Kako sam tužila Vladu Srbije i pobedila
Ana Novaković

Novinarka Balkanske istraživačke mreže (BIRN Srbija)

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Ana Novaković 

Danas, skoro dve godine kasnije, javnost i dalje ne može da proveri tačnost informacija koje su joj servirane, jer je nabavka proglašena tajnom posebnim Zaključkom Vlade Srbije.

Sreda, 15. maj 2019. godine. Laza, poštar doneo je poštu u redakciju BIRN-a. Na stolu tog dana sačekala su me dva pisma adresirana na moje ime. Jedno od kancelarije Poverenika za informacije od javnog značaja, drugo od Upravnog suda. Prilično uzbuđena otvaram kovertu, izvlačim tri otkucane stranice papira i čitam presudu „U ime naroda“ koja glasi „TUŽBA SE UVAŽAVA I NALAŽE Vladi Republike Srbije, Generalnom sekretarijatu, da donese odluku po zahtevu tužilje od 17.04.2018. godine u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude“.

Istog trenutka kolegama govorim, a zapravo vičem: „Ljudi, sud je odlučio u moju korist! Dobili smo Vladu na sudu… Da, po mojoj tužbi jer nam nisu poslali Zaključak… Da, onaj o tajnosti nabavke Škoda za MUP“.

Valjda zbog lične satisfakcije obuzela me je neka lagana tahikardija, srećom kratko je trajalo i objavila sam vest o tome.

Odmah su usledila pitanja prijatelja i čitalaca – a zašto Vlada, zašto Zaključak, zašto tužba, kako je sve počelo…?

Vratiću se 20 meseci ranije. Sada je već bajata priča, ali veliki broj nas pomisli kad na ulici vidi policijsku Škodu Rapid – Koliko beše platismo ovo? Kome? Što ne Fijat? A, da, pa to su odradili drugari iz Čačka…

Dakle, sredinom septembra 2017. godine na platou ispred Palate Srbija organizovana je fešta na kojoj je obavljena primopredaja 710 patrolnih vozila marke Škoda Rapid koje je MUP kupio za potrebe policijskih uprava širom Srbije.

Da bi se 710 plavo-belih automobila uredno parkiralo ispred Palate, zaustavljen je saobraćaj, ulice su blokirane, a spektakl je sniman iz vazduha. Dron je pratio Škode od mosta Gazela, kroz novobeogradske bulevare do sedišta Ministarstva unutrašnjih poslova u Palati Srbija.

Kako su, sa jedne strane, gotovo svi mediji u Srbiji izvestili o kapitalnoj nabavci vozila za MUP, što jeste važno i nije sporna potreba za novim automobilima, a sa druge, građani i javnost ostali uskraćeni za informacije da li su vozila donirana ili kupljena, po kojoj ceni, od koga, kada i pod kojim uslovima, ja sam se odmah obratila MUP-u sa svim tim pitanjima.

Više puta sam se zvanično obraćala Ministarstvu sa ovim novinarskim pitanjima, ali od njih ni traga ni glasa. Preostalo mi je da se pozovem na Zakon o slobodnom pristupu informacijama. Tada sam od MUP-a uz odgovore na pitanja zahtevala i kopiju Ugovora o nabavci automobila.

Desetak dana nakon primopredaje, iz vrha Ministarstva saopšteni su pojedini detalji o nabavci. Državni sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova Milosav Miličković kazao je medijima da je MUP kupio vozila od starog dobavljača, da je vrednost nabavke bila 700 miliona dinara, da su drugi ponuđači u ovom postupku bili Fijat i Pežo i da je ponuda zastupnika Škode bila najpovoljnija.

Uz sve to, kazao je još da je Odluka o dodeli ugovora obrazložena na čak 10 stranica i da nije bilo žalbi ponuđača. Prema interpretaciji državnog sekretara sve je bilo urađeno u skladu sa zakonom, jer bi u suprotnom postojale primedbe.

Ako je sve super, kao što državni sekretar kaže, zašto MUP nije objavio Ugovor na svom sajtu, kao što je to i ranije činio u sekciji javnih nabavki. Javnost bi mogla da proveri istinitost njegovih tvrdnji, a ne da mu slepo veruje, osim ako vlast ne misli da su građani veverice.

Danas, skoro dve godine kasnije, javnost i dalje ne može da proveri tačnost informacija koje su joj servirane, jer je nabavka proglašena tajnom posebnim Zaključkom Vlade Srbije.

Nije sporna sama nabavka, sporno je što se taji Ugovor za nabavku, dok su prethodni ugovori i čitava tenderska dokumentaciija o nabavkama vozila za policiju javno dostupni. Sporan je i način na koji se postupa sa novinarima. Sporno je što se ignorišu njihova pitanja, što se ignoriše Zakon o pristupu informacijama, čak se ignorišu i upiti državnih organa, Poverenika i suda.

Dalje, sporne su i izjave predsednice Vlade Ane Brnabić. Najpre nije znala zbog čega je nabavka tajna, iako ju je poverljivom proglasila upravo vlada koju ona vodi.

Zatim je izjavila da je nabavka proglašena tajnom zbog specifikacije vozila, što zvuči smešno, jer ta vozila nisu namenjena za tajna praćenja. Cela Srbija može da ih vidi, što uživo na ulicama što u medijima, upadljivo su obeležena, a voziće ih najmanje 700 policajaca.

Zainteresovalo me je Vladino obrazloženje poverljivosti baš ove nabavke, pa sam joj uputila Zahtev kojim sam po slovu Zakona tražila kopiju Zaključka u kom bi to trebalo da piše.

Dok su te jeseni 2017. godine na temu policijskih Škoda naširoko debatovali i građani i stručna javnost, na moja novinarska pitanja i zahteve za pristup informacijama mesecima su ćutali i Ministarstvo i Vlada Srbije. Tada sam odlučila da „guram“ priču do kraja. Najpre sam uložila žalbu Povereniku na nepostupanje MUP-a, a u decembru sam napisala tužbu protiv Vlade, sama. Doduše pokazala sam je advokatima. Odobrili su je i kazali mi „Ako ti kasnije bude potrebna pomoć, javi se“.

U ekspresnom roku, četiri dana kasnije, stigao je odgovor Upravnog suda. Tužba se odbija. Gle čuda, u 21. veku, sud je odbio moju tužbu jer sam se Vladi obratila elektronskom poštom, a ta ista Vlada elektronsku poštu nije potvrdila, te formalno ja nisam imala dokaz da su moji elektronski mejlovi i bili primljeni. Sve to u eri digitalizacije, kojom se onoliko diči predsednica vlade, a pride sa svih strana stižu pohvale na njen račun za doprinose u digitalizaciji.

Elem, nije me mrzelo da sve isto uradim iznova, jer greška je „očevidno“ bila moja.

Iznova otkucam Zahtev za pristup informacijama, odštampam, potpišem, odnesem u Vladinu pisarnicu u Nemanjinu 11 i uzmem dokaz o prijemu. Sačekam 15 dana da Vlada svoje odćuti, pa napišem Urgenciju Vladi i ponovo sve to isto uradim lično. Sačuvam i taj dokaz o prijemu Urgencije kao prilog za tužbu.

Tačno godinu dana kasnije, Upravni sud doneo je presudu u korist mene i BIRN-a. Tačku na slučaj staviću ako mi Vlada pošalje kopiju Zaključka kojim je nabavku automobila za MUP označila tajnom, a ja taj dokument objavim.

Sa tim svakako nije previše urađeno, važnije je što se isti taj MUP pravi mrtav, ne odgovara na pitanja novinara u vezi sa tim, ne postupa po Zakonu i ponaša se kao da novinari, a samim tim i građani, ne postoje. Novinari su medijum između građana i organa vlasti – postavljaju pitanja i trebalo bi da rade u javnom interesu. Ne treba biti posebno pametan pa zaključiti da vlast, time što ignoriše i ne priznaje novinare, ne priznaje ni građane.

Nije moj cilj da se na sudu borim sa državnim institucijama kako bih od njih dobila odgovore na novinarska pitanja posle dve godine niti to treba da postane praksa novinara u Srbiji. Nije smisao našeg posla da nasilno iz uloge novinara uskačemo u ulogu advokata, ali jeste zamisao vlasti da nas zaludi, odvrati od priče i zaustavi ili makar uspori na putu otkrivanja istine.

Presuda Upravnog suda u ovom slučaju je opomena Vladi da ne sme da ćuti i ignoriše obraćanja novinara i potvrda da sam ja bila u pravu.

Ovo je još jedna mala pobeda redakcije u kojoj radim, ali idemo dalje, svaki dan bijemo nove bitke. Što bi rekao moj urednik – takav je posao.

*Stavovi izneti u ovom tekstu ne predstavljaju stavove Balkanske istraživačke mreže (BIRN Srbija)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *