Politika se vodi na lokalu - lekcije za opoziciju iz Turske
Vuk Velebit

Autor

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: kremlin.ru 

Pre više od mesec dana održani su lokalni izbori u Turskoj na kojima je opozicija uzdrmala režim Redžepa Tajipa Erdogana. Opozicija je na izborima za gradonačelnika pobedila u 5 od 6 najvećih i najbogatijih gradova u zemlji, uključujući i Istanbul koji je najznačajniji grad za održanje političke moći u Turskoj.

Ipak, vladajuća stranka Redžepa Tajipa Erdogana uložila je niz žalbi na izbore za gradonačelnika u Istanbulu, u cilju da ospori rezultate prema kojima je najviše glasova osvojio opozicioni kandidat Ekrem Imamoglu. Nakon što je i posle ponovnog brojanja Imamoglu ostao pobednik sa nekih 13-14 hiljada glasova prednosti, Visoki izborni savet Turske napravio je presedan i odlučio da se izbori za gradonačelnika Istanbula u potpunosti ponište i ponovo održe.

Novi izbori su raspisani za 23. jun ove godine, a o političkim dešavanjima u Turskoj, odnosu vlasti i opozicije kao i o poukama koje mogu da se izvuku iz delovanja turske opozicije razgovarao sam sa Ilijom Vojnovićem koji trenutno radi u Ankari kao direktor programa Međunarodnog Republikanskog Instituta (IRI) za Tursku.

 

Presedan u Turskoj – opasnost za demokratiju

Dogodilo se ono od čega su svi koji brinu o turskoj demokratiji strepeli, a to je da je Visoki izborni savet Turske napravio istorijski presedan i doneo odluku da se ponište izbori za gradonačelnika Istanbula. Ukupno sedam od jedanaest članova Saveta glasalo je u korist poništavanja izbora na osnovu pritužbi vladajuće Erdoganove Partije pravde i razvoja (AKP). Njihova pritužba bila je da je izbor jednog dela posmatrača, koje, paradoksalno, potvrđuje Ministarstvo unutrašnjih poslova, pod kontrolom AKP-a, bio protivzakonit.

Suština je da se na lokalnim izborima glasalo na četiri glasačka listića (za neku vrstu administratora naselja, opštinski parlament, za predsednika opštine i gradonačenika) koja su završavala u istoj koverti. Na osnovu prirode pritužbe koja je stigla, to je logički trebalo da znači da se svi izbori poništavaju, ali je izborni savet doneo odluku da se ponavljaju samo izbori za gradonačelnika Istanbula. Kuriozitet je da je AKP, sa svojim koalicionim partnerima pobedio na mnogim drugim lokalnim nivoima u Istanbulu, gde izbori neće biti ponovljeni. Postojali su pokušaji da se i u drugim gradovima obore izbori, kao na primer u Ankari, ali je tu razlika u glasovima bila veća, pa je bilo nemoguće izvršiti politički pritisak.

U post-izbornom periodu dok su se ulagali prigovori na izbore u Istanbulu, dešavalo se da je nakon ponovljenih brojanja glasova opozicioni kandidat bio u većoj prednosti nego na početku. Poništavanjem rezultata izbora napravljen je ozbiljan presedan koji se nije desio u savremnoj političkoj istoriji Turske, gde čak nije bilo ni slučaja da je opozicija ikada odbila da prihvati rezultate izbora.

Nešto slično ovome danas dogodilo se jedino aprila 2017. godine po održavanju referenduma o promeni političkog sistema iz parlamentarne demokratije u izvršni predsednički sistem, kada je isti Visoki izborni savet protivzakonito odlučio da prihvati određen broj glasačkih listića koji nisu bili propisno pečatirani. Može se reći da je Pandorina kutija konačnog uništavanja nezavisnosti izbornog procesa ovim otvorena, a poništavanje izbora u Istanbulu zabrinjavajuća posledica toga.

 

Istanbul je za Erdogana značajniji od demokratskog legitimiteta

Presedanom u Istanbulu Turska je uvedena u period političke nesigurnosti, pa i nestabilnosti. Postalo je jasno da je Erdoganu Istanbul daleko značajniji od zaštite i poslednjih ostataka demokratskog legitimiteta. Jedna karakteristika koja je do sada uvek bila prisutna u Turskoj  jeste da su se izbori uvek odvijali u uslovima koji možda nisu uvek bili fer, ali u kojima se na kraju većinska volja glasača uvek poštovala. To je, inače, bio i najjači argument vladajuće garniture u Turskoj, pa i samog Erdogana, na kritike o nedemokratskom vladanju – kakva god bila, njihova politika dobijala je legalnu i legitimnu podršku na slobodnim izborima.

U borbi za Istanbul, postalo je jasno da ova vrednost demokratskog legitimiteta ima svoje granice i da ne može da parira vrednosti koju za ambicije vladajućeg establišmenta nosi vlast u Istanbulu. Do sada se istorijski uvek pokazalo da partija koja osvoji vlast na izborima u Istanbulu, osvojila bi vlast i na sledećim izborima na nacionalnom nivou. Dodatno, gubitak pozicije gradonačelnika Istanbula značilo bi i da su klijetilistički kanali, koji su na nivou milijardi američkih dolara, ugroženi. Poslednja karika demokratskog legitimiteta je žrtvovana u sklopu borbe za centralizaciju političke moći u Turskoj.

 

Poništavanjem izbora Erdogan pokazao da volja glasača u Turskoj možda i nije uvek bitna

Upravo zbog gubitka institucionalnog oslonca, sada je nemoguće predvideti šta će se dogoditi u junu kad budu ponovljeni izbori. Konačno pitanje je da li je, u slučaju još jednog poraza, sadašnja vlast spremna da se odrekne pozicije gradonačelnika i da li je demokratska predaja vlasti uopšte više moguća. Kao neko ko veruje u demokratiju, voleo bih kada bi trenutna situacija izazvala revolt i u Erdoganovom glasačkom telu i potrebu za odbranom nezavisnosti demokratskih institucija, ali siguran sam da vlast neće tek tako prepustiti ove izbore, pogotovo u situaciji koju su sami stvorili da ih sada ceo svet posmatra.

Isto tako sam siguran da postoje ljudi i u vlasti koji smatraju da ovo što se sad dešava nije u tradiciji Turske i predstavlja opasnost za demokratiju. Činjenica da je četvoro od jedanaest članova Visokog izbornog saveta glasalo protiv poništavanja takođe ide u prilog tome. Poništavanjem izbora, Erdogan je i u odnosu prema svojim glasačima eksplicitno pokazao da volja glasača za njega možda i nije bitna u svakoj situaciji. Mislim da je legitimno razmišljati da će biti politički kažnjen zbog toga, ali su ulozi preveliki da bi se tek tako prepustio Istanbul.

 

Kandidati vlasti nisu prepoznati kao nezavisni i ljudi od integriteta

Politički spektar Turske je već nekoliko godina polarizovan na taj način da je opozicionom bloku uvek falilo nekih desetak posto glasova da bi mogao da ugrozi dominaciju vlasti na nacionalnom niovu. U istraživanjima uoči izbora u Istanbulu dobijali smo rezultate da će to biti tesna trka, ali ni mi ni mnogi u opoziciji nismo smeli da se kladimo da bi opozicija mogla tek tako da pobedi, posle 25 godina vlasti AKP-a u Istanbulu.

Osim natprosečne spremnosti i organizovanosti da prati regularnost glasanja i brani glasačke kutije na sam dan izbora, opozicija nije imala koordinisanu strategiju sa nacionalnog nivoa kako da se vode kampanje na lokalu. Međutim, u najvećim gradovima imali su vrlo operativne kandidate koji su u izbore ušli sa lokalnih pozicija, uglavnom sa opštinskog nivoa, gde su već godinama bili u kontaktu sa glasačima i bavili se stvarima koje direktno utiču na život građana. S druge strane, kandidati vlasti morali su da se suoče sa nuspojavom svakog autokratskog sistema gde je uglavnom jedna politička figura na vrhu popularnosti koja donosi sve odluke, a ispod i oko nje gomila političkih aktera koji nisu prepoznati kao ljudi od integriteta, već samo kao puki izvršioci odluka nacionalnog centra moći.

 

Najvažnija lekcija za opoziciju pod autokratskim režimima – politika je na lokalu

Sa druge strane, postojalo je i rastuće nezadovoljstvo zbog ekonomske krize i kada se sve to stavi u kampanjsku formulu, dovelo je do dobrih rezultata za opoziciju. Najvažnija lekcija koju bi opozicija u bilo kakvoj autokratiji ili sistemu sa autokratskim karakteristikama mogla da nauči jeste da je sva politika na lokalu.

Kad je prolaz u nacionalnim medijima zatvoren, kad se nacionalni diskurs gradi iz jednog centra na vlasti i kad kritička javnost ne može da nameće teme, jedino gde opoziciona poruka može da se čuje i potencijalno prihvati jeste na lokalnom nivou sa kandidatima koji su prepoznati i uvaženi u svojim lokalnim zajednicama.

Paralela može da se povuče sa onim što se, na primer, dešavalo u Srbiji 1996. godine za vreme Miloševića kada je opozicija pobedila u značajnom broju lokalnih trka i napravila prvu ozbiljnu pukotinu u režimskoj tvrđavi. To je jedini način svrsishodne, demokratske političke borbe u zatvorenim sistemima, ali je za rezultate takve borbe u Turskoj trebalo puno vremena. Postoje i drugi faktori koji su tome doprineli, poput ekonomske krize i činjenice da je kvalitet života osetno opao, ali je bilo jako važno što je opozicija svoju podršku gradila iz baze. To je mogući recept kako bi opozicija mogla da se bori u jednom autoritarnom sistemu. Borba u takvom političkom okruženju nije nepoznata i zahteva ozbiljnu dozu političkog talenta, ali pre svega upornost, iskrenost i stalan, direktan kontakt sa ljudima.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *