Svako donosi svoju odluku? Opozicija izvan Saveza za Srbiju
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: iStock 

U petak 31. maja završava se javna rasprava o izmenama i dopunama Zakona o političkim strankama, nakon čega Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu treba da formuliše konačan tekst predloga izmena i dopuna.

U okviru javne rasprave organizovana su dva sastanka otvorena za zainteresovane stranke, udruženja i organizacije –  jedna u Novom Sadu a druga u Beogradu na kojoj su, između ostalih, učestvovali predstavnici Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) i Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), kao i predstavnici nekoliko političkih stranaka.

Šta donose nove izmene? Kakve će biti posledice po manjinske stranke, registrovanje i brisanje stranaka i ulogu izvršne vlasti u čitavom procesu?

 

Najvažnije izmene – pozitivni pomaci, ali i prostor za nove zloupotrebe

Bojan Klačar, izvršni direktor CeSID-a, u razgovoru za Talas ističe da je njegov utisak da trenutna verzija (koju možete pogledati ovde) neće biti finalni predlog i da će Ministarstvo uvažiti određene komentare i predloge nastale u okviru javne rasprave.

Kada je reč o najvećim promenama koje izmene Zakona donose, izdvaja one koje se tiču usklađivanja sa novim Zakonom o opštem upravnom postupku čime se ubrzavaju brojne radnje (državni organi će besplatno razmenjivati podatke iz službenih evidencija), zatim „podizanje transparentnosti u pogledu programskih i statutarnih dokumenata i preciziranje procesa osnivanja političke stranke“, kao i odredbe koje se tiču obaveza manjinskih stranaka i brisanja stranaka iz registra, o čemu će posebno biti reči u daljem tekstu.

Programski direktor CRTE Raša Nedeljkov kaže za Talas da su izmene raznovrsne – neke su pozitivne, neke negativne, a neke u praksi mogu da budu problematične.

Kao pozitivnu izmenu Nedeljkov izdvaja to što Zakon detaljnije uređuje postupak registrovanja političke stranke – „predviđa korake i rokove, što je u načelu dobro, jer povećava predvidivost postupka“, kao i činjenicu da se za prijavu za upis u registar političkih stranaka više ne traže potvrde o upisu osnivača političke stranke u birački spisak, za šta smatra da „donekle ublažuje inače veoma zahtevan proces“.

Ipak, govoreći o široj oblasti izbornih uslova, ocenjuje da je suštinsko unapređivanje teško ostvarivo ukoliko se izmenama zakona ne pristup sistemski – što, po svemu sudeći, nije u planu pre redovnih parlamentarnih izbora 2020. godine.

„Kada govorimo o izmenama Zakona o političkim strankama, one su sa jedne strane uslovljene potrebama da se ova oblast usaglasi sa izmenjenim Zakonom o upravnom postupku. Sa druge strane, izmene su uslovljene i činjenicom da su se nagomilali problemi kroz deset godina primene Zakona o političkim strankama“, kaže Nedeljkov i ističe da se „ovim zakonom teži uvođenju reda u posao nadležnog ministarstva – administriranje političkih stranaka, dok zakon otvara nove mogućnosti zloupotrebe a ne odgovara na brojne probleme koji opterećuju izborni proces.“

 

Obaveza manjinskih stranaka da menjaju ime – usmerena protiv dosadašnjih zloupotreba

Jedna od najavljenih izmena nalaže: “Naziv političke stranke nacionalne manjine mora da sadrži naziv nacionalne manjine čije interese predstavlja i zastupa”.

Raša Nedeljkov smatra da bi ova izmena načelno mogla da unapredi politički život, ali da postoje sumnje u moguće posledice:

„Svedoci smo zloupotrebe položaja koje stranke nacionalnih manjina uživaju u postojećim zakonima od strane oportunističkih stranaka, za koje je teško reći da imaju bilo kakve veze sa manjinama koje nominalno predstavljaju. Novina u zakonu mogla bi da oteža takvu mimikriju. Međutim postoje i autentične političke organizacije koje će zbog ove odredbe morati da menjaju naziv koji koriste decenijama što je verovatno neplanirana posledica zakona.“

Dodatno, objašnjava Nedeljkov, ministarstvo bi moglo da odbije upis stranke u registar „ukoliko odluči da naziv izaziva zabunu u javnosti“:

„ Ova odredba mogla bi da spreči oponašanje naziva postojećih partija radi dovođenja birača u zabunu i “rasipanja glasova”. Međutim, problem je što ministarstvu ostaje diskreciono pravo da odluči da li postoji zabuna u javnosti. Izborna praksa u prethodnom periodu pokazuje nam da su nadležni organi propuštali da sankcionišu liste koje su za sve osim za njih bile očigledne “kopije” namenjene unošenju zabune.“

Bojan Klačar ocenjuje da ova obaveza „dovodi neke od manjinskih stranaka (koje sada nemaju u svom nazivu manjinu koju zastupaju i predstavljaju) u situaciju da menjaju naziv po kome su prepoznati u javnosti i to nekoliko decenija, poput SDA iz Novog Pazara, PDD iz Bujanovca i slično. Umesto ovoga rešenja, poželjnije je naći rešenje – kroz mehanizme kontrole – da te stranke zaista i zastupaju manjine jer je do sada bilo nekoliko eklatantnih primera da se iza stranaka manjina nalaze pojedinci kojima to i nije bio cilj.“

Zloupotreba statusa manjinskih stranaka nije nov problem u Srbiji – Nedeljkov je podsetio na slučaj NOPO 2012. godine i dodao da će takve loupotrebe sada biti teže, ali neće biti onemogućene:

„Razlog je što se izborne komisije pouzdaju u registar stranaka a nadležno ministarstvo koje vodi registar ne ulazi u pitanje da li stranka zaista predstavlja interese manjinskih zajednica ili se samo tako predstavlja.“

 

„Vlast na mala vrata uvodi zabranu političkih stranaka“?

Stefan Jovanović, generalni sekretar Narodne stranke, izjavio je da ovim izmenama Zakona vlast „na mala vrata uvodi zabranu političkih stranaka“ – reč je o odredbi kojom se stranka biše iz registra ukoliko ne učestvuje na izborima duže od 8 godina ili ukoliko njen najviši organ ne zaseda redovno.

Ovo otvara pitanje uloge izvršne vlasti, tačnije nadležnog ministarstva, u oblasti rada političkih partija, a Bojan Klačar objašnjava da ova briga nije neutemeljena:

„Postoji određeni prostor da Ministarstvo ima preveliku moć u delu o brisanju iz registra stranaka, ukoliko se u daljem toku javne rasprave i u finalnom predlogu Ministarstva ne obezbede dovoljno jasni, čvrsti i transparentni mehanizmi brisanja iz registra.

Rešenje je dobro i jasno u delu koji se odnosi na neučešće na izborima (kako bi se uozbiljio stranački život i izbegle zloupotrebe sa raznim „rentiranjem stranaka“). Međutim, potrebno je u delu koji se odnosi na nezasedanje stranačkih organa ili uvesti jasne mehanizme kontrole rada stranaka od strane Ministarstva, kako bi se obezbedila transparentnost ili razmisliti o uvođenje prekšajne odgovornosti (to postoji u Zakonu o udruženjima, npr), umesto radikalne mere brisanja iz registra.“

Da je mera oštra slaže se i Raša Nedeljkov koji ocenjuje da novina u vezi sa brisanjem stranaka iz registra nije dobra:

„Brisanje iz registra je nepotrebno oštra sankcija za stvari za koje ranije nisu ni postojale kaznene odredbe. Sada bi to ministarstvo činilo po službenoj dužnosti, a pitanje je i ko će da kontroliše da li se rukovodstvo stranke sastaje? Ovakva odredba daje previše moći nadležnim organima da iz političkog života odstranjuju političke aktere, dok je njena korist po društvo za nas teško vidljiva.“

Govoreći o širem kontekstu i namerama iz donošenja novih izmena, Nedeljkov ističe da će ove restriktivne odredbe „možda smanjiti obim posla za Ministarstvo, ali i da će povrediti pravo mnogih da učestvuju u političkom životu i neće rešiti probleme ’uspavanih stranaka’ niti ’kupovine stranaka’“:

„Ozbiljne zloupotrebe koje smo uočili u izbornom procesu još 2016. godine, kada je identifikovano oko 15.000 falsifikovanih potpisa podrške još uvek nisu procesuirane. Bez ozbiljnih izmena u više zakona koje bi omogućile isključivanje iz izborne utakmice aktera koji krše zakon, nećemo imati bolje stanje ni u partijama ni na izborima“, zaključuje.

 

10.000 potpisa za registrovanje, pa još toliko za izbore – poseban problem jer zakoni nisu usklađeni za manjinske stranke

Trenutna zakonska regulativa nalaže da stranka mora da prikupi 10.000 potpisa kako bi bila registrovana, a nakon toga ponovo 10.000 potpisa kako bi mogla da učestvuje na izborima.

Bojan Klačar ističe da oba procesa zahtevaju ozbiljne resurse i finansije:

„Uporedno gledano, a posebno u nama bliskim državama, mali je broj zemalja koji ima tako visoke lestvice jer je najčešće osetno manji broj koji je neophodan za registraciju stranaka.

Sloboda političkog udruživanja i neophodni potpisi bi morali da budu deo jedne šire rasprave kontekstuirane u promenu izbornih zakona.

CeSID je na stanovištu da bi postojeća rešenja mogla da se ublaže ili reše kroz smanjenje broja neophodnih potpisa za registraciju stranke (CeSID je svojevremeno predlagao 3,000) ili da se ukine ponovno skupljanje 10,000 potpisa za predaju lista uoči izbora. Do tada, Ministarstvo bi moglo da pronađe rešenje da se prikupljanje potpisa oslobodi plaćanja.“

Jedno pitanje je u ovoj oblasti izostavljeno – kako objašnjava Raša Nedeljkov, „neusklađenost više zakona kojima se manjinskim strankama traži 1.000 potpisa za upis u registar, a 10.000 potpisa za učestvovanje na izborima za Narodnu skupštinu nije ni bila predmet ovog zakona“.

——————————————————————————————————————————

Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Fridrih Nauman i odražava isključivo stavove autorke 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *