Instagram i Černobilj – da li je selfi odraz nepoštovanja?
Avatar

Stručnjak za komunikacije i politikolog

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Pripjat/iStock 

„Crn gavrane, crn gavrane,
Što oblećeš kaftan moj,
Da dočekaš nećeš plena,
Crn gavrane, nisam tvoj!

Zašto širiš svoje kandže,
Mom temenu meriš kroj?
Džaba plenu svom se nadaš,
Crn gavrane, nisam tvoj!“

 

Kao nikada pre

Trenutno najbolje ocenjena serija na portalu IMDB zove se Chernobyl. U produkciji HBO, ovaj petodelni uradak autora Krega Mejzina iz nedelje u nedelju zavlači se publici pod kost iz više razloga. Prvi među njima jeste sama tema. Černobiljska katastrofa je prva takva i tih razmera u svetu. Eksplozija nuklearnog reaktora do tada nije bila zamisliva opcija. Sve do 26. aprila 1986, kada se zapravo desila u nuklearnoj elektrani „Vladimir Iljič Lenjin“ u Černobilju.

Sve što su operateri kobne noći radili bilo je u skladu sa zadatim naredbama. Najveću civilnu nuklearnu katastrofu izazvala je serija pogrešnih koraka u bezbednosnom testiranju, simulaciji nestanka struje. Posledica – eksplozija jezgra nuklearnog reaktora, dvoje mrtvih na licu mesta, zvanično 31, a nezvanično desetine hiljada umrlih od posledica katastrofe, stotine hiljada izloženih enormnoj i milioni izloženi preteranoj količini radijacije.

 

Days of brutalism

Pripjat je danas grad bez ljudi. Izgrađen 1970. kao „nuklearni grad“, to je i grad bez ikakve istorije. Njegova je osnovna svrha definisana rukom centralnog planera. Napravljen je da opslužuje obližnju černobiljsku nuklearnu elektranu i, pred samu nesreću, u njegovim blokovima je živelo oko 50.000 ljudi, što je veličina populacije slična Somboru ili Užicu.

Ti blokovi, stanovi, škole, bolnice, svi su bili nalik jedan drugom, svi nalik blokovima u drugim sovjetskim mestima. Centralni planer je jasno znao kome je koliko potrebno, bez obzira koliko je svojim sposobnostima zaslužio. Ispostaviće se da to nije bio najviše motivišući sistem za život, ali život je itekako postojao. I ne samo postojao, nego u velikoj meri svojom estetikom i navikama ličio na ovdašnji, jugoslovenski.

Lako je sroditi se. Prikazi atmosfere sovjetskog načina života izvedeni su u ovoj seriji do tančina. Uprkos činjenici da je produkcija zapadna, sami analitičniji Rusi svedoče o dobro urađenom domaćem zadatku autora. Kada bismo sovjetske brendove zamenili Brion afteršejvom ili Vegetom, i mi sa ovih prostora mogli bismo u slotovima betonskih sanduka da prepoznamo stanove naših roditelja ili njihovih roditelja.

 

Sve po PS-u

Kao i drugi komunistički sistemi, najmoćniji je imao ekstremno jasnu hijerarhiju i sistem pravila. Barem nominalno. Naličje takvog pristupa je laž i fraze poput „ne mogu da me plate malo koliko malo mogu da radim“, ili ruska „ne mogu pravila da budu rigidna koliko možemo da ih izbegnemo“. Takvi sistemi boluju od manjka odgovornosti za (ne)urađeno i ekstremno su podložni korupciji. U više prikaza, ova serija govori i o tom sukobu sa stvarnošću.

Ne samo u slučaju eksplozije reaktora, već i u nizu narednih događaja, Sovjeti su prikazani kao nimalo glupi, ali kao ljudi navikli na odsustvo odgovornosti, jer se ona prenosi sa nivoa na nivo, od rukovodioca elektrane do Centralnog komiteta i Gorbačova lično. Šta kaže GenSek, to je istina i to se ima izvršiti. Dodatna pitanja se ne postavljaju. Planer zna, Partija zna, jer da ne zna, ne bi bio planer i ne bi bila Partija.

Iako ovakvi sistemi slepe hijerarhijske poslušnosti dobro dođu kad treba da se brani Staljingrad, izgradi neki autoput ili sanira Černobilj, njihova krhkost dolazi do izražaja kada se sprovodi loše pravilo. Plan je odličan, samo ga se događaji iz nekog razloga ne drže, zapisao je Pekić.

 

Iluzija postojanosti

Sama serija posledice sistemskog kancera u velikoj meri opisuje suptilno. Baš takva je scena u kojoj, tragajući za saznanjem kako se u Černobilju desilo nešto što „nije moguće da se desi“, naučnici koji pokušavaju da dođu do zapisa o incidentu koji se desio godinama unazad, od smutljivog tipa dobijaju tek dve stranice dokumenta. U njima ništa detaljno, ali dovoljno za potvrđenu sumnju: Černobilj je mogao da se predupredi da je informacija o spornim hemijskim reakcijama koje se dese pri zahvatu koji ga je uzrokovao bila dostupna. Ali nije. Jer sovjetski nuklearni program ne može da bude ranjiv. Tako je naređeno odozgo.

Kada je pogođeno, suptilno je i najubojitije i to je velika vrednost ove serije.

Na nešto jasniji, ali ništa manje tačan način prikazani su i odnosi nepoverenja i sistemske paranoje vlasti. Scene u kojima funkcioner partije i naučnik koji promišlja i odlučuje kako se na licu mestu tretira katastrofa bivaju pod prismotrom Službe u, tada „već“ evakuisanom gradu duhova ili hapšenja, i zadržavanja beloruske naučnice sve dok neko ne preuzme odgovornost za njeno delovanje, pokazuju sav meki horor diktature. Kad smo kod evakuacije, vlast u Moskvi je držala sve, pa i ljude u Pripjatu više dana u neznanju šta se stvarno desilo i svaki detalj koji o ovome govori je posebno težak.

Sve ovo govori o potrebi sistema pred konačnim urušavanjem da sakrije svoje sramotne strane. Stereotipno slovenski, to je stvar časti pred okolinom – komšilukom, zajednicom, svetom. I onda kada je svima jasno da nam nije dobro, da smo u lošim odnosima sa partnerom, da nam se raspada celokupan društveno-politički aparat, to nećemo da izgovorimo jer ćemo ispasti slabi. A sudar sa stvarnošću je uvek realan i bolan ako za njega nismo spremni. U slučaju Černobilja, sudar peče jako. Slovenska tuga i prkos, spremnost da se brani svoje, nažalost su najjači onda kada je najteže. Tako je bilo i u Černobilju.

 

Черный ворон, я не твой!

U ovoj seriji priča nije izmišljena, ona je predefinisana – svi znamo manje ili više sve što se u ovom gradu desilo. Svi manje ili više znamo posledice katastrofe. Nije moguće da nas nakon 33 godine pomeri po sebi. Razlog zašto smo njome razneti je u načinu na koji su izvedene njene fokalne scene i heroji.

Scena u kojoj vatrogasac pred zapaljenim reaktorom hvata radioaktivni grafit; ona u kojoj čovek po naređenju mora da se nagne nad reaktor i pogleda u njega; masovna sahrana vatrogasaca sprženih radijacijom; sve su načinjene bez suvišnih rediteljskih alata i preglumljivanja. Ove scene gledaoca smeštaju na lice mesta tako živo da je doživljaj gotovo fizički.

Prikaz babuške koja nakon preživljene Revolucije, Gladomora, Drugog svetskog rata i svih sovjetskih decenija, odbija da napusti svoju kuću i evakuiše se zbog radijacije, potresna je na toliko nivoa da ju je teško prepričati. Gotovo dokumentaristički je prikazana akcija „biorobota“, kako je sovjetski državni aparat zvao ljude poslate da čiste krov elektrane. Krov na kom je robote jela radijacija i ljude koji su znali da moraju da izvrše zadatak, makar ne razumeli šta tačno i zašto rade. Samo u ovih par primera vidi se sva snaga serije, kompletne i sveobuhvatno spremljene.

Šlag na produkcijsku tortu je zvuk. Ovde nema dramatizacije muzikom. Izlišno je. Samo tačno i dovoljno pogođenih pratećih zvučnih začina, među kojima odskače jedan. U pitanju je stara kozačka pesma sa početka ovog teksta, Crni gavran.
Ova pesma govori o ratniku koji se ne da smrti na bojnom polju. Na kraju,

 

„Rumen od krvi, moj šal odnesi,
Mojoj dragoj, mojeg srca snu,
Sad slobodna je, tako joj reci,
Crnoj sam nevesti postao muž.

Kaljena nas strela spoji
U konačnom boju mom,
Vidim smrti oči crne,
Crn gavrane, sad sam tvoj!“

Černobilj je jedna od najvećih mirnodopskih katastrofa u ljudskoj istoriji.
Njeni uzroci su duboko sistemski i nalaze se u lažima na kojima je funkcionisao.
Njeno saniranje je pokazalo snagu duha ruskog, slovenskog čoveka.
Ova serija je remek-delo.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *