Da li nam treba carinska unija na Balkanu?
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

U kontekstu najnovijih dešavanja na relaciji Beograd-Priština, kao i predstojećeg sastanka u Parizu, korisno je razmotriti dosadašnje predloge saradnje na Balkanu – jedan takav predlog bila je carinska unija.

Ekonomska saradnja između zemalja tzv. Zapadnog Balkana odvija se u okviru CEFTA, sporazuma o slobodnoj trgovini. Ovom trgovinskom bloku sada pripadaju Srbija, Bosna i Hercegovina, Albanija, Severna Makedonija, Moldavija i Kosovo*. U okviru Berlinskog procesa predviđeno je da jedna od mera bude produbljivanje ekonomske saradnje ovih zemalja, što bi trebalo da smanji političke tenzije, podstakne strane investicije i pospeši ekonomski rast, što bi ove zemlje približilo njihovom eventualnom davno obećanom članstvu u EU.

Ali kako treba da izgleda ova produbljena ekonomska saradnja? Pored povećane konektivnosti putem izgradnje novih infrastrukturnih objekata (na primer, autoputa Niš – Priština) sve i dalje ostaje pomalo nejasno.

Jedna inicijativa, koja je još 2017. potekla od predsednika Vučića, ima za cilj da trenutni nivo ekonomske integracije među zemljama CEFTA-e podigne na nivo carinske unije.

 

Koji su trenutni problemi u okviru CEFTA?

Prvi problem leži u postojanju velikog broja tehničkih i drugih administrativnih prepreka u trgovini industrijskim proizvodima. Ovo su najčešće sertifikati o kvalitetu proizvoda i njhovom označavanju. Deo ovih problema počiva u različitom napretku ovih zemalja vezano za usvajanje tehničkih specifikacija i standarda koji postoje u EU: sa članstvom u EU ove zemlje bi trebalo da u potpunosti primenjuju iste tehničke standarde, ali neke od njih su relativno odmakle u procesu njihovog usvajanja i primene, dok su eke druge zemlje tek na samom početku.

Drugi problem koji je jasno vidljiv je disfunkcionalnost procedura za rešavanje bilateralnih sporova. Da bi se rešili trgovinski sporovi koji nastaju među članicama, kao što je najnoviji slučaj kosovskih uvoznih carina od 100% na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine, za to bi trebalo da se usaglase sve druge članice CEFTA-e, što je vrlo malo verovatno da će se desiti.

Zapravo, do sada mi nije poznat nijedan slučaj rešavanja bilateralnih sporova ovim putem, već su u pitanju bili bilateralni pregovori. Ovo je posebno važno jer dok Severna Makedonija, Moldavija i Crna Gora jesu članice Svetske trgovinske organizacije (STO), Srbija, Kosovo* i  Bosna i Hercegovina to nisu, pa se pri sporovima ne mogu koristiti već uhodani i funkcionalni mehanizmi rešavanja sporova kojima upravlja STO.

 

Prednosti dublje integracije

Dublja ekonomska integracija značila bi manje prepreke u trgovini među zemljama u regionu, a ukidanje granica stvorilo bi i veće interesovanje za strane investitore jer ne bi poslovali na malim pojedinačnim tržištima, već na jedinstvenom tržištu od oko 20 miliona ljudi.

Sa druge strane, kako sve zemlje regiona barem deklarativno žele u EU, koji je pre svega zajednički ekonomski prostor, ima smisla da ove zemlje budu deo neke ekonomske čekaonice koja je u bliskim ekonomskim odnosima sa EU dok ne postanu njene članice. Kako je trgovina industrijskim i poljoprivrednim proizvodima na Zapadnom Balkanu već liberalizovana, ostaju pitanja trgovine uslugama i slobodan tok radne snage, što među nekim zemljama članicama delimično ima smisla imajući u vidu da postoje dva jezička područja (Albanija, Kosovo, delimično Severna Makedonija; i Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Srbija).

Ovo bi imalo pozitivne efekte po nivo investicija, ekonomski rast i smanjenje nezaposlenosti u regionu. Naredni korak ekonomske integracije nakon zone slobodne trgovine jeste carinska unija sa zajedničkom spoljnom trgovinskom politikom, a iznad nje još ekonomska unija gde bi pored spoljne trgovine zemlje članice vodile usklađenu makroekonomsku politiku.

 

Ali carinska unija nosi sa sobom i probleme

Postoji ozbiljan niz problema koji se tiču carinske unije među zemljama CEFTA-e.

Prvo, da li su zemlje regiona spremne na kreiranje jedinstvenog carinskog područja sa jedinstvenim carinskim tarifama prema svetu? Svaka od zemalja članica carinske unije bi izgubila i svoj spoljnotrgovinski suverenitet, što može biti i politički škakljiva tema za birače i političare.

Drugo, zemlje regiona imaju različite carinske stope i na različite proizvode, koji su odraz političke i društvene moći različitih unutrašnjih igrača, pa je ovaj proces teško sprovesti tako da se njim svi slažu. Stoga bi samo tehnički deo ovog procesa bio veoma dugotrajan, ako bi uopšte i bio moguć, a ne bi nužno doveo do veće trgovinske liberalizacije.

Treće, ovo znači novo pregovaranje već postojećih trgovinskih sporazuma svih zemalja članica. Za Srbiju to pre svega znači novi pregovori sa EU oko SSP (Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju), i sa EEU i Turskom o zoni slobodne trgovine. Dok bi pregovori oko SSP bili verovatno laki ako bi EU podržala carinsku uniju, pregovori sa Turskom a naročito Rusijom kao glavnom zemljom u bloku EEU gotovo sigurno ne bi.

Da li bi Rusija tek tako proširila postojeći sporazum o slobodnoj trgovini sa Srbijom i na druge zemlje carinske unije, kao što su Crna Gora (najskoriji član NATO), Severna Makedonija (član NATO u veoma skoroj budućnosti) ili Kosovo (koje Rusija ne priznaje kao nezavisnu državu)? Verovatno ne.

Četvrto, stvaranjem carinske unije bi pregovori o članstvu Srbije u STO bili prebačeni sa nacionalnog nivoa na nadnacionalni: koliko god ovaj proces pregovora bio spor ili stajao u mestu, ipak je veliki napredak u međuvremenu postignut od početka pregovora. U slučaju carinske unije bi sve trebalo početi od početka.

Peto, sa nacionalnom spoljnom trgovinskom politikom, Srbija, kao i druge zemlje, imaju sopstven put evrointegracija koji zavisi od ispunjavanja pristupnih pregovora – tj. da li Srbija ispunjava kriterijume iz Kopenhagena vezano za nivo vladavine prava, demokratske standarde i konkurentnu tržišnu privredu. Samo članstvo je naravno političko pitanje i zavisi i od volje za proširenjem postojećih država članica.

U slučaju postojanja carinske unije, sve zemlje Zapadnog Balkana bi svoje pojedinačne putanje zamenile jednom zajedničkom. Ovo bi možda bilo dobra stvar za Kosovo i Bosnu koji još nemaju ni status zemlje kandidata za EU, pa čak i za Albaniju i Severnu Makedoniju koje još nisu započele proces pregovora sa EU, ali ovo sigurno nije primaljiva opcija za Crnu Goru ili Srbiju koje su svoje pregovore već započele.

 

Uklanjanje ekonomskih barijera da, carinska unija ne

Umesto carinske unije, spominje se regionalni ekonomski prostor, što je lepa sintagma koju je lansirao Regional Cooperation Council iz Sarajeva. Njen glavni cilj je veće ekonomsko povezivanje regiona kroz smanjivanje ili uklanjanje postojećih barijera, i fokusira se na liberalizaciju trgovine, investicija, povećanje mobilnosti ljudi i digitalnu agendu.

Iako je veliki deo ovih mera kratkog dometa (npr. priznavanje visokoškolskih isprava je već delimično liberalizovano; pitanje cena poziva u romingu je obesmišljeno postojanjem poziva preko interneta pomoću raznih mobilnih aplikacija; mobilnost ljudi više je usmerena ka predelima izvan regiona nego što je unutar njega itd), delovi koji se tiču trgovine imaju smisla.

Njihov cilj je da se CEFTA proširi sa trgovine proizvodima i na trgovinu uslugama, da se smanje tehničke barijere u trgovini te i da se napokon kreira funkcionalni mehanizam za rešavanje protekcionističkih mera. Ovo su mere koje treba pozdraviti, ali ne postoje razlozi da se u ekonomskoj integraciji ide izvan toga. U suprtonom će troškovi biti veći od koristi. Ili što bi rekao naš narod: „sastao se ćar sa vajdom, pa se rodila šteta.“

Imajući u vidu sve navedeno, raniji predlog predsednika Vučića o uspostavljanju carinske unije mogao bi da ima dalekosežne posledice, dok je uklanjanje ekonomskih barijera i proširivanje CEFTA-e na trgovinu uslugama daleko smislenije.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *