Zasto ne znamo koliki porez plaćamo?
Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock 

Lansirali smo našu novu platformu MOJ POREZ – posetite je i proverite koliko tačno poreza plaćate, na šta ga država troši, kao i koji sve porezi postoje u Srbiji. 

Koliko poreza ste ukupno platili prošle godine? Ne znate? Ne treba vas kriviti, jer to u Srbiji verovatno ne zna niko. Mnogo veći problem je u tome što, osim preduzetnika, gotovo niko drugi sebe ne vidi kao nekoga ko plaća porez. Ovo nije slučajno.

Najveći krivac za ovakvo stanje koje se stručno naziva fiskalna iluzija je način na koji funkcioniše poreski sistem. U Srbiji su najviše zastupljeni poreski prihodi od indirektnih poreza (kao što su akcize, PDV, carine itd), kod kojih se poreski platilac i poreski destinator razlikuju.

Evo primera: NIS uplaćuje akcizu na gorivo u budžet, ali ne snosi on ovaj porez, već ga uračunava u cenu svojih proizvoda. Prava osoba koja plaća akcizu je ona koja sipa gorivo na pumpi. Kod indirektnih poreza stoga nije lako vidljivo ko i koliko plaća porez.

U slučaju direktnih poreza (na dohodak, imovinu itd) je to mnogo lakše videti, jer su kod njih destinator i platilac ista osoba. Kada plaćamo porez na imovinu, to vidimo jer sami popunimo uplatnicu i uplatimo sredstva. Međutim, i način obračuna direktnih poreza može da utiče na pojavu fiskalne iluzije.

 

U većini razvijenih zemalja se jasno vidi ko i koliko plaća

U većini razvijenih zemalja postoji sintetički porez na dohodak gde se svi prihodi sabiraju nezavisno iz kog su izvora pa se zajedno oporezuju. U ovom slučaju građani sami prijavljuju svoje ukupne prihode, popunjavaju poresku prijavu i plaćaju porez – posao poreske uprave nije da obračunava njegov iznos nego da kroz reviziju kontroliše da li se plaća pun iznos i da kažnjava one koji varaju i ne plaćaju svoje zakonske obaveze.

Tako je u SAD čuveni Al Kapone pao ne zbog ubistava i drugih nedela organizovanog kriminala, već zbog utaje poreza, a česta je poslovica i da se “smrt i porez ne mogu izbeći”.

Sa druge strane, u našem slučaju cedularnog oporezivanja, svaki prihod (plata, rentiranje, kamata) pojedinačno se oporezuje, i to u trenutku nastanka prihoda. Pojedinačno najznačajniji prihod većini stanovnika (i ne samo kod nas) je plata – ali kod nas porez na platu obračunava i plaća poslodavac svakog meseca.

U opisanom sintetičkom sistemu, ljudi bi primali punu bruto platu, ali bi onda naredne godine morali da obračunaju iznos svojih poreskih obaveza i da ih retroaktivno plate. Zbog ove razlike u načinu administriranja poreza, ljudi u Srbiji nemaju osećaj da uopšte plaćaju porez. Ali pored poreza, ovde treba dodati i socijalne doprinose za penziono i zdravstveno, te osiguranje za nezaposlenost.

 

Izvor: Konsolidovani bilans javnih finansija za 2018. godinu, u milijardama dinara

 

Koliko poreza u stvari plaćamo? To sve zavisi od naših prihoda i ponašanja. Ali ako uzmemo reprezentativni primer – nekoga ko radi i prijavljen je na punu prosečnu platu koja iznosi neto 52.400 dinara (pa se na celu zaradu i obračunavaju porezi i doprinosi), plaća svu robu legalno pa se na potrošnju obračunava PDV, i potroši celu svoju platu tokom godine, dolazimo do brojke od skoro polovine ukupne zarade.

 

 

Porezi i doprinosi na prosečnu zaradu izraženi u dinarima

 

Ovo suma je za većinu ljudi gotovo sigurno potcenjena – ovde nemamo uračunate akcize koje su veoma visoke (jer to zavisi od našeg ponašanja: da li pijemo alkohol, pušimo duvan ili vozimo auto). Takođe nije uračunat ni porez na imovinu, kao ni brojni drugi manji porezi ili takse. Ako bismo uračunali još i ovo, poresko opterećenje u Srbiji prevazilazi polovinu ukupne zarade.

 

Kada ne znaš koliko plaćaš, deluje manje važno kako se taj novac troši

U slučaju kada niko ne zna da plaća porez, već da to radi neko drugi umesto njega – svi logično žele “država d’uradi nešto”. Kada bi ljudi videli da oni zapravo snose troškove državnih mera i politika, onda bi se možda zapitali da li je nešto od toga svrsishodno, na šta i kako se njihov novac troši.

U redu da je misliti da država treba da ima neku određenu ulogu u društvu, ali kao i u slučaju drugih roba i usluga, kada ljudi misle da je nešto besplatno, toga će koristiti mnogo više nego u slučaju kada bi jasno videli koja mu je cena. Da udarac po džepu nagna i ljude koji se ne interesuju za politička dešavanja da se zamisle, pokazuju nam i prošlogodišnji protesti protiv visoke cene goriva – jer ova cena je visoka usled visoke akcize, pa državno zahvatanje kod nas čini polovinu cene goriva. Isto smo mogli da vidimo tokom glasnog negodovanja u medijima nakon podizanja poreza na imovinu u zadnjih par godina.

 

Deo rešenja: bruto platu na ruke!

U svim zemljama, barem zbog nižih troškova administriranja i lakše kontrole, socijalne doprinose uplaćuje poslodavac za radnike. Ali zato možemo da promenimo porez na dohodak – uvedemo da radnici primaju bruto platu, i da ovaj porez plaćaju na godišnjem nivou. Za ovo je naravno neophodno i da uredimo Poresku upravu, da bi se izbegla mogućnost potencijalne poreske utaje i druge zloupotrebe.

Smanjenjem fiskalne iluzije konačno bismo mogli da poteze političara procenjujemo na osnovu toga kakvog to uticaja ima na naš i na budžet naše porodice. Ovo bi kreiralo podsticaje da se mnogo veći broj ljudi zainteresuje za politiku i za kontrolu vlasti, jer bi po prvi put jasno osetili cenu države.

 

 

*Tekst je originalno objavljen u decembru2018 – za maj 2019. korišćeni su ažurirani podaci.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *