Foto: Talas
Prošle nedelje dobili smo i formalno novog igrača na političkoj sceni Srbije – Stranku slobode i pravde (SSP) na čelu sa predsednikom Draganom Đilasom. Formiranje organizacije Dragana Đilasa predviđeno je, kako kaže, osnivanjem Saveza za Srbiju, a u najužem krugu ljudi su i Borko Stefanović (dosadašnji predsednik Levice Srbije), Dejan Bulatović (Zelena ekološka partija – Zeleni), samostalne poslanice Marinika Tepić i Ana Stevanović, kao i predsednik opštine Stari Grad Marko Bastać.
Zvaničan program stranke još uvek nije dostupan, ali je Đilas u današnjem gostovanju u Novom danu na N1 najavio osnovne tačke politike SSP i kao najvažnije teme naveo ekonomiju i obrazovanje. Sve što je rekao ovom prilikom je na liniji sa stavovima koje smo i ranije mogli da čujemo od Đilasa koji svoju ekonomsku politiku naziva državnim kapitalizmom.
Šta to podrazumeva i kakve su moguće posledice? Da li je državni kapitalizam dobar za Srbiju?
Garantujem svojom imovinom da ćemo nacionalizovati PKB
Govoreći o ekonomiji i strateškim industrijama, Đilas je izjavio da može da garantuje da će, kada on i njegova stranka dođu na vlast, PKB biti nacionalizovan. Na pitanje novinarke Minje Miletić čime to garantuje, odgovorio je – čime hoćete, i svojom imovinom ako treba. Na stranu ovu nesrećnu formulaciju i garantovanje ličnom imovinom, najava nacionalizacije kompanije koja je privatizovana je problematična na više nivoa.
Đilas je i u prethodnim izjavama, kao i autorskim tekstovima u Danasu, najavljivao donošenje zakona o nacionalizaciji, ali nikada nije precizirao na koji period bi se on odnosio – na vreme vlasti SNS? Na sve privatizacije od 2001. godine na ovamo? Dalje, na kompanije i industrije koje buduća vlast proglasi „strateškim“ ili samo na one koje su privatizovane po nižoj ceni od procenjene vrednosti? Ako je ovo drugo – ko će naknadno procenjivati vrednost kompanija, nezavisna ekspertska komisija ili još jedno političko telo?
Najavljivanje ovakvih mera otvara više opasnosti: pored negativnih asocijacija koje mnogi od nas i naših porodica imaju u pogledu nekih starijih nacionalizacija, prostor za političke manipulacije bi ovim postao veći.
Posebno pitanje jesu domaći i strani investitori, a ovih drugih svakako ima više jer je nivo domaćih investicija u Srbiji izuzetno nizak. Kakva se poruka šalje investitorima – dođite u Srbiju, ali ćemo vam oteti kompaniju ako nam ne budete po (političkoj) volji? Dođite u zemlju u kojoj od nas zavisi da li ćemo preuzeti firme u koje ulažete?
Pritom, niko ne tvrdi da u procesu privatizacije PKB nije bilo malverzacija ili kriminala. Sve su prilike da jeste. Ali, to je posao za institucije, a ne za pojedinačne političare – ako i kada se utvrdi da je došlo do zloupotreba, tužilaštvo treba da reaguje, a ne da se unapred najavljuje državno preuzimanje.
Najdetaljnije se slučajevima spornih privatizacija bavio Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), a njihovu bazu možete pogledati ovde:
[Istina o #24slucaja]
24 slučaja, poznatija kao “sporne privatizacije”, nisu samo priče o firmama, bezakonju, korupciji.
To su pre svega priče o ljudima, borbi, kao i – neispunjenim obećanjima.
?Zavirite u našu multimediju?https://t.co/NLgO7srkgJ pic.twitter.com/ei7ghmy5lq— CINS (@CINSerbia) November 13, 2018
Država da osniva nove državne kompanije, država da dovede profesionalni menadžment, država d’uradi…
Državni kapitalizam, ekonomski patriotizam – to su sintagme kojima Dragan Đilas označava svoju ekonomsku politiku, a danas ih je fomulisao ovako:
„Država mora da uloži u svoje kompanije, da dovede profesionalni menadžment i da napravi nove državne kompanije u strateškim sferama. Da ukinemo nacionalne stadione, gondole i da taj novac uložimo u razvoj, ima milion stvari u ekonomiji kojima može da se pokrene. Ne mogu ljudi koji se nisu bavili biznisom da budu ti koji će nešto pokrenuti.“
Da, nacionalni stadion i gondola jesu upitni projekti i, ako je sudeći po prethodnim potezima ove vlasti, sasvim izvesno bi tu bilo različitih neefikasnih računica i ugrađivanja. Zašto? Zato što veliki državni projekti u Srbiji uglavnom opstaju na korupciji i nameštanju tendera. Ali rešenje nije da isti princip premestimo u druge sfere, već da se država što je moguće više povuče iz privrede.
Državna preduzeća funkcionišu kao partijski plen: od političkih veza i koncesija zavisi ko će ih voditi. Ta ideja da samo treba da „dovedemo prave ljude na pravo mesto“ se direktno kosi sa zagovaranjem promene sistema o kojoj često slušamo – šta se tačno menja ako na mesta direktora državnih preduzeća dođu ljudi nove vlasti umesto ljudi stare vlasti? I dalje ćemo imati visok stepen partijskog zapošljavanja, korupciju, širenje birokratije i sve ostalo što državna ruka u privredi donosi.
Profesionalni menadžment možda zvuči kredibilno, ali se u praksi verovatno ne bi mnogo razlikovao od ovoga što imamo danas. Nebrojeno puta se pokazalo da državna preduzeća nisu imuna na političke pritiske, a najskoriji podsetnik je mobilizacija širom Srbije za nedavne mitinge SNS.
I u tome je poenta institucija: ne treba da pravimo sistem za najbolje zamislive ljude na vlasti, već za najgore. Institucije u Srbiji su urušene, umesto da štite građane od samovolje političara na vlasti, one služe kao produžena ruka vladajuće koalicije. Smena jedne grupe ljudi na vlasti drugom ne znači mnogo ako ne podrazumeva sistemske promene. Sve dok se država ponaša kao preduzetnik (umesto da olakša građanima da to budu), biće i političara koji će i te kako umeti da iskoriste sve prednosti pozicija vlasti.
To treba da omogućimo: da niko više ne može da se ponaša kao sadašnja vlast. Lek protiv populizma ne treba da bude još veći populizam, niti lek protiv demagogije treba da bude još veća demagogija.
Pročitajte i: Vodič za opoziciju – kako da sprečimo novog Vučića
Autorka