Obavezno glasanje: čemu služi, a uz to i ne radi
Dejan Bursać

Istraživač na Institutu za političke studije

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

Sve češće možemo čuti ideju o obaveznom glasanju, kao instant rešenju za objektivne probleme naše erodirajuće demokratije. Ideju su u javnim nastupima pomenuli predsednik Pokreta slobodnih građana, pojedine javne ličnosti, ali i član ekspertskog tima opozicije za dijalog o izbornim uslovima. Letimična pretraga termina po društvenim mrežama odaje stalnu aktuelnost teme: među stotinama postova, nalazi se i nedavno postavljena tviter anketa, na kojoj se, od 300 ispitanika, preko 70% izjasnilo za uvođenje ove mere.

Tema je posebno prisutna u opoziciono orijentisanom delu javnog mnjenja. Ipak, čini mi se da je malo ko ozbiljno promišljao kako o modalitetima sprovođenja ove mere, tako i o njenim realnim efektima na društvo kao naše, ali i o problemu koji se uopšte pokušava rešiti uvođenjem obaveznog glasanja.

 

Uporedna praksa – kako izgleda obavezno glasanje u drugim zemljama?

Obavezno glasanje nije nova ideja. U dvadesetak država su propisane uglavnom novčane kazne za neizlazak na izbore. Kao primer u našem javnom mnjenju se obično navodi Grčka, ali se pritom prenebregava činjenica da je izlaznost u toj zemlji u slobodnom padu: na poslednjim parlamentarnim izborima u septembru 2015. glasalo je tek 56.6% birača, a u pet izbornih ciklusa u ovoj deceniji izlaznost nijednom nije prešla 65.2%.

U Bugarskoj je ova mera uvedena 2016. godine i izlaznost je odmah povećana na izborima 2017, doduše tek za 2 procenta: sa 51 na 53%, pa se postavlja pitanje da li je to rezultat zaprećenih kazni ili objektivne političke dinamike. U Turskoj, uprkos obavezi, na birališta poslednji put nije izašlo više od 8 miliona ljudi. Sličan broj apstinenata, uprkos zaprećenim kaznama, nalazimo i u Argentini.

U Belgiji je takođe mera na snazi, ali je sudski postupak poslednji put pokrenut 2003. godine, jer je apstinenata jednostavno previše: na prošle parlamentarne izbore nije izašlo 850 hiljada ljudi. Na to dodajte regionalne, lokalne i evropske izbore, pa je jasno zašto Belgijanci ne žele da opterete sudove sa milion novih predmeta gotovo svake godine. Praktično, sistem sankcija za neglasanje se “efikasno” primenjuje jedino u Severnoj Koreji. U ovom prazniku demokratije od zemlje, neizlazak na glasanje služi kao način utvrđivanja ko je u međuvremenu uspeo da pobegne u inostranstvo.

Treba pošteno reći da je u zemljama sa obaveznim glasanjem izlaznost u proseku veća nego u drugima. Ipak se može argumentovati da je u većini ovih zemalja kontekst značajno drugačiji nego u Srbiji: u Australiji je mera uvedena da bi se poboljšala integracija velikog broja imigranata u politički sistem zemlje, dok je u većini južnoameričkih država mera uvedena da bi se povećao legitimitet izabranim vlastima – iako je u tom regionu kvalitet demokratije upitan.

 

Problemi sprovođenja obaveznog glasanja

Problemi sprovođenja obaveznog glasanja u Srbiji bi bili brojni.

Razmotrimo pre svega birački spisak. U Srbiji prema procenama živi između 6 i 7,3 miliona ljudi, što daje prvi problem: veliki broj građana na “privremenom” radu u inostranstvu. Većina njih sigurno neće glasati, a u tom slučaju ih treba pronaći i kazniti. Dalje, na biračkom spisku se nalazi i nekoliko stotina hiljada državljana Srbije koji žive u Crnoj Gori i Republici Srpskoj, koji su po zakonu upisani u birački spisak, iako velika većina ne glasa (oni su ujedno izvor paradoksa po kom je broj popisanih stanovnika Srbije manje-više jednak sa brojkom na biračkom spisku: jer se oni kao državljani nalaze na spisku, ali se ne popisuju jer tehnički ne žive ovde).

Sankcije su, u našem kontekstu, bukvalno nesprovodive. Procena je da trećina prekršajnih predmeta zastari, pa bi tako pretrpano pravosuđe trebalo natovariti sa dodatnih par miliona prijava za neglasanje (predsednički, parlamentarni, pokrajinski, lokalni, pa i mesni izbori).

Tu su i “opravdanja” za one koji su objektivno sprečeni da glasaju. Zamislite birokratski haos koji bi nastao kada bi stotine hiljada građana pohrlilo po lekarska opravdanja, potvrde da su van zemlje, potvrde od poslodavaca da su sprečeni itd. Pa još da sve to overavaju kod notara. Uzgred, ko bi ta opravdanja primao, sortirao, razmatrao i procenjivao valjanost? Republička izborna komisija je izuzetno limitirana kapacitetima – ovo telo nema svoju administraciju, već “pozajmljuje” službu Narodne skupštine.

Uostalom, birokratski haos i opterećenje pravosuđa su razlozi zbog kojih je Belgija, uz svoju razvijenu političku kulturu i relativno efikasno administraciju, odustala od primene sankcija za neglasanje.

 

Motivacija – zašto se razmišlja o uvođenju obaveznog glasanja?

Ako se već predlaže mera sa toliko problema u implementaciji, ključno pitanje je šta bi ona pozitivno donela? Da li je sprovođenje vredno truda?

U većini zemalja koje su uvele ovu meru, razlog je pad izborne participacije. U Srbiji taj problem nije izražen. Od 1993. godine do danas, izlaznost se kreće između 53% i 62%. Često se dovodi u pitanje i legitimitet izabrane vlasti, ali sa izlaznošću od preko 50% on nije upitan, naročito ako uzmemo u obzir realnu izlaznost (tj. ako ne računamo odseljene i državljane koji ne žive u Srbiji). Ako gledamo konzervativnu procenu po kojoj je u Srbiji prisutno 5,5 miliona birača, naša izlaznost od 3,6 – 3,7 miliona je iznad evropskog proseka.

Motiv opozicionih krugova, odakle ova ideja najčešće dolazi, čisto je politički. Obaveznost se vidi kao mehanizam koji bi na birališta izveo apstinente, koji bi onda svi odreda glasali za opoziciju i srušili aktuelnu vladajuću koaliciju. To je, u najmanju ruku, neutemeljena tvrdnja. Jednostavno nema dokaza da bi apstinenti većinom glasali za opoziciju. Istraživanje rađeno u Austriji, na primeru njihovog eksperimenta sa obaveznim glasanjem, pokazalo je da se glasovi apstinenata proporcionalno raspoređuju po aktuelnom partijskom spektru.

Ukoliko nateramo apstinente da glasaju, možemo da očekujemo veliki broj nevažećih listića, tj. glasača koji će iz protesta poništiti listić. U austrijskom primeru, 15 do 30% apstinenata je poništavalo listiće, a govorimo o zemlji u kojoj je poverenje u političare drastično veće nego kod nas. Najzad, pitanje je da li bi glasači koji su naterani na birališta, posebno oni hronično nezainteresovani za politiku, postupili racionalno i uzeli famozne “dve crvene” za svoj glas.

Uzevši u obzir sve navedeno, zaključujem da bi efekti uvođenja obaveznog glasanja u Srbiji bili neizvesni, uz jednu sigurnost: troškovi sprovođenja bi bili ogromni. Srpska demokratija ima ozbiljne probleme, ali ovakvo instant rešenje predloženo bez dublje analize problema – definitivno nije odgovor.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *