Foto: iStock
Danas verovatno niko neće poreći da nas doživljaji iz detinjstva oblikuju i u kasnijim periodima života, ali često nismo svesni koliko su česte traume tokom detinjstva. Iako postoji veliki raspon u njihovoj težini, prema novom istraživanju UNICEF-a na svakih 100 odraslih osoba u Srbiji, njih 70 je više puta iskusilo barem jedan od oblika neke traume tokom detinjstva.
Ovo su poražavajući podaci, ali je neophodno razumeti veličinu problema, kao i sve implikacije ovih trauma koje se kasnije pojavljuju i manifestuju. Depresija ili zloupotreba psihoaktivnih supstanci često vuku korene baš iz loših događaja u detinjstvu, a uvideti ovu povezanost je prvi korak ka njihovom rešavanju.
Četvrtina odraslih u svetu bila fizički zlostavljana u detinjstvu
Povod za sprovođenje istraživanja u Srbiji jeste studija Svetske zdravstvene organizacije iz 2014. godine. Prema rezultatima njihovog izveštaja, jedna četvrtina svih odraslih osoba tvrdi da su bili fizički zlostavljani u detinjstvu, a jedna od pet žena tvrde da su bile seksualno zlostavljane tokom istog perioda.
Za potrebe istraživanja, negativno iskustvo u detinjstvu, skraćeno ACE (Adverse Childhood Experience), može da podrazumeva fizičko, emocionalno i seksualno zlostavljanje, alkoholizam u porodici, zloupotreba droga u porodici, depresija ili bilo koje drugo mentalno oboljenje u porodici, samoubistvo u porodici, nasilje među roditeljima ili zanemarivanje.
Studija je sprovedena na 2.792 ispitanika, uzrasta od 18 do 65 godina, iz urbanih i ruralnih delova Srbije. Rezultati su pokazali da na svakih 100 odraslih osoba u Srbiji, njih oko 70 je više puta iskusilo barem jedan od oblika traume tokom detinjstva, a njih oko 20 je iskusilo 4 i više ovakva događaja. Nasilje u zajednici je iskusilo 37,7% ispitanika, psihološko zlostavljanje 26,3%, a fizičko zlostavljanje 13,6% ispitanika.
Zanimljivo je i da su muški ispitanici češće doživljavali različite oblike trauma. Oni su češće bili žrtve nasilničkog ponašanja, učestvovali u tučama, bili svedoci nasilja u zajednici i svedoci kolektivnog nasilja, dok su žene češće živele sa osobom koja boluje od depresije.
Ekonomski status nije bio povezan sa verovatnoćom da se doživi trauma, a ispitanici iz urbanih sredina bili su više izloženi različitim negativnim događajima kao što su fizičko zlostavljanje, psihološko zlostavljanje, razvod roditelja i nasilničko ponašanje.
Posledice traume – depresija i seksualni problemi
Koliko trauma utiče na kasnije ponašanje pokazuje i podatak da je trauma povezana i sa većom verovatnoćom da osoba ima zdravstvene probleme, a prema istraživanju, više traumatičnih događaja utiče i na lošiju percepciju sopstvenog zdravlja.
Intenzivni mentalni problemi poput disocijacije, poremećaja sna i seksualnih problema, suicidalnih misli kao i zloupotreba droge i alkohola, češći su kod onih koji su bili žrtve višestrukih trauma. Traume iz detinjstva, navodi se u ovom istraživanju, otežavaju i formiranje emotivnih odnosa – postoji veća nesigurnost u odnos i u partnera, što otežava sklapanje kvalitetnih veza.
Ako ste imali traumatične događaje tokom detinjstva veća je šansa i da ćete napustiti školu ili fakultet, a zanimljivo je da osobe sa većim brojem trauma manje podržavaju fizičko kažnjavanje dece.
Različite crte ličnosti česte su kod onih koji su najpogođeniji lošim detinjstvom. Izveštaj navodi da se ove osobe često mogu opisati kao „neobične, čudne, sklone kršenju pravila radi lične koristi i motivisane materijalnom dobiti, kao i sklone laskanju kako bi dobile ono što žele“. Takođe, one su sklonije tome da se osećaju manje živo i optimistično.
Kako se boriti sa traumama?
UNICEF je na osnovu podataka ove studije izneo i nekoliko predloga koji mogu da utiču na smanjenje trauma dece u budućnosti.
Prvenstveno, potrebna je bolja prevencija i zaštita od nasilja, a socijalni radnici treba naročito da obraćaju pažnju na to da li je izvor traume okruženje u kom se nalazi dete, i da li ga treba blagovremeno ukloniti odatle. Naročito je važno i razviti mehanizme koji će decu koja su doživela neku traumu zadržati u školskom sistemu, i na taj način im pomagati.
Zabrana upotrebe nasilja u svrhe vaspitanja i promena društvene norme da je „batina iz raja izašla“ takođe je nužno da bi se makar na taj način eliminisala trauma fizičkog zlostavljanja od strane roditelja.
Ono što možda i najviše pomaže sa traumama u kasnijem dobu jeste razgovor sa psihoterapeutom. Iako smo svesni da trauma postoji, često ne vidimo na koje sve načine je ona i dalje prisutna u našem ponašanju. Psihoterapija je odlična upravo u ukazivanju značaja traume na naše trenutne odnose i naizgled iracionalne strahove.
Istraživanje UNICEF-a pokazuje koliko veliki broj ljudi u Srbiji vuče teret iz detinjstva koji ni na koji način nisu birali, ali ukazuje i da se trauma često nastavlja kroz čitav život, pa je zbog toga svest o sveprisutnosti ovakvih iskustava i neprestan rad na njihovom iskorenjivanju neophodan.
Autorka