Više para nama, a manje političarima - država da troši razumnije
Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock 

Danas je Dan poreske slobode Srbije – do danas ste radili za državu, od danas radite za sebe.

Zaposleni u Srbiji već stvaraju daleko više novca nego što svakog meseca dolazi na  njihov bankarski račun. Za svaku prosečnu platu od 52.000 dinara koju zaposleni zaista primi, njegov poslodavac državi plati dodatnih 32.345 dinara na račun poreza i doprinosa. Ovo znači da zaposleni suštinski svom poslodavcu stvori minimum 84.345 dinara – u suprotnom poslodavac ne bi bio spreman na ovaj trošak.

Poslodavcima je svejedno da li ovu razliku uplaćuju zaposlenom ili državi – za njih je to trošak, rashod u bilansu, ispunjavanje ugovorne obaveze. Za zaposlenog, ova razlika jeste bitna – ako ste vi stvorili 84.000 dinara, a na račun stigne 52.000, može se verovati da bi vam tih skoro 300 EUR mesečno značilo kao dodatni prihod ili da bar želite da znate šta se sa tim novcem dešava i koja je korist od toga što svakog meseca 32.345 dinara vašeg zarađenog novca ide državi, kojim upravljaju političari i birokrate. Želite da znate gde svake godine ode tih dodatnih 3.290 EUR novca koje ste vi stvorili i koje je vaš poslodavac spreman da plati za vaš rad.

Naravno, državi ne ide samo ovaj novac. Od svega što ste dobili na račun u banci i što potrošite, državi plaćate i PDV na svaku kupovinu (do 20%), akcize na gorivo (koje su u stvari, sa porezima, polovina cene koju plaćate za gorivo), i akcize na druge vrste robe koja podleže akcizama. Kada se podvuče linija, građanima Srbije ostaje jedva polovina novca koje zarade. Ostalo ode državi.

 

Šta se plaća ovim novcem i koja je naša korist od toga?

Država i pristalice državne preraspodele vašeg zarađenog novca odmah će reći – ovim se finansiraju penzije, državni aparat, školstvo, zdravstvo, vojska, policija i slični servisi za koje generalno ljudi žele da postoje i da budu što kvalitetniji. Ali ovo je samo deo priče i nije cela istina. Činjenica je da su građani Srbije izloženi sistemskoj prevari i propagandi koja služi da opravda korupciju, rasipništvo, javašluk i privilegije malog broja moćnika.

Istina je da pored opravdanih, država ima mnogo neopravdanih troškova koje treba ukinuti. Takođe je istina i da mnoge stvari za koje plaćamo državu mogu biti efikasnije organizovane privatno. Ukidanjem troškova koji nemaju smisla i prebacivanjem određenih servisa u privatni sektor, ostavio bi se prostor da radnici primaju više novca svakog meseca. Istovremeno, privatizacijom bi se obezbedio jednokratni kapital koji bi mogao da bude pametno uložen da obezbedi brži privredni rast u budućnosti.

Pođimo od nepotrebnih troškova. Od svog novca koji od zarade zaposlenog uzme država, značajan deo ide na subvencije, plate za partijski zaposlene kadrove, nepotrebne ili preskupe javne nabavke, plaćanje dugova i penala. Ovo nije mali novac.

Procene su da prosečni zaposleni samo na državne subvencije potroši preko 18.000 dinara godišnje, koliko ode i na otplatu kamata za javni dug. Prostora za uštede zasigurno postoji i u platama za zaposlene u državnom aparatu i javne nabavke – prosečan zaposleni u Srbiji ovo plaća preko 130.000 dinara godišnje, a ušteda od samo 10%  bi u džepu ostavila još preko 100 evra svake godine po prosečnom građaninu.

Ako saberemo samo ove, relativno paušalno određene stavke, dolazimo do toga da bi u Srbiji svaki građanin mogao da bude bogatiji za oko 40 evra mesečno, odnosno preko 400 evra godišnje, jednostavnim pravljenjem ušteda u trošenju para od strane države.  Pri tom, nismo se dotakli penzija, a ni zadrli u kvalitet usluga koje država pruža.

 

Kada bi država trošila razumnije, svako od nas bi bio bogatiji

Postoje i oni troškovi koje većina građana smatra opravdanim, a koje bi verovatno htela da plati čak i kada se država njima ne bi bavila – na primer, većina ljudi misli da je poželjno da postoji dobar penzioni sistem, socijalno osiguranje, školski sistem, pouzdano zdravstvo, efikasno sudstvo, policija. Paradoks je da ono što se najviše koristi da opravda državnu potrošnju, u stvari ne košta toliko koliko se misli. Uz to, navedene uštede bi se mogle uložiti u povećanje kvaliteta u ovim oblastima – uz veće učešće privatnog sektora.

Najveći trošak su penzije. Svaki zaposleni sa prosečnom zaradom u Srbiji godišnje izdvoji preko 250.000 dinara za penzioni sistem. Ovaj novac ne ide za njihovu penziju, niti ide u bilo kakav fond. On jednostavno služi da se penzije isplate postojećim penzionerima. Penzioni sistem Srbije je bankrotiran i nedovoljan da isplati penzije, pa se novac za to izdvaja i iz prihoda od PDV-a. Istovremeno, reforma penzionog sistema je komplikovana, tako da za sada ostavimo ovaj novac po strani.

Šta se dešava sa ostalim troškovima – policija, vojska, školstvo, zdravstvo, sudstvo? Ovi troškovi su mali deo onoga što se plaća državi, ali i na ovom polju postoje prostori za uštede ili za podizanje kvaliteta. Građani Srbije trenutno za dosta ovih servisa daju jednako kao građani nekih uspešnijih država, dok je kvalitet usluga u Srbiji niži zbog neracionalnog trošenja novca. U Srbiji je moguće podići kvalitet bez dodatnih ulaganja, a možda i uz smanjenja troškova.

Pored toga, u Srbiji je dosta primera gde privatni sektor nudi bolje usluge od ekvivalentnih državnih servisa. Ako je tako, to bi mogao da bude razlog više da se svima jednostavno da bruto novac na ruke a da oni sami kažu da li žele da svoje poverenje daju državnom ili privatnom sistemu što se tiče školovanja, zdravstvene zaštite, osiguranja i slično.

Svaki zaposleni bi mogao da ima više novca ukoliko bi država razumnije trošila novac.

Za porast plata u Srbiji nije potrebno pokretati pompezne razvojne programe, donositi zakone koji na papiru izgledaju i zvuče spektakularno, davati subvencije i slično. Već jednostavnim uštedama u budžetu država Srbija bi mogla da sebe dovede u poziciju da značajno spusti određene namete na rad i potrošnju i da time svakom prosečnom zaposlenom u džepu ostavi i do 500 evra godišnje.

Ovakav pristup i potez bi svakako bio tek početak. Taj dodatni novac bi značio ljudima u Srbiji, a ekonomski rast do koga bi se došlo dodatnim pametnim reformama bi na srednji i duži rok vodio značajno većim zaradama i otvorio nove mogućnosti za sve građane Srbije.

 

Platforma MOJ POREZ – izračunajte kada je vaš lični Dan poreske slobode:

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *