatstva koje je stvoreno. Ali čak i ovde država švedska nije toliko „socijalistička“ koliko se misli – u Švedskoj se privatne osnovne i srednje škole već 30 godina uspešno takmiče međusobno, imaju stabilan udeo u tržištu a konkurencija je doprinela i podizanju kvaliteta državnih škola.
Prisustvo privatnog sektora postoji i u drugim oblastima, poput zdravstvene zaštite, socijalnog i penzionog osiguranja. Čak i u vreme najveće državne potrošnje, Švedska država nije imala veliko vlasništvo u privredi – ovo je uglavnom bilo ograničeno na komunalne usluge i pojedina transportna preduzeća, a tako je ostalo do danas.
Slučaj Švedske nije toliko poseban – većina veoma uspešnih država je svoje privrede razvila na sličnim osnovama, ali ga je važno znati jer je Švedska uzor koji inspiriše mnoge građane Srbije. Pitanje je da li je i koliko moguće da se iskustva Švedske repliciraju u Srbiji.
Između Srbije i Švedske postoje mnoge razlike u kulturi, klimi, geografskom položaju, istoriji i slično. To su stvari na koje političari nemaju mnogo uticaja. Međutim, ukoliko te stvari ostavimo po strani i podrazumevamo da političari uspeju da obezbede mir i stabilnost, mnoge stvari koje su rađene u Švedskoj mogu biti urađene i u Srbiji.
Kratkoročno, Srbija bi mogla da privatizuje državna preduzeća i time obezbedi kapital za ulaganje u infrastrukturu koja bi privukla investicije i novi strani kapital u Srbiju, a građanima omogućila kvalitetnije usluge i transport. Istovremeno, sasvim je moguće napraviti dovoljno ušteda (ukidanjem subvencija i racionalizacijom državne potrošnje) da se privreda i rad rasterete nepotrebnih nameta, čime bi došlo do većih domaćih investicija, koje bi vodile većoj produktivnosti privrede, bržem ekonomskom rastu, što bi dovelo do rasta plata i izbora poslova.
Ako bi se povrh svega ovoga dogodila seča nepotrebnih birokratskih procedura, a zatim i nastavak reforme sudstva, srpska privreda bi videla privredni rast kakav Balkan nije video u skorije vreme.
Ovim merama Srbija ne bi postala Švedska ali bi definitivno koračala istim putem koji je Švedsku doveo do prosperiteta. A približiti se Švedskoj bar za 10% velika je stvar za većinu država sveta.