Foto: Skrinšot VICE dokumentarca „Rasta i Coby: tvorci nove srpske muzike
Ivana Jeremić

Istraživačka novinarka / Urednica na portalu Balkan Insight

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: Skrinšot VICE dokumentarca „Rasta i Coby: tvorci nove srpske muzike”

Ko su najslušaniji izvođači danas? Šta slušaju klinci i ko su ljudi koji diktiraju trendove na muzičkim listama?

Odakle su došli muzički magovi o kojima svi pričaju, VICE je pokušao da nam odgonetne kroz intervjue sa dva verovatno najuticajnija muzička producenta na ovim prostorima – Stefanom Đurićem aka Rasta i Slobodanom Veljkovićem Cobijem.

Tu je i Relja Milanković, Reksona kojeg se pripadnici moje generacije, i oni malo stariji, sećaju kroz rad u hip-hop grupi V.I.P. na koju smo kao klinci otkidali.

Ako živite u Srbiji i ne znate bar jedno od ova tri imena, sigurno ste čuli bar neku od pesama koje su producirali, a da to niste ni znali. Tek neizbežno, reklama njihovog  novog spota, prekinula vam je omiljenu pesmu na YouTube-u.

Muzika koju potpisuju danas obara rekorde na listama gledanosti na YouTube, njihovi spotovi ne prestaju da se vrte, a polako osvajaju i sve veće koncertne prostore u Srbiji i šire. Gotovo da nema mejnstrim izvođača koji sa njima nije nešto snimio ili to želi.

Netipično za konzervativnu sredinu Balkana, ovi ljudi su u mejnstrim uveli teme poput seksa, brzog života i korišćenja narkotika. Dok ih jedni obožavaju, drugi ih kako kažu mrze, a kako svaki uspeh dolazi sa teretom, mnogi im taj uspeh spočitavaju, često dovodeći u pitanje njihovu relevantnost za šire mase.

U VICE-ovom kratkom dokumentarcu gledaoci su dobili šansu da čuju više o njihovom odrastanju, porodici i teškom putu koji su morali da prođu da bi bili tu gde jesu. Muzika u koju su ušli zbog ljubavi ubrzo je postala biznis veličine koju ni sami nisu mogli da zamisle.

Danas oni imaju “skupa kole, skupe vile, apartmane”, a uticaj njihove ekipe na kulturu jedne generacije je pod konstatnom lupom, neretko stavljen u negativan kontekst zbog tema kojima se bave, ali i zbog uvođenja melosa u hip-hop, što naročito smeta čistuncima koji misle da polažu pravo da određuju šta je dobra muzika, a šta treš. I dok se drugi zgražavaju nad ovom muzikom, oni ne staju.

Iako nisam najveći fan njihove muzike, (n)ovog talasa postala sam svesna pre par godina kada sam shvatila da najbolje žurke u gradu više nisu na rejvu već na trep žurkama gde se stvarala jedna potpuno nova muzička zajednica.

Trep muzika bila je uvod u upoznavanje sa onim što će ubrzo postati mejnstrim, a značaj koji ovaj pravac ima u oblikovanju muzičke scene, ali i jedne generacije ne prestaje da me intrigira. Za razliku od mnogih, mislim da razvoj ove ekipe ima pozitivan efekat na oba.

U nastavku teksta pokušaću da to i pokažem kroz neke od tema kojih se dotakao i sam VICE-ov dokumentarac.

 

Biseri iz blata

Ko su ovi ljudi, odakle su došli i kako su preuzeli muzičku scenu neka su od pitanja koja se sve vreme provlače kroz film. Čujemo da njihovo odrastanje nije bilo lako, a i kakvi bi to heroji danas bili da jeste, da je muzika za njih oduvek bila izlaz i da je sve što su oduvek želeli da rade ono što vole i zarađuju pare. U tome su i uspeli.

Ali šta je to što ovu grupu izdvaja od ostalih?

Prema sopstvenim rečima, za njih je ovo “posao od 9 do 9”, muzika je biznis i služi da zarade pare i toga se ne stide. Tehnologiju koja je oduvek donosila promene u muzici, od toga šta slušamo i kako slušamo, prigrabilii su i zajahali talas koji ne staje. I to rade bolje od svih drugih.

Ono što su nudili ljudima je brzina kojom neko može da dobije pesmu koja će ubrzo postati hit, štedeći i vreme i novac svojim klijentiima. Njihovu vrednost prvo su prepoznali “narodnjaci” koji su kako kažu “došli kod njih da se urbanizuju”.

Pored sposobnosti da brzo naprave pesmu, ključ njihovog uspeha je i u tome što su deo generacije koja je imala ništa i koja je morala da stvari uzme u svoje ruke.

Dok su ostali izvođači čekali na producente, da zaštite njihova prava i nađu im posao, “ljudi ponikli ni iz čega” su taj posao stvorili sami. Na državu i institucije koja treba da zaštite njihova autorska prava ne računaju.

Oslobođeni očekivanja i čekanja da neko uradi nešto za njih, postigli su sve ono što su želeli. To je odličan primer ne samo za klince koji ih slušaju, već i za sve njihove kolege koji bi ovaj biznis model mogli da primene kako bi promovisali neku svoju muziku.

 

Seks i grad

Veliki broj starijih (oni bi rekli i mudrijih) ne shvata mlađe generacije i često su zabrinuti kako će njihovi životi izgledati sa razvojem tehonologije, uz ubrzano moralno urušavanje društva. Ne poštuju se više prave vrednosti, samo su na telefonima… slobodno ubacite nastavak.

To je nešto što prati sve generacije. Sećam se kada sam prvi put u srednjoj školi rekla roditeljima da idem na svirku u SKC, u njihovoj glavi momentalno se razvila misao da ću postati narkoman ili da ću upropastiti svoju budućnost zbog previše izlazaka.

I baš kao što smo roditelji i ja pričali dva različita jezika i živeli različite živote, tako i mi danas posmatramo mlađe generacije. Rođeni kao internet natives, kojima su majke umesto zvečke u ruke prvo stavile telefon, stvorili su jednu sasvim novu grupu mladih ljudi koja nije poput ijedne generacije pre.

Umesto da joj nude muziku koja je bila aktuelna u vreme neke druge generacije, ova ekipa klincima, ali i ne samo njima, ponudila je nešto novo. Muzika koja se bez uzdržavanja bavi narkoticima, seksom, brzim životom pronašla je svoju publiku u klincima koji žele baš to – da ništa nije bauk i da se o svemu priča.

 

Foto: Skrinšot VICE dokumentarca „Rasta i Coby: tvorci nove srpske muzike”

 

Iako su ove teme oduvek bile bitan pokretač za autore od Roling Stounsa, Pink Flojda, do Ekatarine Velike, ovom muzičkom talasu pošlo je za rukom da ih uvedu u mejnstrim. Danas lako možete videti baku kojoj dok sprema ručak na radiju ili TVu Jelena Karleuša u pozadini peva o marihuani.

Pre samo nekoliko godina u Srbiji, ovo je bilo nezamislivo.

Da li to znači da je ova muzika otvorena promocija nekih “loših” vrednosti? Ne, već samo opis onoga što je realnost i što pre decu pripremimo na nju i možemo da o tome sa njima pričamo i diskutujemo o tome, mi smo već otišli korak dalje od onih pre nas.

To su ujedno i političke poruke, koje naša politička scena ne razume niti ume da komunicira, ali i te kako ume da traži podršku od mladih i da kritikuje zbog sopstvenog neuspeha. Da biste od mladih nešto očekivali i zahtevali, prvo morate da ih razumete.

 

Skinite nam fore

Jedno od bitnih pitanja kojima se bavi dokumentarac jeste opstanak ovog žanra na vrhu YouTube pregleda i relevantost za širu kulturnu zajednicu.

I dok Slobodan Nešović, Loka, vlasnik muzičke agencije i neko ko je u muzičkom svetu decenijama bitna figura, misli da je uspeh na YouTube platformi nerelevantan jer se vidljivost plaća, a glavni izvor finansija dolazi iz dijaspore, naši “heroji” YouTube-u zahvaljuju za svoj uspeh, a za producente kažu da su laki u traženju izgovora za svoj neuspeh.

YouTube platforma izvođače tera da prave nove pesme i postavljaju nove trendove, koji podilaze ne samo dijaspori, već i domaćoj publici. Prema Rastinim rečima, upravo mu je novac iz dijaspore omogućio da radi ono što želi u Beogradu.

Iako su se sagovornici VICE-a složili da je teško reći šta je najslušanije jer ne postoje jasni parametri, niti naša regulatorna tela o tome vode računa, činjenica je da milionski pregledi na YouTube kanalima ne mogu biti zanemareni.

Jedna pesma biće zamenjena drugom, a kako kažu ako se od njih bude tražilo da prave techno, praviće i techno i deep house.

I dok Loka misli da je lažan utisak da je “ta mala niša postala kulturni mode, a nije” postavlja se pitanje zbog čega imamo taj utisak, ako to nije tačno i šta ovi ljudi rade što drugi ne koriste da bi promovisali svoj rad.

Deo odgovora leži u tome što se ne snebivaju da koriste poziciju u kojoj narodnjaci, popularni kod svih generacija, kada žele da budu kul – dolaze kod njih.

“Mi smo stavili estradu u špansku kragnu, na raznorazne načine diktiramo šta će biti sledeći hit, a to je velika pobeda za hip-hop” kaže Reksona.

Nekada su svi želeli da budu u rokerskom društvu od kojeg su tražili approval, a danas ljudi žele da budu u hip-hop ekipi u kojoj je jedino merilo uspeh.

Hip-hop scena nije jedina scena koja se razvija na ovim prostorima, samo je ovde rast mnogo brži i vidljiviji. Na primeru onoga što rade i muzičari drugih žanrova mogli bi da već utabanim stazama YouTube promocije i komunikacije sa mladima dođu do mnogo većeg broja ljudi.

 

Pogledajte VICE dokumentarac „Rasta i Coby: tvorci nove srpske muzike“

 

—————————————————————————————————————————

*Stavovi izneti u ovom tekstu ne predstavljaju stavove Balkanske istraživačke mreže (BIRN)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *