Kazna doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta kao institucionalizovano kršenje prava na zabranu mučenja i nečovečnog postupanja
Uroš Siljanović

Advokat i doktorand na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

Protokolom br.6 na Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ukinuta je smrtna kazna u vreme mira, a Protokolom br.13 na istu Konvenciju ukinuta je smrtna kazna u vreme ratnog i vanrednog stanja. Pravo na život je propisano članom 2 Konvencije i, prema Konvenciji, pored prava na zabranu mučenja iz člana 3 Konvencije, prava na zabranu ropstva i prinudnog rada iz člana 4 Konvencije i prava na zabranu diskriminacije iz člana 14 Konvencije. Spisak ljudskih prava koja se nikada ne ukidaju je u Ustavu Srbije nešto širi.

No, vratimo se vezi između kazne doživotnog zatvora i zabrane mučenja. Prvo, država koja u svoj pravni sistem unese odredbe koje krše ljudska prava kao takva evidentno krši ljudska prava isto kao što se izostanak njene reakcije na kršenje ljudskih prava smatra kršenjem ljudskih prava.

Drugo, ono što je važno znati je da se Konvencija ne tumači doslovno, već u trenutku donošenja presude po određenom predmetu, dakle, kao živi instrument.

Treće, smrtnu kaznu je u mnogim državama zamenila kazna doživotnog zatvora. Mnoge države članice EU i Saveta Evrope imaju propisanu kaznu doživotnog zatvora – Kipar, Italija, Nemačka, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo, Bugarska, Mađarska, Slovačka, Holandija, Litvanija, a od država članica Saveta Evrope koje nisu članice Evropske unije, još, na primer, i Turska. One države koje nisu imale propisan uslovni otpust posle određenog vremena uz kaznu doživotnog zatvora (evropski standard je 25 godina) morale su da ga uvedu kako bi sprečile dalje kršenje prava na zabranu mučenja i nečovečnog postupanja.

 

Šta se po ESLJP smatra zabranom mučenja?

Kršenjem zabrane mučenja i nečovečnog postupanja se, po praksi Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP), smatraju i policijsko udaranje pendrekom bilo kog lica po glavi i nogama, prenatrpanost pritvorskih i zatvorskih prostorija, izručenje bilo kog lica pod jurisdikcijom bilo koje države članice Saveta Evrope trećoj državi u kojoj je na bilo kom nivou zaprećena smrtna kazna i, ono što je ovde posebno važno, kazna doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta.

Sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava je pravno obavezujuća za Srbiju, kao i primena Konvencije, po članu 16 Ustava Srbije. Sve države članice EU su članice Saveta Evrope, tako da je zbog toga praksa ESLJP deo Acquis Communautaire-a, odnosno deo prava EU, a samim tim i deo Poglavlja 23 (vladavina prava) u pristupnim pregovorima, koje Srbija vodi sa EU.

 

Praksa ESLJP u oblasti kazne doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta

Prvo, predmet Vinter i Ostali protiv Ujedinjenog kraljevstva od 9. jula 2013.godine. U ovom predmetu, tri podnosioca predstavke osuđeni su na doživotni zatvor, što znači da ne bi mogli da budu oslobođeni, sem pomilovanjem na osnovu saosećanja, koje daje Državni sekretat za pravdu UK na osnovu svog diskrecionog ovlašćenja. Njih troje su podneli predstavku Sudu iz razloga što bi doživotni zatvor prerastao u kršenje zabrane mučenja i nečovečnog postupanja, iz razloga nepostojanja osnova za uslovni otpust.

Veliko veće ESLJP je donelo odluku da je prekršen član 3 Konvencije i da bi odredba o doživotnom zatvoru, da bi bila u skladu sa članom 3 Konvencije, morala da bude podložna smanjenju, drugim rečima, moralo je da bude izgleda za puštanje zatvorenika i mogućnost preispitivanja kazne. Sud je naveo da takav stav ima punu podršku evropskog i međunarodnog prava i prakse za to načelo, jer većina država članica Saveta Evrope i samim tim ugovornica Konvencije nema propisanu kaznu doživotnog zatvora i, ako je ima propisanu, propisano je preispitivanje kazne doživotnog zatvora posle određenog perioda (obično 25 godina).

Drugo, predmet Laslo Mađar protiv Mađarske od 20. maja 2014.godine. Podnosilac predstavke je osuđen za ubistvo, razbojničku krađu i nekoliko drugih krivičnih dela i osuđen je na doživotnu zatvorsku kaznu bez prava na uslovni otpust. Iako je mađarski Osnovni zakon predvideo mogućnost pomilovanja od strane predsednika, od uvođenja kazne doživotnog zatvora 1999. godine nije bilo odluke kojom se odobrava pomilovanje zatvorenicima koji izdržavaju kaznu doživotnog zatvora.

Podnosilac predstavke se žalio da je kazna doživotnog zatvora bez prava na uslovni otpust kršenje prava na zabranu mučenja i nečovečnog postupanja, jer nije bilo mogućnosti umanjenja kazne. Sud je smatrao da je došlo do povrede člana 3 Konvencije u pogledu doživotne kazne podnosioca predstavke bez prava na uslovni otpust, zbog toga što Sud nije poklonio veru Mađarskoj da njen zakon sadrži odredbu, kojom zatvorenicima osuđenim na kaznu doživotnog zatvora omogućava da znaju šta treba da urade da bi se uslovni otpust omogućio i pod kojim uslovima.

Pored toga, zakon nije garantovao pravilno razmatranje životnih promena kod zatvorenika i njihov napredak ka potpunoj resocijalizaciji. Stoga je Sud zaključio da se ne može smatrati da kazna izrečena podnosiocu predstavke može biti smanjena, što je ocenio kao kršenje prava na zabranu mučenja i nečovečnog postupanja.

 

Posledice propisivanja kazne doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta

Gotovo je sigurno da će već posle stupanja Izmena i dopuna KZ na snagu u Srbiju doći predstavnici Komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnog postupanja i kažnjavanja Saveta Evrope i zahtevati izmenu odredbe o doživotnom zatvoru, u smislu uvođenja uslovnog otpusta.

Uvođenje kazne doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta može imati dve posledice.

Prva je da će već posle prve presude, donesene po bilo kojoj predstavki bilo kog lica koje bude podnelo predstavku ESLJP protiv Srbije zbog izricanja kazne doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta, Srbija morati da promeni Krivični zakonik i propiše uslovni otpust uz kaznu doživotnog zatvora, a podnosiocu konkretne predstavke plati naknadu štete i ne male troškove postupka pred ESLJP.

Druga opcija je da Srbija uradi ono što je uradila Grčka za vreme vojne hunte – posle donošenja neke presude ESLJP, koja će se odnositi na kaznu doživotnog zatvora – da je ne izvrši i da istupi ili bude izbačena iz članstva u Savetu Evrope, posle čega bi diktatura Aleksandra Vučića dobila još gore obrise, jer bi bez ustavne žalbe kao delotvornog pravnog leka, nepostojanja delotvorne sudske zaštite u okviru pravosudnog sistema, nepostojanja vladavine prava i izvesnog učvršćivanja jedinstva vlasti, građani bili ostavljeni na milost i nemilost diktaturi jednog čoveka i njemu podređenih institucija.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *