Bane Trifunović: Bes naroda je mnogo veći od snage opozicije
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: BIRN

„Dobro veče slobodni Beograde, je l’ se čujemo? (…) Drago mi je da ste ovde, da niste na Tviteru, Fejsbuku, drago mi je da ste odlučili da se ova borba ne može voditi palcem, nego licima, grlom, nogama, urlanjem, glasnim urlanjem na ovu odvratnu, ljigavu vlast.“ Tako je glumac Branislav Bane Trifunović započeo govor na prvom protestu „1 od 5 miliona“ u Beogradu 8. decembra prošle godine.

Naredne subote, 8. juna, biće obeleženo pola godine aktuelnih protesta koji su u međuvremenu pretrpeli velike promene, a najviše u pogledu uloge političara – od čisto građanskog karaktera, preko različitih stepena saradnje građana i političara, do lidera opozicionih stranaka na protestnim kamionima.

Bane Trifunović od početka nije krio neslaganje sa rastućom ulogom političara, ističući u više navrata da protest mora da ostane građanski, zbog čega je često bio na udaru kritika sa raznih strana.

Pola godine kasnije, Trifunović je u razgovoru za Talas podelio svoja razmišljanja o trenutnom toku protesta, stanju opozicije, odnosu prema vlasti, ali i ličnim razočaranjima u politici u poslednjih nekoliko godina.

 

Razgovor je vođen tokom konferencije „Reporting Democracy“ koju je Balkanska istraživačka mreža (BIRN) organizovala u Budimpešti, a na kojoj je Trifunović govorio zajedno sa organizatorima protesta iz Rumunije, Albanije i Poljske. Foto: Talas.

 

Talas: Pola godine kasnije – da li još uvek idete na proteste?

Pa, skoro da ne.

Zašto?

Zato što mislim da su otišli u nekom drugom pravcu, a iskreno nisam čovek koji bi sedeo u šatoru, igrao šah i svirao gitaru. To su neke stvari koje me baš preterano i ne zanimaju od protesta, tako da ne idem.

Iskreno, imao sam i nekih obaveza, tako da ne mislim da protesti treba da se ugase. Naprotiv, mislim da nam je svima mesto tamo. Mislim da je to jedini način da taj pritisak ostane. Ja sam imao neke svoje lične razloge i lična razočaranja što se tiče tih protesta, ali ona su samo moja, ja i dalje mislim da su protesti izuzetno važni i da moraju da opstanu, kakvi god da su.

 

Mislite li da postoji šansa, kao što neki optimisti predviđaju, da protesti dobiju novu energiju i da građansko i dalje može da prevlada? Da će ljudima da se smuče političari, ali da će se protesti nastaviti?

Pa dobro, ja sam to odavno govorio, mislim da političari nisu smeli da se popnu na kamion. Imao sam lavinu optužbi na te moje izjave, što od političara, što od ljudi koji nisu političari, ali i od ljudi koji podržavaju neke stranke. Govorili su da nisam normalan, da to nije tako, da mora da postoji taj politički zalet. Ali evo političkog zaleta i evo političara na govornicama.

 

Kako može da dođe do smene vlasti bez političara?

Pa, mislim da je bes naroda mnogo veći od snage opozicije.

 

To znači da će vlast biti smenjena bez izbora, na ulici?

Mislim da je njemu dobar alibi za nečinjenje ničega to da mu opozicija iznosi zahteve, jer će on uvek izvaditi te duhove iz ormana i uvek govoriti kako su oni, eto, bili na vlasti. I svako od njih ima nekog putera na glavi, svako od njih ima nešto iz fioke što uvek može da se izvadi. Ako imate 150.000 ljudi koji nisu stranački ljudi, imate drugu vrstu pritiska. To je sve što sam ja pričao o tome.

Samo mislim da bi taj način, taj narativ, dobio neku drugu putanju i mnogo brže doveo do rezultata. Što ne znači da ovi protesti nisu napravili puno stvari – jesu, o tome uopšte ne treba raspravljati. Ali nam je otupljena oštrica samim tim što su političari oteli proteste tako kako jesu, samim tim su, čini mi se, sami sebi pucali u nogu.

 

Šta je sa političarima koji nisu bili na vlasti? Kako vidite uspon Pokreta slobodnih građana na čelu sa Sergejem?

Nemam komentar na to, ja sam sa PSG-om davno završio, bez obzira što je moj brat tamo – sad mi je još teže i gluplje da komentarišem bilo šta, mislim da na toliko bar imam pravo.

 

A ostatak opozicione scene – kako vam se čine aktuelna regrupisanja, ujedinjenje DS-a, novi dogovori i koalicije?

Ja ne znam ko je opozicija, i dalje nisam siguran ko je opozicija. Znam za neke ljude koji su u tim strankama, a za koje znam da su čisti, i za koje znam da se suštinski bore protiv ove vlasti. Ljudi koji nemaju ništa iz fioka i koje ne mogu da kupe tako jednostavno. I oni mi se sviđaju, to su ljudi koje bih mogao da podržim.

Što se tiče Demokratske stranke, verovatno je jedina preostala mogućnost da se ujedine i da se vrate svi zajedno u to, nadam se bez lidera tih stranaka koji su uglavnom mnogo doprineli ovome u čemu živimo. Tako da se nadam da će naći prostora, svoje sujete staviti u fiokicu i pokušati da se bave nekim drugim poslom. Samo da se sklone, jednostavno.

To je suštinski problem srpske politike – sujeta. Nas je sujeta i dovela ovde, to sujetni političari nikada neće shvatiti. Zato smo verovatno ovde gde jesmo. Podržavam svako ukrupnjavanje, ali podržao bih ga skroz kada bi se promenili ljudi i narativi, i kada bi to uticalo na promenu sistema, a ne samo promenu načina njihovog funkcionisanja, to me više ne zanima.

 

Da li postoji neka osoba koja bi ispunila kriterijume o kojima pričate i koja bi mogla da bude zajednički kandidat opozicije na predsedničkim izborima? Ne pričamo o konkretnom imenu i prezimenu, već nekim okvirnim uslovima koje bi ta osoba morala da ispuni da bi opozicija i opoziciona javnost podržale kandidaturu.

Pa ne znam, teško je govoriti o tome zato što smo se mi već jednom, s oproštenjem, zajebali. I kad se jednom tako debelo zajebeš… nemam ja više pravo da govorim ko je ta osoba. Ona očigledno mora da ima supermenske sposobnosti spajanja svega toga nespojivog.

Ja ne znam ko je taj čovek. Mislio sam da znam pre dve godine ali sam se debelo zajebao i više ne bih komentarisao, niti bih ikada javno podržao bilo kog čoveka. Mislim da nemam pravo na to.

Nemam pravo da podržavam javno bilo koju stranku i bilo kog čoveka, jer sam već jednom nesvesno verovatno prevario ljude, ali iz najbolje namere. Sve to što sam radio, kad sad pogledam na sva ta sranja koja su se dešavala, meni je namera uvek bila jedna i čista.

Nekad smo bili zavedeni i žmurili smo na neke stvari na koje nismo smeli da žmurimo…ali sam probao bar da reagujem na vreme. Ništa više od toga nisam mogao.

 

Postoji li scenario u kojem biste se ponovo politički aktivirali? Šta treba da se desi da bi „kap prelila čašu“?

Čaša je prelivena odavno. Ali mislim da ulaskom u politiku na ovaj način ulaziš u blato koje je već napravljeno i koje ne možeš da očistiš. Pristajanje na ulazak u ovakvu politiku je ulazak u blato. Jer te oni teraju već 30 godina na isti sistem funkcionisanja stranaka koji zakone prilagođava sebi, sve prilagođava sebi. I svaka opoziciona stranka to radi.

Nisam još nigde video nešto što bi ponudilo drugačiji način funkcionisanja. Čak i kada sam nešto nudio nekim ljudima, što bi trebalo da bude drugačije, oni su to sa gnušanjem odbili jer, zaboga, to je nemoguće. Ja ne mislim da je nemoguće, samo je njima lakše da u ovakvom sistemu funkcionišu tako kako funkcionišu. Da su svi nekako uvezani nekim poslićima, biznisima, da su svi na SMS daleko jedni od drugih – to znam sigurno. Tim ljudima ne verujem i toj politici ne verujem.

Kada uđete u tu politiku, sigurno gubite. Ko god pobedio, vi lično gubite – integritet, moralne i etičke principe, čim pristanete na taj nivo funkcionisanja politike.

 

Ali, da bi se bilo šta menjalo, neko mora da uđe u to blato, zar ne?

Da, ali ne možeš da uđeš u to blato igrajući po tim pravilima. Ne možeš da nudiš isto, očigledno taj sistem ne funkcioniše, to vidimo po sebi već 30 godina. A niko se nije ponudio da promeni sistem.

Niste čuli ništa konkretno u smislu promene tog načina funkcionisanja, nego su sve neke ispostave, kompromisi i budalaštine. Mene ta vrsta politike ne zanima.

Mnogo više volim svoj posao nego da se bavim bitkom u kojoj ću sigurno izgubiti, jer ništa što se tamo dešava mene ne privlači, niti bih išta mogao suštinski da promenim.

 

Za kraj, onda, nešto lepše – na čemu trenutno radite u pozorištu?

Imao sam premijeru predstave “Getsimanski vrt” u Ateljeu 212, to je isto jedan politički komad Dejvida Hera o laburistima i Toniju Bleru, ovom našem savetniku. Inspirisano jednim događajem iz njegove vlade, njegovog vremena, pa pozivam ljude da dođu u Atelje 212 i vide, to je jedna zanimljiva ekipa i zanimljiv tekst.

 

——————————————————————————————————————————

Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Fridrih Nauman i odražava isključivo stavove autorke 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *