Foto: iStock
Prihvatanje rezultata je stvar odrastanja. Mnoga nedorasla društva, koja vode nedorasli ljudi, imaju problem da prihvate ishode opštih pravila. Neke od najzastupljenijih ideologija čak idu dotle da ishode koji im se ne sviđaju smatraju nepravednim, iako su pravila igre bila univerzalna.
Kako se postaje šampion?
Zamislimo prvu utakmicu naše reprezentacije na svetskom prvenstvu u košarci. Srbija na kraju treće četvrtine vodi 20 razlike i Sale odlučuje da ubaci igrače s klupe. Od njih pet, dva povređena. Da sačuva prvi tim za ozbiljnije utakmice. U četvrtoj četvrtini, naši ulaze iz greške u grešku, Angola preokreće i pravi čudo u poslednjim sekundama. Đorđević na konferenciji za medije posle tekme izgovara rečenicu toliko glupu da postaje viralna u roku od pola sata: „Mi ne priznajemo odluke lažne organizacije FIBA, stvorene da uništi košarku u Srbiji.“
Naravno, sve i da imamo lošu klupu i da se takav poraz desi, ova situacija je nemoguća jer je Sale Đorđević sportista i šampion. A usput je i normalan.
Ili #1244 ili STOP Hagu
„Prema Nalogu umesto optužnice, troje optuženih (Jojić, Ostojić, Radeta, prim. autora) se terete za nepoštovanje Međunarodnog suda zbog toga što su, kako se navodi, dvojici svedoka (“svedok 1” i “svedok 2”) pretili, zastrašivali ih, nudili im mito i na druge načine uticali na njih na suđenju Vojislavu Šešelju, kao i u povezanom postupku za nepoštovanje suda koji se protiv njega vodio.“ – iz optužnice „MKSJ Jojić i drugi (IT-03-67-R77.5)“.
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (u opskurnom krugovima poznat i kao haški kazamat) osnovan je rezolucijom Saveta bezbednosti OUN. „Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom“ koji je doneo parlament pravne prethodnice Srbije (SCG) 2003. detaljno reguliše procese hapšenja i izručenja ovom sudu optuženih za najgore zločine. Današnji naslednik MKSJ je Rezidualni mehanizam Međunarodnog suda i on se bavi procesima nezavršenim tokom mandata MKSJ, uključujući i slučaj naveden u prethodnom pasusu i od Srbije traži izručenje preživelih dvoje radikala.
Srbija je članica UN.
Rezoluciju 1244 doneo je Savet bezbednosti OUN nakon završetka bombardovanja 1999. U njoj se područje Kosova i Metohije tretira kao deo Srbije, a prema ovoj rezoluciji, sve oružane snage pravne prethodnice Srbije (SRJ) morale su da napuste Kosovo i Metohiju.
Srbija je članica UN.
Nazadne snage danas se pozivaju na rezoluciju 1244 UN, a protivnici priznanja nezavisnosti Kosova na Tviteru uz ime dodaju „#1244“, simbolički braneći Srbiju, članicu UN-a, UN-om. Nazadne snage danas, kao i uvek, žestoki su protivnici suda u Hagu, braneći Srbiju, članicu UN-a od UN-a.
Ove ljude ćemo teško ubediti u nedoraslost. Normalne ljude ipak možemo da uputimo da se postaje šampion tako što se ostvari serija pobeda nakon serije preuzetih odgovornosti u okvirima mogućeg. Šampion se svakako ne postaje kukanjem zbog toga što nam se ne sviđa rezultat utakmice čija pravila znamo.
Budimo više Sale Đorđević, a manje Vjerica Radeta.
Bosanski lonac, a u loncu boršč
Još jedna trajna nedoslednost kod dela ljudi u Srbiji je ona vezana za odnos prema Rusiji i Zapadu. Iako 90% strane pomoći dolazi sa Zapada, iako bi skoro svi koji bi poboljšali svoj život odlaskom iz Srbije, svoj život poboljšali na Zapadu, u seriji tekstova i na ovom portalu razumeli smo da ljudi u Srbiji ka Rusiji imaju iracionalan afinitet.
Ipak, jedan aspekt nedoslednog odnosa prema Rusiji je neobrađen. I on je uslovljen postmodernističkim bosanskim loncem koji definiše identitet Putinove Moskve, a tako i identitet njenih lokalnih fanova u Srbiji.
Carska Rusija je živela u izrazitoj sprezi dvora i crkve. Nakon revolucije 1917, nove vlasti raskrstile su sa starim društvenim ustrojstvom, uključujući i crkvu. Možemo da kažemo da su se detonirale na svetonazore koji su joj prethodili. Pobedu u drugom svetskom ratu izvojevala je komunistička Crvena armija, a do preporoda ruskog pravoslavlja i javnog uticaja crkve dolazi nakon pada komunizma devedesetih godina. Tadašnji narativ je bio izrazito antikomunistički, barem dok se preživele strukture nisu slegle nazad u sistem. I onda je došao Putin, a sa Putinom i začudni amalgam istovremenog uzdizanja carske i komunističke Rusije, komesara i imperatora, petokrake i šestokrakog krsta.
Paralelno, u Jugoslaviji su se pripadnici komunističke elite transformisali u dva smera – jedni su preko noći postali etnonacionalisti i mahom ostali na pozicijama (ne)vidljive moći, a drugi evoluirali u prozapadnjake, mahom pozicionirani u sektoru civilnog društva. Uz ostale nelogičnosti, ove transformacije donele su i nekoherentan odnos i prema Rusiji i prema Zapadu, a Putinov narativni miks je dodatno odmogao nedoraslim akterima u Srbiji.
Dok je većina srpskih nacionalista u najmanju ruku zadovoljno reafirmacijom antikomunističkog četničkog pokreta, a neki među njima i ljotićevsko-nedićevskim nasleđem, najveća većina prozapadnih postkomunista ne može da smisli te tendencije. U pogledu odnosa prema Rusiji, stvari stoje suprotno – isti ti srpski nacionalisti aplaudiraju na svaki Putinov MIG (sic), pa i onda kada slavi Crvenu armiju, dok druga strana reafirmatora ruskog komunizma ne može da podnese zbog autoritarne prirode njegove vladavine.
(Sada ću da ostavim jednu nasumičnu lamu da bih čitaocu zadržao pažnju u ovoj moralnoj papazjaniji)
Tako dolazimo do čudne situacije u kojoj pročetnički nacionalisti slave reafirmatora ruskog komunizma, a neprijatelijma smatraju zapadne države, višedecenijske saveznike, među kojima su mnoge odlikovale vođu ravnogorskog pokreta najvišim odlikovanjima. Iste te saveznike danas partnerima smatraju poštovaoci komunističkog režima u Jugoslaviji, preobraćeni u zapadnjake. Oni, koji reafirmatora ruskog komunizma ne mogu očima da vide.
Komplikovano? Kako li je tek njima, i jednima i drugima.
Cena nedoslednosti
Ova dva primera dugotrajne nekoherentnosti principa nisu jedini. Zahtev za povećanjem uloge države u privredi često dolazi iz najboljih pobuda. Ko ne voli da ima više novca i kakav je to čovek koji najsiromašnijima ne bi dao novac? Ipak, zagovornici socijalno invazivne države zanemaruju cenu takve politike, a ona je vrlo često i tragična. Pogledajmo Venecuelu danas.
Svi ti primeri pokazuju nesrećne karakteristike rovitih društava. Društva bez institucija i đinđićevske “nedovršene države” vode nedorasli ljudi. Mehanizam negativne selekcije sa vremenom stvari čini gorim, društva sporijim, privredu impotentnijom. U trenucima svetskih kriza, takve pretpostavke stvaraju rizik od daljeg kolapsa perifernih sistema kakav je naš, a to dalje jača populizam.
Cena populizma je takođe realna – partijsko zapošljavanje, partokratski dilovi, zaduživanje i ulupavanje nepostojećeg novca nastavljaju spiralu neuspeha. Nedostatak šansi uzrokovan osakaćenim privatnim sektorom dovodi do sve manje apsorpcije najambicioznijih među nama. S obzirom da ne mogu da se ostvare i dobiju adekvatnu nagradu za svoj talenat i rad, oni odlaze.
Upravo ovako narodi nestaju.
Moralni odgovor za sprečavanje propasti
O ovom najgorem scenariju, koji polazi od tako benignih nedoslednosti, moramo da razmišljamo. I bitnije – da reagujemo. Svako na ličnom nivou. U pitanju je proces učenja koji se sa ličnog, prenosi na grupni i zatim dalje na nacionalni nivo. Učenje donosi iskustvo, iskustvo donosi seriju prevaziđenih grešaka i ojačavanje.
Kažu da je najgore kad neko radi mnogo, ali loše. Zato ovom procesu učenja mora da prethodi ustanovljavanje moralnih okvira koji odgovaraju stvarnosti. I bitnije – ponašanje prema njima u svakoj situaciji.
Ukoliko se na ličnom nivou budemo ponašali kako nam u datom trenutku odgovara, a već u sledećem trenutku potpuno drugačije, na kraju nas neće ceniti niko. Ukoliko pre podne navijamo za Partizan a popodne za Zvezdu, na kraju ćemo da se nadamo da uveče nećemo sresti ni Grobare ni Delije. Ukoliko 20 godina ne možemo da se odlučimo da li želimo da živimo po principima društava u koja odlazimo da živimo ili po principima društava koja samo narativno volimo, završićemo na vetrometini u kojoj više niko neće želeti da provede život.
Sudar sa stvarnošću je uvek neminovan.
Jedino pitanje koje ostaje važno u trenutku pred sudar je – da li smo za njega spremni?
Hajde da budemo.
Stručnjak za komunikacije i politikolog