Dvojnik (Counterpart) – filozofska špijunska drama
Milan M. Ćirković

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: iStock 

“Ako želite svoj život natrag, morate mi ponuditi više.”

Aleksandar Poup (bezbednjak, patriota, negativac), S01E10

 

Ljudi u umetnosti traže nešto što je novo i drugačije, ono što je genijalni Viktor Šklovski nazvao oneobičavanje (rus. остранение): predstavljanje uobičajenog, svakodnevnog ili konvencionalnog na originalni, neobični ili „iščašeni“ način, kao glavna razlika između korišćenja jezika u umetnosti i u svakodnevnom životu.

U visokoprofilnim televizijskim serijama oneobičavanje je sasvim očigledno. Westworld ima humanomorfne robote koji su, ahem, humaniji od većine ljudi; Čovek u visokom dvorcu nam prikazuje svet oneobičen drugačijim ishodom najvećeg ratnog konflikta u istoriji čovečanstva; Teror demonstrira gubitak ljudskosti u produženim ekstremnim uslovima na propast osuđene polarne ekspedicije.

Ali pravila, u umetnosti isto kao i bilo gde drugde postoje ne da bi se kršila (kako bi populisti isprazno „poentirali“) nego da se potkopaju i transcendiraju. Genijalnost serije Dvojnik leži u subverziji elementarne premise Šklovskog i smeloj sugestiji da zapravo najsnažnije oneobičavanje proističe iz nečega što u odnosu na naš život ne samo da nije različito, već je upravo isto.

Tvorac serije, Džastin Marks, napravio je čitav niz iskoraka koji pojedinačno mogu biti čak i teško uočljivi ili površni, ali sveukupno predstavljaju pravu malu revoluciju u špijunskom žanru, pa čak i televizijskim serijama kao mediju.

 

Counterpart – odraz, lik iz ogledala

Najpre par reči o naslovu. Serija se u originalu zove Counterpart, što nije lako prevodivo, posebno kad se uzme u obzir da se u engleskom ta reč koristi i kao imenica i kao pridev. Takođe, ona je obično suprotstavljeni reči „deo“ (engl. part) u smislu komplementa ili dopune. Na primer, fosili sačuvani u obliku otiska u sedimentnoj steni imaju svoj deo i protiv-deo (engl. part and counterpart).

U radovima velikog američkog filozofa Dejvida Luisa, koji je zagovarao modalni realizam, odnosno učenje da je sve što je logički koherentno istovremeno i realno, counterpart predstavlja ključni pojam njegove teorije ličnog identiteta – koja je dobrim delom ilustrovana upravo u televizijskoj seriji o kojoj govorimo! Dvojnik kao prevod koji su domaći kanali usvojili je verovatno poslovično najmanje zlo, iako već samom činjenicom da ga stavlja u kontekst slavnih dela Hofmana, Dostojevskog, Borhesa, Borislava Pekića ili Stivena Kinga pruža pomalo iskrivljenu predrasudu o sadržaju.

(Alternativa koju sugerišu rečnici, „duplikat“, još je gora, pošto je direktno suprotstavljena osnovnoj metafizičkoj tezi serije. Možda bi najadekvatniji prevod bio „odraz“, poput lika iz ogledala i po uzoru na arhetip „doktora Džekila i gospodina Hajda“ koji je svakako bio jedna od inspiracija piscima serije.)

 

Zemlja Prim: Princ 2017. objavljuje najbolji album u karijeri

Da bi se razumelo „obično oneobičavanje“, dovoljan je spoiler koji nudi već prva epizoda prve sezone – a samim tim se i ne može smatrati posebno teškim spoiler-om, već više delom scenografije: u jednom memljivom podrumu ispod masivne retro zgrade u Berlinu nalazi se prolaz u paralelni Berlin i paralelnu planetu Zemlju. Eksperiment izvršen u totalitarnoj Istočnoj Nemačkoj pre 30-tak godina rezultovao je – u duhu poznate Everetove (many-worlds) interpretacije kvantne mehanike – dvema realnostima koje su do trenutka rascepa bile jedna.

Tako smo dobili Zemlju Prim: paralelni svet koji je počeo da se razlikuje od našeg tek pre 30-tak godina, u kojem ima nešto manje ljudi (iz razloga koji postaju jasni kasnije) i ima još umerenih razlika: medicina je daleko naprednija, nikotin u svim oblicima je zabranjen, kao i svinjetina, mobilna telefonija nerazvijena, a Princ je ne samo i dalje živ u alternativnoj 2017. godini, već se i njegov poslednji album – koji predstavlja deficitarnu robu na „ovoj“ strani iz očiglednih razloga – smatra najboljim u karijeri.

 

 

I naravno (skoro) svako od nas ima svog dvojnika na „drugoj strani“. Saznanje o tome ne samo da šokira Hauarda Silka, skromnog činovnika UN kancelarije za „razmenu“ (jedna od dve fantastične uloge veličanstvenog J. K. Simmonsa), već ga baca u čitav niz bizarnih situacija na koje ga njegovo – ne baš kratko – životno iskustvo uopšte nije pripremilo. Iako „civil“, brzo se nalazi u samom epicentru špijunskih intriga i brutalnih zavera unutar zavera.

Pored Simonsove briljantne glume koju je teško čak i približno dočarati rečima, tu je još niz sjajnih karakternih glumaca, pre svih Olivija Vilijams (takođe u dvostrukoj ulozi Silkove supruge), te Stiven Ria u prvoj i Džejms Kromvel u drugoj sezoni, koji dokazuju da istinski veliki glumci ni u „trećem dobu“ ne gube na ubedljivosti i oštrini. Veoma interesantan je i lik direktora Pitera Kvejla (u tumačenju Herija Lojda), koji u početku deluje kao birokratski karijerista, slabić, licemer i uopšte „sitna duša“ od vrste koju svako od nas poznaje, ali doživljava istinsku transformaciju već tokom prve sezone, da bi u drugoj, kada upoznamo i njegovog „dvojnika“, poprimio istinski tragične elemente.

 

Glavna uloga: pitanje stvarnosti vs. iluzije/simulacije

Sve se ovo dešava u neo-noir atmosferi Berlina/dupliranog Berlina – sa razlikama koje će pažljivom gledaocu biti pravo zadovoljstvo da pronađu – sa sve čuvenim noćnim životom, komplikovanom istorijom i ostacima hladnoratovske podeljenosti. Vrlo svesni elementi steampunk-a (koji su dramski zadovoljavajuće opravdani kontinuitetom sa tehnologijom bivše Istočne Nemačke) dodaju specifični retro-ambijent koji se pažljivo neguje ponekim novim detaljem u gotovo svakoj epizodi obe sezone. Možda jedina konceptualna slabost serije se manifestuje u scenama u kojima bi likovi teorijski mogli da imaju identične blizance, s obzirom da ne postoji dovoljno pozadinske informacije i bilo bi jedino ispravno prihvatiti to kao Hjumovo „manje čudo“ od podrumskog prolaza u paralelni svet.

To je, međutim, mala zamerka u poređenju sa gomilom vrlina koju Marksova ingeniozna koncepcija ispoljava.

Dvojnik postavlja najdublja ontološka, epistemološka i psihološka pitanja vezana za prirodu ličnosti i ljudskog uma, individualni identitet i poreklo istorijske kontingencije. Od Rilkeove poezije koju Hauard (Alfa) čita komatoznoj supruzi i u kojoj se naglašava „ti, samo ti zaista postojiš“, sve do opsesivne uloge koju geometrijski oblici poput kruga i trougla igraju u samom zapletu (uklj. oblik Kvejlove omiljene šolje za kafu), pitanje stvarnosti vs. iluzije/simulacije igra glavnu ulogu.

Dok ima mnogo filmova i serija inspirisanih šahom, Dvojnik je – počev od fantastične, gotovo hipnotičke špice sa retro, kafkijanskim i lavkraftovskim elementima – prožet simbolikom go-a, tradicionalne igre Dalekog istoka koja se igra identičnim belim i crnim žetonima. Počev od prve scene u kojoj srećemo Hauarda kako igra ovu igru u berlinskom kafiću – i uvek gubi – simbolika manihejske borbe crnog i belog spojene sa apsolutnom arbitrarnošću izbora se neprekidno provlači kroz praktično sve epizode.

To je još jedan od klišea koji Marks (Džastin) podriva u svom ostvarenju: crno i belo su samo kulturološki uslovljene metafore, kojima ne treba pridavati nikakvo vrednosno značenje. Prim svet nije ni dobar ni zao naspram našeg sveta (ponekad nazvanog Alfa); moralna drama se odvija unutar svakog od njih. I heroj i antiheroj imaju svoje dvojnike koji mogu biti različiti, mada su i dalje, paradoksalno, ista osoba. Genijalnost Dvojnika posmatranog kao špijunska serija jeste što je ovaj žanr u potpunosti oslobodio svih bespotrebnih ideoloških i moralnih detalja, tog taloga kontingentne istorije i „sticaja okolnosti“, i laserski precizno osvetlio samu arhetipsku strukturu žanrovski određene drame i njene neminovne moralne ishode.

 

Dvojnik prevazilazi neispravljivi nedostatak svih prethodnih špijunskih drama

Klasične špijunske drame zadržavaju istorijska i ideološka obeležja: „Cicero“ kao nacistički ili Kim Filbi kao komunistički špijun se nikada ne mogu u potpunosti odvojiti od moralno neprihvatljive prirode tih totalitarnih ideologija. Njihova tehnika, njihova drama samim tim gube nešto od univerzalnosti i značaja, pošto je posmatraču teže da ostvari empatiju, a samim tim i aristotelovsku katarzu.

Štogod gledalac mislio o marksistima, džihadistima, cionistima, Tamilskim tigrovima, Crvenim brigadama, Crnom septembru, „pravoj“ IRA, CIA, KGB, MI6, Mosadu, itd. nužno se odslikava u njegovom doživljaju dramske radnje i, može se argumentovati, zaklanja suštinske odlike same drame, agon-a. Istorijski otpad i nanosi političke i medijske zloupotrebe se gomilaju i zaklanjaju samu strukturu.

U Dvojniku, međutim, Marks uspeva da korišćenjem pojedinačnog žanrovskog alata pozajmljenog iz naučne/spekulativne fantastike – kakav su paralelni univerzumi – zakrpi taj naizgled neispravljivi nedostatak svih prethodnih špijunskih drama. Kao posledicu imamo jedno sasvim originalno i gotovo nadrealno iskustvo – čitava mašinerija je tu, noćne potere, lozinke, šifre i u knjigama skrivene poruke, infiltracije i eksfiltracije, sve do razgovora uz čaj sa starim koleginicama (sjajan omaž g. Smajliju i čitavoj Tinker, Taylor, Soldier, Spy atmosferi – I ne, za razliku od prilično očajničkih pokušaja izdavača Le Kareovog romana u bivšoj Jugoslaviji ili domaćih distributera filma sa Gerijem Oldmanom, Kolinom Firtom i Džonom Hartom, ovo neću ni pokušati da prevodim!); istovremeno, sva brutalnost, laž, manipulacija i licemerje špijunskog „posla“ su u potpunosti naturalistički ogoljeni.

Surova destrukcija porodice, prijateljstava, romantičnih veza (homoseksualnih, kao i heteroseksualnih), nevinosti detinjstva i odrastanja, perverzija škole kao izvora znanja, poricanje slobode govora, vlasničkih prava (uključujući vlasništvo nad sopstvenom osobom) i praktično svih ostalih tekovina liberalizma i Prosvetiteljstva, sve se odvija pod maskom neophodne tajnosti, „znanja po potrebi“, stroge poverljivosti i ostalih floskula tzv. bezbednosnih zajednica.

Tajni zatvori, kolateralne štete, vanredna izručenja, mučenja i pogubljenja, te drugi oblici neopravdane i nezakonite državne represije su prikazani kao zlo samo po sebi, bez šarenih ideoloških oblandi i buncanja o „društvenoj pravdi“ ili „nacionalnoj bezbednosti“ u koje se obično uvijaju. Beskonačna ljudska sposobnost za laž biva iznova i iznova demaskirana tokom serije, kao i čitava „kultura“ ozlojeđenosti koja se hrani ponavljanim lažima (ili poluistinama) o „našoj istini“ i „nepravdi koja nam je učinjena“.

Druga tema koja se neprekidno provlači kroz čitavu seriju jeste ironično podrivanje opšteg mesta o tome da su sa jedne strane ukusi i sklonosti određene ako ne samo genetikom, ono genetikom i našim ranim detinjstvom, te sa druge strane da je to nešto što nas ograničava i zarobljava. Ako išta, priča o dva Hauarda nam poručuje upravo suprotno: skorašnja iskustva i odluke su ono što nas definiše na najubedljiviji način. I to je ono što je upravo sputavajuće i depresivno!

Ono što nam je najvažnije, odista možemo da promenimo – ali to svejedno ne činimo. Uprkos Marksovim (Džastina, ne Karla) uveravanjima u suprotno, Dvojnik je duboko antropološki pesimistično delo, mada za televizijski kontekst na sasvim novi i relativno neočekivani način; ako se ova serija može porediti sa ičime u istoriji ideja, onda je to Šopenhauerovo idiosinkratsko, anti-hegelijansko remek-delo Svet kao volja i predstava. Pesimističnom kontekstu svakako doprinosi i ozbiljno promišljanje, naročito u Sezoni 2, stravične opasnosti koja čovečanstvu preti od bioterorizma i biološkog oružja generalno.

 

Filozofski, cinični obračun koji nam je najpotrebniji

Konačno, verovatno najvažnija poenta Dvojnika jeste svođenje na apsurd esencijalizma svake vrste, bio on biološki, kulturološki, nacionalni, religijski, itd. isl. U jednoj od epizoda prve sezone, „nastavnica terorizma“ Mira odlično sažima sav apsurd esencijalizma izjavom upućenoj jednoj od štićenica koja u tom trenutku jedva ima desetak godina: „Ljudi na drugoj strani izgledaju isto kao mi, govore isto kao mi, ponašaju se isto kao mi – ali ni za trenutak nemoj da ih pobrkaš sa ljudima koje znaš i voliš.“ Kao i mnoge postmodernističke i socijalno-konstruktivističke doktrine vrlo raširene u (našem!) svetu, esencijalizam ne prolazi čak ni elementarnu logičku kontrolu kvaliteta i smisla; ljudi ga prihvataju, kako je u seriji opisano, na osnovu obraćanja emocijama, političkog marketinga i – što je verovatno ključno – indoktrinacije u detinjstvu.

Upravo ovaj antiesencijalistički stav je ključan i za „čistoću“ špijunskog zapleta pomenutu gore. Kim Filbi (odnosno njegov literarni i filmski pandan Bil Hejdon u Tinker Tailor) može da izgleda kao razmaženi britanski aristokrata i kicoš, ali mi znamo – ili je bar teško praviti se da ne znamo – da je u srcu fanatik obuzet iracionalnom verom u nepogrešivost Staljina i Berije, te budućnost koja pripada Sovjetskom savezu. Dakle, on se itekako razlikuje od svojih kembridžkih vršnjaka u onome što je najvažnije. Mada u Dvojniku ima dosta fanatizma, on svesno i po definiciji nije utemeljen u realnim razlikama, već u postmodernističkoj manipulativnoj konstrukciji.

Sve u svemu, Dvojnik predstavlja flegmatični, a pomalo i cinični, filozofski obračun sa narativima esencijalizma, socijalnog konstruktivizma i „post-istine“, najbolji koji je medij televizije do sada ponudio. Ništa, baš ništa, nam nije potrebnije od toga.

 

 

Tvorac: Justin Marks

Uloge: J. K. Simmons, Olivia Williams, Harry Lloyd, Nazanin Boniadi, Stephen Rea, James Cromwell

Broj sezona: 2 (20 epizoda)

Originalno prikazana: 10. 12. 2017. – 17. 02. 2019.

Produkcija: Starz

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *