Je li u Srbiji bilo bolje tada ili sada? Recenzija dokumentarnog serijala Gorana Milića
Kristijan Fidanovski

Magistar istočnoevropskih studija na univerzitetu Džordžtaun u Vašingtonu, SAD

Vreme čitanja: 7 minuta

Foto: Dan mladosti u Mariboru 1961, Autor: Dragiša Modrinjak 

Epizode serijala “Tada i sada: Srbija” bile su emitovane na Al Jazeeri Balkans jeseni 2018. i trenutno su dostupne na YouTube kanalu ove televizije.

U dobaParova i Barbare Životić, svaki medijski proizvod koji ume da se izdigne iznad monotone buke svakodnevice i da nas natera, bar za momenat, da pogledamo “veliku sliku”, je sam po sebi vredan analize. Pritom, užitak je svakako veći kada je taj proizvod potpisan Goranom Milićem, doajenom ne samo jugoslovenskog novinarstva, nego sad već i postjugoslovenskih novinarstava. Rasprave o kvalitetu života “tada i sada”, tj. o jednom jednopartijskom sistemu naspram više višepartijskih sistema, ili o eri relativne jednakosti (ali i skromnijih želja i sloboda) naspram ere većih želja i sloboda (ali i veće nejednakosti) su svakako komplikovane. A ipak, one se već vode – i to godinama – u svakoj drugoj kafani u regionu. Bogat neprocenjivim saznanjima o funkcionisanju “onog” sistema steknutim tokom njegove višedecenijske slavne karijere na Radio Televiziji Beograd, ali i obdaren unikatnom pronicljivošću prema ljudskoj prirodi i pre svega neiskvaren strujama podele iz (posle)ratnog perioda, Milić je verovatno jedini čovek koji može da pretvori ovu omiljenu kafansku temu u jedan sveobuhvatan, a ipak običnom čoveku dostupan analitički poduhvat.

Međutim, i pored Milićeve sjajne reputacije, očekivanja od njegovog serijala u devet epizodaTada i Sada: Srbija su bila podeljena. Njegov prvi projekat ovakve vrste,Tada i Sada: Hrvatska, izazvao je dosta kritika u hrvatskoj javnosti: što zbog stereotipizacije i trivijalizacije razlika između nezavisne i „jugoslovenske” Hrvatske kroz površne glumačke skečeve, što zbog njegovih očiglednih simpatija za sadašnji sistem i antipatija za onaj prethodni. Dok su takve kritike – po mišljenju ovog recenzenta – samo delimično opravdane, Milić je još iz prve epizode srpskog serijala uložio očigledan napor da dokaže da ih je shvatio ozbiljno. Glumačkih skečeva više nema, a nema ni eksplicitnog “navijanja” za sadašnjost, iako bi se i dalje moglo reći da su i izbor sagovornika i formulacije Milićevih pitanja prilično naklonjene zaključku da je sadašnji život – bolji.

 

 

Dokumentarac kroz prizmu nevidljivog autora: Milićevo skretanje prema “smart” gledaocu

Ipak, težnja prema većoj balansiranosti nedvojbeno postoji, a verovatno nije slučajna ni promena naslovne numere. Svaka epizoda hrvatskog serijala završavala se nostalgičnom baladom Arsena Dedića, “Takvim sjajem može sjati”, kojom je Milić hteo da pošalje nedvosmislenu poruku da su svi oni iz starijih generacija koji favorizuju jugoslovensku prošlost obične žrtve jedne sasvim ljudske tendencije i zablude: nekritičke romantizacije uspomena iz svoje mladosti.

Ova uloga suptilnog muzičkog “uputstva” za gledaoce koji nisu sigurni kako da tumače Milićevu poruku je u srpskom serijalu prepuštena Balaševićevoj “Svako vreme ima svoju boju”, koja može jedino da bude shvaćena upravo kao antipod Dedićeve balade iz hrvatskog serijala. Dok nas je devet hrvatskih epizoda trebalo naučiti šta sve nije valjalo u Jugoslaviji i šta sve valja danas, devet srpskih epizoda nam plasiraju jedan klasični “yin-yang” stil – koji je maltene biblija savremenog zapadnog novinarstva – prema kojem je jedini zadatak autora da iznese prednosti i mane obe opcije koje poređuje, pa da onda prepusti gledaocu da sam odluči koja mu opcija deluje primamljivijom.

 

 

Upravo ta Milićeva odlučnost da se suzdrži od prenaglašavanja činjenice da nam je danas bolje je najveći doprinos ovog serijala. Uostalom, ako je “tada” bilo sve loše, a “sada” sve toliko dobro, onda nema nikakve potrebe vraćati se na “tada” i tražiti eventualne lekcije za “sada”. Milić je odlučio da nam ovog puta predoči one malo manje intuitivne delove slagalice: neočekivane prednosti “onog” sistema, ali i neke temeljne mane današnjeg društvenog mentaliteta. Dok su ove kognitivne mane definitivno manje vidljive od siromaštva, korupcije, slabe vladavine prava i svega onoga o čemu slušamo svaki dan na vestima, Milić nam poručuje da one mogu da budu bar podjednako strašne.

 

Protivrečnosti “onog” sistema: od opere u fabrikama do crno-belih reklama u holivudskom stilu

Kao i u svakom drugom dokumentarnom serijalu, većina Milićevih saznanja su anegdotalna i nepotkrepljena čvrstim dokazima. I dok neki podaci mozda zvuče previše dobro da bi bili istiniti, ipak je lepo čuti od jednog sagovornika iz medijske industrije – a istovremeno i poražavajuće imajući u obzir današnju medijsku situaciju – da je za vreme Jugoslavije postojao (i da se poštovao) zakon protiv nepotizma u nacionalnoj televiziji. Prema ovom sagovorniku, taj zakon je značio da čak i dobri novinari nisu smeli konkurisati za posao ako su bili krvno povezani sa nekim od aktuelnih zaposlenih u televiziji. Dok je danas takav posao neretko zagarantovan lošim novinarima upravo zbog toga što imaju članove porodice “na pravim mestima”.

Štaviše, pored ovakvih pozitivnih strana omogućenih integritetom pojedinih ljudi na rukovodnim pozicijama, Milić nam predstavlja i neke strukturne prednosti “onog” sistema. Jedan od najeklatantije komunističkih – i time ne toliko iznenađujućih – primera u čitavom serijalu je crno-beli insert jedne operske izvedbe koja se održava u sred neke velike fabrike. Danas nam je svakako smešno što su operski pevači morali besplatno pružati takozvano kulturno uzvišenje proletarijatu – pa još i na njegovom radnom mestu. Otpisujemo ga kao bizarnu propagandu jednopartijske države. Ali onda zamišljamo plejlistu današnjeg radnika i nismo baš sigurni šta nam se manje sviđa.

U svakom slučaju, već u sledećoj epizodi, verovatno u želji da nas podseti da je Jugoslavija bila sve samo ne tipičan socijalistički sistem, Milić nam plasira niz odabranih crno-belih reklama iz jugoslovenskih dana: neke potpuno infantilne, ali i neke koje ispunjavaju svaki kriterijum onoga što bi se čak i danas u jednom daleko razvijenijem marketinškom svetu bez dileme nazvalo – “catchy”. Ovakvim miksom, Milić nam pronicljivo oslikava neke od neverovatnih protivrečnosti bivše države: od isforsiranog visokokulturnog sevdaha pa sve do najprimitivnijih materijalističkih manipulacija – ali i jedno i drugo urađeno “kako treba”.

 

Povratak u budućnost”: trijumf partizacije i nestanak čuvenog srpskog optimizma

I onda nas Milić naglo vraća u sadašnjost, iako smo gotovo sigurno upalili njegov serijal upravo kako bismo od te sadašnjosti pobegli. Naravno, taj prelaz (koji se naizmenično odvija nekoliko puta u svakoj epizodi) je neophodan za  jedno uspešno poređenje, ali je svejedno česće neprijatan nego prijatan. A i kako ne bi bio kad Milić razgovara, na primer, sa jednom predstavnicom omladine Srpske radikalne stranke, koja koristi dodeljeno vreme da nam saopšti njenu inicijativu za izgradnju spomenika Slobodana Miloševica u Požarevcu.

Milić odigrava ovaj groteskni susret vrlo hitro i suzdržava se od protivljenja sagovornici, time joj dozvoljavajući da misli da su njih dvoje “saveznici” kako bi izbacila punu artiljeriju svoje gluposti. U jednom podjednako poražavajućem – iako malo bezazlenijem – razgovoru, saznajemo od gazde nekog beogradskog kafića kako on nikako ne može da shvati zašto današnjim konobaricama smeta kad ih mušterija oslovi sa “mala”. Svestan da je Srbija još daleko od poimanja koncepta objektifikacije žena, Milić na momente odustaje od priče i prebacuje se na brojeve, koji sa još bolnijom preciznošću odražavaju zamajanost današnjeg srpskog društva.

Jedan od tih brojeva je plasiran jednim predstavnikom Republičke izborne komisije, koji saopštava da je broj registrovanih stranaka u drzavi – 120. Dok je “vera” u politiku – i u bogaćenje preko nje – u porastu, vera u sve ostalo je u opadanju. 80% Srba danas – prema Milićevim anketama na navodno reprezentativnom uzoru od 100 građana – bi radije živelo čak i u Jugoslaviji iz relativno mizernih 80ih godina nego u Srbiji danas. Možda je još i više zabrinjavajući podatak da velika većina Srba smatra da srpski narod i dalje razmišlja balkanski (umesto evropski – šta god to značilo), kao i da ne očekuje da će Srbija stići Češku (izabranu verovatno kao primer istočnoevropske članice Evropske Unije) ni za deset godina. Vidljivo je da ovakvim apstraktnijim odabirom pitanja Milić pretenduje da zagrebe malo dublje u stanje srpskog mentaliteta. Cilj mu je verovatno da utvrdi da li još uvek postoji taj čuveni nepokolebljivi srpski optimizam koji se i dalje doživljava kao takav, recimo, u susednoj Makedoniji. Milićev zaključak je da od njega nije ostalo ni mrvice.

Jedna retka tamna mrlja u Milićevom serijalu – koja se jednostavno nikako ne uklapa u ostatak projekta – je njegov tretman Aleksandra Vučića i Ane Brnabić, koji dobijaju svojih pet (u Vučićevom slučaju, naravno, skoro deset) minuta u drugoj i u šestoj epizodi serijala. Nije sasvim jasno zašto je njihovo prisustvo uopšte neophodno u jednom serijalu o društveno-kulturnim promenama, ali recimo da je Milić ciljao na doslednost sa hrvatskim serijalom u kojem je imao intervju sa hrvatskim premijerom Andrejem Plenkovićem.

Ako su se već ti intervjui morali desiti, još je manje jasno zašto je Milić dozvolio Vučiću da se legitimiše pred čitavim regionom predstavljajući sebe kao altruističnog političara kome je “plata samo hiljadu evra”, a onda i sebe i Milića kao velike znalce fiskalnih politika i neoliberalinih reformi (što ni jedan ni drugi nisu). Podjednako je degutantan Milićev selektivno pozitivni pristup prema „Beogradu na vodi”, koji je predstavljen kao nepresušni izvor novih radnih mesta, kao i poltronski stil pitanja Brnabićevoj, koja koristi priliku da lagano poentira o navodnoj transformaciji srpske administracije u paragon efikasnosti.

 

Dakle, je li bilo bolje tada ili sada?

Negde početkom serijala, Milić nas podseća kako je Tito o čuvenim studentskim protestima ’68 rekao da je važno odvojiti “žito od kukolja”. Verovatno nesvestan ove slučajne autoreferencijalnosti, Milić je time idealno opisao svoj sopstveni projekat. U njegovih devet epizoda očigledno ima i pomalo kukolja, ali ima i više nego dovoljno žita da ga učini vrednim za pogledati. Negde u svim tim silnim komparacijama dva različita, ako ne i suprotna društvena sistema i kulturne realnosti, kriju se ljudi i njihove neverovatne priče, koje retko ko ume da ispriča onako kako to radi Milić.

Od svih statistika i (ne)prijatnih paralela, na kraju ipak najviše u sećanju ostaje životna priča jedne stare Jevrejke koja je preživela koncentracioni logor. Ili uspomene jedne njene vršnjakinje, čija je saučenica iz srednje škole bila poslata na Goli Otok zbog glorifikacije “prve” Jugoslavije. Ili mozda mudrolije jednog zamišljenog pisca kojeg Milić zaustavlja na kaldrmama Skadarlije. Ali koji je onda zaključak? Je li bilo bolje tada, ili sada? Što bi Balašević rekao na kraju svake Milićeve epizode, to su samo preklapanja prazna.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *