Foto: iStock
Postoji veliki broj zabluda u javnosti kada govorimo o privredi. Jedna od njih tiče se penzionog fonda, a mit glasi ovako:
„Penzioni fond je opljačkan, pa su zbog toga penzije niske i postoji deficit fonda. PIO fondu treba vratiti oduzetu imovinu, a njome treba domaćinski upravljati.“
Najvidljiviji problemi sa penzijama u Srbiju jesu nizak nivo penzija i visoka davanja iz republičkog budžeta neophodna za finansiranje tih penzija. Sistem nije moguće finansirati samo putem uplaćenih doprinosa koji izdvajamo od plate.
Mit o uništenju PIO fonda čerupanjem njegove imovine daje lak odgovor na uzrok ovog problema, te i magično rešenje. Ovakav mit podstiče podršku za javnim politikama koje idu u pravcu povećanja rashoda za penzije bez sagledavanja stvarnih ekonomskih mogućnosti države da ih na duži rok finansira, ali i sprečava pravu javnu raspravu o problemima koji se javljaju u trenutnom sistemu penzionog osiguranja u Srbiji i mogućim reformama.
PIO fond nije fond
Mit o velikoj imovini penzionog fonda potiče najpre iz samog naziva: Fond za penziono i invalidsko osiguranje. Ovo stvara utisak da taj Fond zaista ima imovinu (ili da ju je imao), i da se penzije isplaćuju iz prinosa na kapital. Međutim, PIO fond u Srbiji (prethodno Jugoslaviji) nikada nije imao ovakav sistem – on je zamišljen kao sistem protočnog računa: zaposleni osiguranici plaćaju doprinose, iz kojih se odmah isplaćuju tekuće penzije. Ovakav sistem naziva se tekućim finansiranjem penzija – Pay As You Go.
Tačno određivanje koliko će se doprinosa naplatiti, a penzija isplatiti nije baš lako: u početku, kada je penzioni sistem bio mlad, pa je bilo malo penzionera, a puno osiguranika, bilo je godina u kojima su se pojavljivali sporadični viškovi.
U tim godinama je PIO imao nešto više prihoda od rashoda. Ova sredstva su ulagana u neke investicione projekte u okviru tadašnjeg socijalističkog sistema: veliki broj banja i lečilišta, pa čak i Sava centar izgrađeni su ovim sredstvima. Ovi viškovi, međutim, bili su sporadični i ne baš visoki. Većina ovih entiteta kasnije je prebačena sa PIO fonda na državu, imajući u vidu da je država istovremeno i garantovala penzije, i to ne samo na rečima već i novcem u budžetu.
U procesu privatizacije, 10% akcija bilo je namenjeno Fondu, ali to nikada nije bilo organizovano kao aktivni portfolio kojim bi se upravljalo, već kako su preduzeća prodavana, tako su državne agencije transferisale PIO fondu novac dobijen za njihov paket akcija.
Pročitajte i: 3.000 dinara penzionerima – koji su problemi državnih penzija u Srbiji?
Vrednost imovine PIO fonda je samo kap u moru
Sadašnja procenjena vrednost imovine PIO fonda kreće se oko 500 miliona evra. Međutim, imajući u vidu kako je rupa u PIO fondu za isplatu penzija oko 1,7 milijardi evra na godišnjem nivou, ovo je samo kap u moru i ne može da utiče na promenu slike penzionog sistema. Pretpostavka da bi ova imovina generisala jako visoke prihode, jeste malo verovatna imajući u vidu da PIO fond nema iskustva u aktivnom upravljanju imovinom, a na to treba dodati i postojeće slabosti u državnom upravljanju, koje su vidljive u državnim preduzećima, bankama itd.
Čak ni davanje državne imovine PIO fondu neće moći da olakša ovaj problem, jer ove imovine jednostavno nema. Čak i pod uslovom da bi ova imovina donosila visok prinos od 10% na godišnjem niovu, da bi se ukinuli transferi iz budžeta za isplatu penzija, neophodno je da ova imovina vredi oko 20 milijardi evra, a da bi se isplaćivale sve penzije oko 40 milijardi evra (više od godišnjeg BDP-a).
Koliko ima zaposlenih, a koliko penzionera u Srbiji?
Kako se penzioni sistem bazira na tekućim uplatama doprinosa, jako je važan odnos broja zaposlenih i broja penzionera. Sa trenutnim iznosom doprinosa, i odnosom penzija prema platama (prosečna penzija iznosi oko polovine prosečne plate), da bi se penzije nesmetano isplaćivale neophodno je da osiguranika ima barem dva puta više od penzionera, što već dugo nije slučaj.
Odgovornost za ovo leži u niskom nivou aktivnosti na tržištu rada (u Srbiji broj ljudi koji rade ili aktivno traže posao je niži nego u razvijenim zemljama EU), visokoj stopi nezaposlenosti i visokoj stopi emigracije iz zemlje. Međutim, primarni problem su demografska kretanja, pre svega niska stopa rađanja, što je odlika svih zemalja Evrope. Sa ovakvim parametrima, da bi sistem bio u ravnoteži, svaki bračni par morao bi da ima oko petoro dece. Kako je ukupna stopa rađanja u Srbiji (TFR – total fertility rate) oko 1,5 vidimo koliko je daleko ovaj ideal.
Ni računovodstvene fikcije rasterećivanjem PIO fonda nekih rashoda neće stvar promeniti na bolje. Iz PIO fonda u Srbiji se finansiraju i druge stvari koje nisu direktno penzije: naknade za tuđu negu i pomoć, zdravstvena zaštita penzionera itd.
Usled toga, neto izdaci za penzije nešto su niži od ukupnih izdataka penzionog fonda, i minus u njegovoj kasi značajno bi se smanjio kada bi se on rasteretio ovih rashoda. Međutim, ovi rashodi bi se prebacili na druge državne fondove – zdravstvena zaštita penzionera na RFZO, naknade za tuđu negu i pomoć na budžet socijalne politike itd. Samim tim, iako bi deficit PIO fonda bio niži, ukupni deficit države ostao bi isti.
Visina penzija jedno je od brojnih pitanja gde bi se svi složili da su penzije u Srbiji relativno niske i da bi bilo dobro da su one veće. Međutim, neophodno je pre svega imati u vidu da li je moguće povećanje ovih rashoda i finansirati. Kako se penzije finansiraju iz doprinosa, one su niske prvenstveno jer su i plate u Srbiji niske. Opšti nivo plata dominantno određuje produktivnost privrede tj nivo ekonosmkog razvoja, pa pošto se Srbija nalazi među najsiromašnijim zemljama u Evropi ovakvo stanje i ne treba da nas čudi.
Pročitajte i: Ako političari mogu da ti povećaju penziju, mogu i da je smanje
Najbolje rešenje: „švajcarska“ formula
Treba promeniti naziv PIO iz fonda u račun. Time bi postalo jasno da nema lakog i brzog rešenja za problem penzionog sistema u zemlji. Umesto diskrecionih odluka političara koji mogu po svom nahođenju i zarad političkih poena da odlučuju da li nekom mogu da smanje i povećaju penziju, neophodno je u ovom pogledu vratiti se na sistemski pristup: rast penzija treba da bude u skladu sa nekim opštim pravilom koje zavisi od objektivnih okolnosti.
Najbolje rešenje je takozvana švajcarska formula: da se penzije usklađuju sa ekonomskim mogućnostima, uzimajući u obzir opšti rast cena (da bi im se očuvala kupovna moć) i ekonomskim rastom (da bi im postepeno rasla kupovna moć).
Mit o penzionom fondu jedna je od 10 najvećih zabluda koje je Libertarijanski klub Libek obradio u svojoj publikaciji – ostale možete pročitati ovde.
