Privatna inicijativa - štit kulturne baštine

Stručnjak za komunikacije i politikolog

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock 

Toranj u ognju, oganj u gredama, 850 godina u pepelu. U desetak sati aprilskog predvečerja i noći, Notr Dam je promenio svoj izgled na najteži mogući način. Kao čovek sa ožiljkom preko obraza ili životinja bez noge; i dalje је živ, ali tako strašno oštećen da više nikada neće biti kakav je bio.

Notr Dam je više od obične stare katedrale. Bez obzira na to što je u pitanju katolička svetinja, to je jedno od onih mesta koje prevazilaze konfesiju ili etnos kojima nominalno pripadaju. Više od katedrale, Notr Dam je jedan od simbola judeohrišćanske civilizacije i zapadnog načina života uopšte. Baš tu se nalazi razlog sveopšte svetske empatije zbog devastacije požarom, daleko veće nego kada su u pitanju čak i neki događaji sa smrtnim ishodima, kao što su teroristički napadi ili masovna ubistva. Za većinu ljudi, kada strada čovek, to je nesreća. Kada strada simbol, to je tragedija.

Pitanje koje se otvorilo dok je plamen još buktao je – kako obnoviti ono što je vatrom uništeno, ali i šire od toga, kako zaštiti i očuvati kulturnu baštinu uopšte?

 

Privatni impuls za kulturno nasleđe

U Francuskoj žive i rade neki od najbogatijih ljudi na svetu. Biznisi koji oni vode, vlasnici su najluksuznijih brendova na svetu. Baš takav čovek je Fransoa Anri Pino, vlasnik Kering grupacije, u čijem su vlasništvu velikani modne industrije kao što su Guči, Iv Sen Loran, Aleksander Mekvin ili Balensijaga.

Istog dana kada se požar desio, ovaj čovek je obećao 100 miliona evra za saniranje štete na Notr Damu i to je pokrenulo takmičenje u donacijama. Nakon njega, Bernar Arno (najbogatiji Evropljanin i vlasnik LVMH grupe, koja poseduje brendove kao što su Luj Viton i Henesi) obećao je duplo veću sumu – 200 miliona evra. Ovu svotu ispratili su vlasnici L’Oreala, a jedna od najvećih naftnih kompanija u svetu dodala je još 100 miliona, čime je svota pomoći u roku od 2 dana narasla na neverovatnih 800 miliona evra.

Iako je sama katedrala u državnom vlasništvu, ovi biznisi su odlučili da ogromnoj sumi koju izdvajaju kroz poreze dodaju šestorocifrene brojke kako bi bili deo obnove Notr Dama. U razvijenim, bogatijim državama, privatno ulaganje u kulturno nasleđe je podjednako stvar društvenog prestiža i profitnog interesa.

 

Više od PR-a

Kada su u pitanju dobrovoljne donacije, izveštavanje o njima i slava koju darodavac dobija kompaniji donosi zasluženu pozitivnu društvenu percepciju. Ali nije retkost ni privatno ulaganje u formi pokretanja novih kulturnih, umetničkih ili galerijskih projekata. Pričajući o modnoj industriji, samo jedan u nizu takvih primera je Fondazione Prada u Milanu, institucija moderne umetnosti pokrenuta od strane bračnog para Prada-Berteli.

I to je tako odvajkada. Za gradove-države italijanske renesanse, mecenarstvo je bila uobičajena društvena pojava i ulaganje mecena u umetnost bilo je svakodnevna aktivnost koja je obezbeđivala društveni status i olakšavala umnožavanje bogatstva. Bili oni članovi političke ili poslovne vlastele, čast koju im je finansiranje umetnika donosilo prevazilazila je njegovu cenu i utvrđivala položaj u zajednici.

 

Srbija Evropa

Pomaganje zajednici od strane privatnog sektora još jedna je zapadna tradicija koja je kroz istoriju prisutna i u Srbiji. Niz legata u Beogradu, od kojih je među reprezentativnijima Kapetan-Mišino zdanje koje je ovaj trgovac ostavio u amanet budućim generacijama da se u njemu školuju, govore upravo o tome. U predratnom periodu, kraljevina je stimulisala izgradnju javnih zgrada različitim administrativno-poreskim mehanizmima.

“Davanjem poreskih olakšica uz uslov poštovanja stilskih i arhitektonskih standarda i stimulacijom prava etažne svojine, država je podsticala izgradnju višespratnica od kojih su mnoge danas zaštićeni spomenici kulture. To je u tom trenutku bilo svojevrsno javno-privatno partnerstvo u najboljem smislu tog pojma”, kaže Aleksa Ciganović, arhitekta konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

U novom svetu posleratnog perioda, koji je doneo raskid sa skoro svim pređašnjim društveno-kulturnim strukturama i tradicijama, ali i izostanak tržišnog prostora koji bi podstakao privredne aktere na međusobno takmičenje i u dobročinstvu, privatnog finansiranja kulture nije ni moglo da bude. Sa laganim otvaranjem i uspostavljanjem kakvog-takvog tržišta, polako se bude i nove tendencije privatne podrške zajednici ali i menadžmenta u kulturi.

 

Kompanijsko dobročinstvo – višestruka korist za sve

Danas i u Srbiji kompanije izdvajaju posebne budžete za tzv. CSR (corporate social responsibility) aktivnosti, odnosno pomoć zajednici. Kada to rade na smislen način, dobre posledice su višestruke. Sa jedne strane imamo dodatni doprinos zajednici u kojoj posluju, sa druge postavljanje dobrog primera kako treba da se ophodimo prema svom okruženju, a sa treće, one sebi poboljšavaju imidž i ostavljaju trag trajniji od završnog računa i isplaćenih plata.

Rade Mrlješ, arhitekta konzervator iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda navodi primer vlasnika domaće kompanije metalne galanterije “Stublina”, Radovana Milojevića.

‘”Stublina” je na licitaciji od države otkupila „Bukovičku Novu Slatinu“, firmu u stečaju u čijem vlasništvu je, pored drugih turističkih objekata u parku Bukovičke banje, bio i hotel Staro zdanje, građevina od izuzetnog kulturno-istorijskog značaja. Staro zdanje je ustupljeno opštini Aranđelovac, što se može tumačiti kao čin lokalpatriotizma’, kaže Mrlješ.

Primer Stubline je samo jedan od izolovanih ovakvih poduhvata. Još jedan za koji mnogo ljudi zna jeste obnovljeno zemunsko pozorište, danas prva privatna opera i teatar u jugoistočnoj Evropi, Madlenianum. Ime je dobio po Madleni Cepter koja ga je osnovala, rekonstruisala i postavila na profitne osnove. Svaki ovakav poduhvat trebalo bi podržati.

 

Teška baština, ili, “to nasleđe nije idilična predstava tradicije!”

Često se na kulturno nasleđe ne obraća dovoljno pažnje ni od strane institucija kojima je zakonska obaveza da se njime bave, niti od građana i privrede kojima je društvena obaveza da se njime bave.

Aleksa Ciganović, arhitekta konzervator, smatra da je izostanak korporativnog ulaganja delom uzrokovano i preslabim, nekoordiniranim delovanjem organizacija civilnog društva u oblasti zaštite i očuvanja nasleđa.

“Referentna i reprezentativna udruženja čine uglavnom profesionalna lica koja su pretežno zaposlena u javnim službama (zavodima, arhivima, bibliotekama i muzejima), čije ambijente profesionalnog polja krase kadrovske i savremene obrazovne malaksalosti kao i normativne razvlašćenosti, što ne obezbeđuje dovoljno respektabilnu kontrolu profesionalnog polja rada”, kaže Ciganović.

Na to, dodaje i jednu interesantnu perspektivu – perspektivu “teške baštine”.

“Navešću jedan primer. Godine 2011. na javnom konkursu je odabrano tri projekta, od kojih su dva realizovana od strane jedne banke – obnova Beogradske kapije na Petrovaradinskoj tvrđavi i obnova dela bedema Novopazarske tvrđave. Trećim, nerealizovanim projektom je bilo planirano postavljanje memorijalne table u okviru ostataka biblioteke na Kosančićevom vencu. Ovaj lokalitet u percepciji šire javnosti sadrži interpretacijsku kategoriju „teške baštine”, čija je priroda takva da sama po sebi izaziva kritički resantiman, apstraktni, neodređeni animozitet, revolt i, ako se tako može reći, autoemotivni šum koji suštinski nije pozitivna referenca za mecenu-donatora. Po svemu sudeći, zbog toga se i odustalo od tog projekta”, zaključuje Ciganović.

On dodaje i da su ogromni delovi fonda kulturne baštine u Srbiji proizvod dubokih društvenih podela, posvajanja, etičkih i etničkih nesporazuma, konflikata i sukoba a, samim tim i izvan poželjnih referenci advertajzinga i “poželjne slike idilične tradicije” koje se očekuju u konceptu korporativne komodifikacije.

 

Nasleđe kao odgovornost celog društva

Materijalna i nematerijalna kulturno-istorijska baština je nit u vremenu koja povezuje našu sa generacijama predaka. Svedočanstvo društvene stvarnosti bez koje naša društvena stvarnost ne bi bila ista. Srećom, u vremenu koje živimo, ljudi su povezaniji nego ikada i baština koju prepoznajemo kao svoju nije samo ona u našem ajnfortu, plemenu ili državi. Podrška njenom očuvanju prečesto se ostavlja državama iako su države (čak i najrazvijenije) po definiciji manje zainteresovane i manje efikasne u toj aktivnosti.

Prestiž koji privatni sektor dobija ulaganjem u zajednicu u kojoj posluje izuzetan je motiv za društveno odgovornu akciju. Administrativne i poreske olakšice svakako su mehanizam koji pospešuje filantropske aktivnosti. I kada je motivacija donatora isključivo lukrativna, za društvo je dobro da se ona usmeri upravo u nešto što donosi dobrobit široj zajednici.

Ne znam šta je trgovca Mišu Anastasijevića zaista motivisalo da velelepno zdanje tog vremena ostavi svome otečestvu. Ali znam da ono duže od vek i po služi otečestvu i svim njegovim građanima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *