Boban Stojanović

Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Kremlin.ru

Toliko je tekstova napisano, toliko emisija snimljeno i toliko kafa ispijeno uz priču oko protesta, zahteva protesta, kako doći do slobodnih izbora, kako smeniti aktuelnu vlast itd. Nakon pet meseci protesta, tokom velikog protesta u Beogradu 13. aprila su određeni zahtevi da vlast i opozicija otvore razgovore oko izbornih uslova, RTS-a i REM-a. Nakon toga je formiran i stručni tim protesta #1od5miliona (šta god mediji pisali, ovo nije pregovarački tim, a nije ni opozicioni) koji bi trebalo da ukaže na to šta su problemi u ove tri oblasti i da predloži određena rešenja/preporuke kako bi se stanje unapredilo.

U skladu sa poslednjim zahtevima protesta i formiranjem stručnog tima – u javnosti je otvorena tema dijaloga između vlasti i opozicije i to je tema ovog teksta.

 

Zašto je dijalog potreban?

Nije potrebno previše pisati o tome. Međunarodni izveštaji, a pre svega Freedom House-a i Reportera bez granica govore dovoljno o tome da je stanje demokratije u Srbiji na izuzetno niskom nivou. Kolega Vučićević je u svom tekstu odlično opisao zašto je dijalog potreban i zašto opozicija i vlast moraju da se međusobno pogledaju i sednu za pregovarački sto. Srbija je odavno prešla granicu od iliberalne demokratije ka takmičarskom autoritarizmu i deluje mi da više niko nema ni sumnje u to – ali da mnogi zatvaraju oči pred tom činjenicom.

Sa druge strane, mnogi smatraju da sa vlastima ne sme da bude pregovaranja ni oko čega. Mnogi čak govore o tome da je dijalog neprihvatljiv, da na njega nikako ne treba pristati i da Vučić mora da ode. Kako da ode? Oh, kako?

Deluje da oni koji su protivnici dijaloga, apsolutno nemaju predstavu kako smeniti Vučića. Tako što će ga protesti naterati da podnese ostavku i da se povuče? Neće je podneti. Revolucijom? Kakvom revolucijom? Da li neko uopšte može da zamisli revoluciju? Da li protesti ovakvi kakvi su mogu da dovedu do revolucije? Ne mogu. Onaj ko želi revoluciju sada – neka mi samo kaže kako bi to moglo da izgleda. Ništa više od toga. Niti verujem trenutno u tu opciju, niti je zagovaram, niti mi je jasno kako bi uopšte to moglo da izgleda.

Put za smenu Aleksandra Vučića i SNS-a može da ide samo kroz izbore. Makar u datom trenutku. Tj, mora se izaći na iole slobodne i poštene izbore i na njima pobediti. Oni koji pričaju i porede ove proteste sa Petim oktobrom, neka se samo podsete kako se i zašto on desio.

Naravno, postavlja se pitanje kako doći do tih iole slobodnih i poštenih izbora – makar za mene je jedini način kroz proteste sa jedne strane i na krilima tih protesta i pritisaka kroz dijalog sa vlastima o stvaranju normalnih izbornih uslova sa druge. Ko misli da može drugačije – želim da čujem. Od međunarodnih aktera se mora tražiti podrška za to, možda i neka vrsta posredovanja – a svi znamo da Vučić trenutno ima apsolutnu podršku od gotovo svih međunarodnih aktera. Da li mislite da bi bilo kakav pokušaj „revolucije“ naišao na odobrenje međunarodnih aktera? Nemojte da se šalimo. Ali, nije baš toliko teško zamislivo da se dobije određena vrsta podrške za pregovore i za stvaranje dijaloga oko izbornih uslova, posebno jer ni EU, ni ključne države članice ne žele Srbiju koju drma unutrašnja politička kriza, što protesti proizvode

 

Da li Vučić uopšte pomišlja na bilo kakav dijalog i ustupke?

Mnogi će reći da Vučić nikad neće pristati da popusti ni najmanje i da je priča o pregovorima neuspela u samom začetku. Znamo da on ne želi bilo kakve pregovore, bilo kakav dijalog – koji je on apsolutno i ukinuo u svim oblastima. Vučić ne želi da popusti ni u jednoj jedinoj oblasti, ne želi da učini bilo kakav ustupak građanima koji protestuju, a posebno ne opoziciji.

Nastavlja da satanizuje opoziciju, da okupira institucije, da koristi svoje medije za najgoru propagandu. Ne želi da pokaže ni najmanju slabost, pa organizuje i kampanje i dovlači desetine hiljada ljudi na miting u Beograd za završnicu svoje izmišljene predsedničke kampanje. Verovatno unapred pripremane kao uvertiru u izbore koje je želeo da raspiše ove godine.

 

Kako će onda doći do dijaloga?

Da li će zaista Vučić u nedogled odbijati dijalog? Nisam siguran u to i mogu da ponudim dva obrazloženja. Kao prvo, protesti ga mnogo nerviraju. Bez obzira na sve, zna da mu to remeti „unutrašnji mir“ i da sigurno sa strane dobija prekore zašto se sve to dešava u Srbiji. Između ostalog, od izbora ove godine je odustao baš zbog toga. Znamo i da ga bojkot parlamenta nervira, koliko god bio uspešan ili ne. Kao drugo, možda važnije – gotovo cela opozicija je najavila bojkot izbora. I oko bojkota je ispisano na stotine tekstova, na hiljade tvitova i ozbiljna rasprava se povela oko toga da li je to dobra odluka ili nije. Od samog starta te diskusije, koja je započeta i pre protesta, bio sam na strani bojkota, kako bi se nešto u Srbiji promenilo. Na taj način se uskraćuje legitimitet, ukazuje se na nepodnošljivo stanje demokratije i izbornih uslova u Srbiji.

Činjenica da je bojkot narednih redovnih izbora „na stolu“, siguran sam da nije po Vučićevoj volji. U kombinaciji sa protestima – tek nije. Kako objasniti međunarodnim akterima da je sve u redu kada ljudi masovno protestuju i opozicija ne izlazi na izbore? I Vučić će pokušati to da spreči na sve moguće načine. Jedan od načina da spreči bojkot jeste da pristane na dijalog, ne zato što opozicija to traži, što građani to zahtevaju – već da bi ih kroz određene ustupke „privoleo“ da izađu na izbore. E tu se mora biti oprezan.

Stručni tim protesta (čiji sam član) mora da postavi preporuke tako da one zaista mogu da promene stanje i da omoguće slobodne i fer izbore i da bude dovoljno vremena da određene stvari zažive. Najveći krah bi se desio ukoliko bi opozicija pristala na uslove koji su kozmetički i koji neće dovesti do realnih promena, a da onda izađe na takve izbore gde bi se opet unapred znao pobednik. I nekako sam siguran da će Vučić upravo to pokušati. Da će u nekom momentu (na bilo kom nivou i u bilo kojoj formi) otvoriti razgovore sa opozicijom kako bi ih privoleo da izađu na izbore i daju mu legitimitet. I u tome opozicija mora biti izuzetno oprezna i ne pristajati na polovična rešenja koja izborne i medijske uslove ne uspostavljaju na ravnopravnim osnovama.

 

Kada bi se mogao očekivati dijalog?

Možda i ključno pitanje ovog teksta. Siguran sam da Vučić želi pre svega da protesti zamru i računa na leto kao potencijalni faktor. Ako protesti ne zamru i u kakvoj god formi da se nastave, kako se termin za redovne izbore bude približavao, tako će šansa za dijalogom biti sve veća. Upravo iz gore navedenih razloga, da bi se opozicija „privela“ na izbore.

 

Da li onda u stvari očekujemo „lažni dijalog“?

Imajući u vidu termin izbora (naredno proleće), postavlja se pitanje – da li uopšte ima dovoljno vremena da se kroz dijalog i potencijalne ustupke vlasti dođe do iole slobodnih izbora (jer npr. medijska propaganda ne može tako brzo da se neutrališe i nije neophodno samo da izborna kampanja od mesec i po – dva bude ravnopravna)?

To je jedno ograničenje eventualnog dijaloga, a drugo je koliko će vlast uopšte hteti da pristane na ustupke i koliko je realno očekivati da se izborni uslovi zaista promene? Ipak, „bojkot na stolu“ je jaka polazna tačka opozicije, siguran sam u to. I mora se igrati na tu kartu, ali i ne upasti u Vučićeve „lažne ustupke“ kojih će verovatno biti.

U krajnjem slučaju, bojkot izbora kao jaka karta koja je „na stolu“ se mora i iskoristiti ukoliko se ništa suštinski ne promeni. A ukoliko se bojkot desi, onda se sve totalno menja i ništa neće biti kao što je bilo. Zato će Vučić pokušati to da spreči i da (verovatno) uđe u dijalog sa opozicijom oko izbornih uslova. A opozicija mora da bude oprezna i da ne dozvoli da bude „smuvana“ da izađe na izbore bez suštinskih promena.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *