Georgiev i Kolundžija: Ko treba da oslobodi medije?
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Talas; Protest 1od5miliona ispred zgrade RTS-a

Danas se obeležava Svetski dan slobode medija. Srbija ga dočekuje u atmosferi sveprisutnog ograničavanja ove osnovne demokratske slobode, samo dve nedelje nakon što su Reporteri bez granica objavili svoj godišnji Svetski indeks medijskih sloboda na kojem je naša zemlja u odnosu na prošlu godinu pala za čak 14 mesta.

U isto vreme sprema se izrada predloga za unapređenje medijskih sloboda, prvenstveno kada je reč o javnom servisu i REM-u – to je zadatak poveren stručnom timu za dijalog vlasti i opozicije, a koji uključuje i izborne uslove.

Jasno je da uspostavljanje i unapređenje slobode medija ne može da se odigra preko noći, kao i da su obećanja o kratkim rokovima kontraproduktivna. Ipak, problemi REM-a i javnog servisa prepoznati su kao najurgentniji, a sada je pitanje koji su prvi koraci na putu njihovog rešavanja.

Da li su RTS i REM „dovoljni“ za početak? Šta je prva stvar koju treba uraditi na putu ostvarivanja slobode medija?

 

Kolundžija: Demokratija umire u mraku, a novinarstvo uz fanfare podaništva

„Prva stvar? Preduslov svega je da se poštuju zakoni“, kaže za Talas Denis Kolundžija, novinar Cenzolovke.

Njegova ocena je da medijski zakoni u Srbiji trenutno nisu loši i da bi uz neke sitne korekcije, imajući u vidu protok vremena od njihovog donošenja, bili sasvim solidni – na papiru.

„Mi generalno imamo problem u celoj državi sa alergijom na primenu propisa, zakona, Ustava iznad svega.

Pritom, ne smatram da ne treba izaći sa konkretnim rešenjima – to se pre svega od političara i traži. Rešenja su uvek potrebna, neophodna, sve je to u redu. Ali, mi imamo problem da nateramo ljude na vlasti da ono što se donese primeni.

Ja u ovom trenutku ne vidim ko može da garantuje da će se neki novi propis ili zakon, makar bio najbolji na svetu, uopšte primenjivati. To je moja najveća bojazan i mislim da mnoge kolege dele taj stav.“

Kolundžija se ranije bavio ovom temom, konkretno kada je reč o sufinansiranju medijskih projekata u Srbiji, i tu je, kako kaže, očigledno kako se postojeće odredbe zaobilaze i veoma slobodno tumače.

„Slobodno je eufemizam, potpuna je katastrofa šta se radi, pa je najvažnija jedna jedina rečenica: primenite zakone. To se odnosi na gotovo svaku oblast, ne samo na medijsku regulativu. Ne sumnjam da stručni tim može da napiše kvalitetne propise, ali je pitanje ko je taj ko će da sankcioniše one koji krše zakone i one koji postojeće odredbe previše slobodno tumače i primenjuju. To je problem svih problema koje imamo. A najveći uspeh bi bio naterati nekoga da zakone primenjuje.“

Na pitanje ko i kako treba da obezbedi primenu propisa, Kolundžija odgovara da je primena zakona osnovna ingerencija izvršne vlasti, ali da je jasno da aktuelna vlast to ne radi kako treba.

„Rešenje bi onda bili izbori i promena vlasti. Ili, ono što mnogi iz nekog razloga očekuju, neki spoljni uticaj. Međutim, sada vidimo da se nijedan izveštaj međunarodnih monitoring organizacija ovde više ne komentariše, zapravo se potpuno ignoriše, pa se postavlja pitanje koji bi to onda pritisak mogao da bude?

Sa raznih strana u poslednjim godinama dobijamo sve lošije rezultate Srbije u pogledu medijskih sloboda, ali se ništa ne menja osim nekih obećanja koja su na nivou parola. Ili još gore od toga, dobijamo jednu vrstu kontraofanzive od vlasti, pa nam kaže da je sve u redu jer, eto, neki mediji slobodno mogu da pišu protiv vlasti. To je ta vrsta „alternativnih činjenica“ kojima se poručuje da je sve u redu jer imamo nedeljnike, par listova, N1, ali se ne govori o njihovom skromnom uticaju u poređenju sa drugom stranom.

Zato mislim da je jedini institucionalni način: promena vlasti.“

Ipak, dodaje, promena vlasti bi podrazumevala da se neko novi obaveže na primenu zakona, a da bi građani ponovo morali da igraju nadzornu ulogu.

Kolundžija se osvrnuo i na aktuelni slučaj vlasnice Kanala 9 iz Novog Sada Maje Pavlović koja je danas nastavila štrajk glađu u Beogradu ispred REM-a, nakon čega je pozvana na sastanak u ovoj instituciji:

„Pitanje je – zašto je bilo potrebno 19 dana štrajka glađu? Da se još neko od vlasnika televizija pridružio, trajalo bi kraće. Ovako je jedna osoba nešto uradila, a ostali čekaju da vide šta će biti. To govori o solidarnosti i kolegijalnosti u medijima – to je naša najveća boljka među novinarima, odsustvo solidarnosti „sve dok mene niko ne dira“. Postoji grupa medija koja se vodi logikom – „ne diraju me, neću ni ja njih“, navodno im je dobro, a svi znamo da nije.

Zato može da se kaže: demokratija umire u mraku, a novinarstvo uz fanfare podaništva.“

 

Georgiev: Nije stvar u njima, nego u nama

Urednik BIRN-a Slobodan Georgiev u razgovoru za Talas konstatovao je da nije problem u medijskoj regulativi već u njenoj primeni, ali i da se nedostatak slobode medija vidi u „velikim medijima“:

„Gde nema slobode? Nema je u velikim medijima jer oni i nisu mediji već neka vrsta propagandnog oruđa. Mi u malim medijima jesmo slobodni, sami biramo teme kojima se bavimo, niko nas ne sprečava da radimo svoj posao, tu nema problema. Ja imam problem kada neko kaže da ovo čime se bavim nije novinarstvo – mi se zapravo borimo za to da li je nešto novinarstvo ili nije. To je naš problem“, kaže Georgiev i dodaje da novinari u Srbiji treba da se izbore za uvažavanje.

„A vlast kaže – evo, mi ćemo da vas uvažimo, ali onda i vi treba da uvažite Gocu Uzelac, Sarapu, Barbaru, Đuku, Ivanu Vučićević… Pa je na nama odluka: da li ćemo reći da su i to naše kolege i jednako se boriti za sve? Ja nisam siguran da to tako može. Rekao sam i ranije, Gordana Uzelac nije novinarka, ne zato što radi na Pinku, već zato što ne zna novinarski posao, ne zna osnovne stvari.

Sloboda znači zaslužiti poštovanje, a pitanje je da li ti to treba. Na kraju se stanje medija u Srbiji svodi na dve vrste plaćenika – strane i domaće, jer nama režimski mediji govore da smo strani plaćenici, a mi njima da su PR službe. Pa ko je jači i ko je bolji, to je sve.“

Kada je reč o konkretnim merama za unapređenje medijskih sloboda, Georgiev je mišljenja da su novinari ti koji treba da se bolje organizuju i bolje rade svoj posao. Da imaju bolja udruženja i da još bolje rade na svojim pričama. Sve drugo je, kako kaže, odavno rečeno, a sada je odgovornost na novinarima.

„Zahtev je prema nama, i prema opciji koja će omogućiti da to što radimo vidi više ljudi. To je jedini način. Izgradnja nove stvari, ali izazov je za nas, da li hoćemo time da se bavimo ili nećemo? Dokle smo spremni da idemo, šta smo spremni da žrtvujemo? Da li imamo ideju kako će to da izgleda za 5 ili 10 godina? Da li možemo da se organizujemo tako da nešto tražimo od javnog servisa?

Jer jedino je javni servis adresa, nije realno tražiti od REM-a da ukine Pink, jer ga je REM i napravio 2005. godine.

Nije stvar u njima, nego u nama“, zaključuje Georgiev.

 

Pročitajte i: Od bandi Njujorka do bandi Lučana. I nazad?

——————————————————————————————————————————

Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Fridrih Nauman i odražava isključivo stavove autorke 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *