Moj utisak nedelje
Ana Novaković

Novinarka Balkanske istraživačke mreže (BIRN Srbija)

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Istinomer

Utisaka mi je puna glava i ove nedelje. Najjači je svakako ovaj od pre dva dana – po ko zna koji put novinari u Srbiji označeni su kao državni neprijatelji i strani plaćenici, a na čela im se vrlo precizno iscrtavaju mete, najčešće na društvenim mrežama, najčešće nepoznata lica i najčešće nereagovanjem ili nedovršenim reagovanjem institucija čiji je to posao – policije i tužilaštva.

U kasnim večernjim satima u utorak, 16. aprila 2019. godine tri novinarke Sanja Kljajić, Vanja Đurić i Milena Popović označene su kao „novinarke koje su osramotile Srbiju“ u tekstu vrlo opskurnog novoosnovanog portala Istraga.rs.

Ne zna se ko stoji iza njega, ko ga je osnovao ni ko su urednici ni autori tekstova, koji su bez izuzetka nepotpisani. Uz sve to, verovatno se novinari i saradnici, ne znam ko bi to drugo bio, predstavljaju kao „članovi“ koji obaveštavaju građane o svom postojanju deleći flajere po beogradskim poštanskim sandučićima u crnim jaknama sa kapuljačama na glavi, kao da je reč o fantomskoj organizovanoj grupi, a ne o portalu.

Ove tri novinarke našle su se na meti te nekakve Istrage zbog dokumentarnog filma „Albanke su naše sestre“ koji su snimile dve godine ranije. Po objavljivanju teksta, narednog dana, na Fejsbuk stranici tog portala pojavila se salva uvredljivih komentara i otvorene pretnje smrću – „Streljati kurve”.

Te iste srede, negde dva sata pred ponoć, na društvenoj mreži Tviter objavljen je video klip u kom su tendenciozno i krajnje perfidno izmontirane izjave urednika BIRN-a Slobodana Georgieva, podvučene zvucima sirena za uzbunu koje su odzvanjale Srbijom 1999. godine tokom NATO bombardovanja.

Kako sam ja novinarka BIRN-a, a Georgiev, koji je označen kao „strani plaćenik“, „izdajnik“ i saradnik albanskih i kosovskih političara, moj urednik, osećam ovo kao direktnu pretnju i meni i svim mojim kolegama u BIRN-u, ali i u CINS-u i KRIK-u, jer su i ove dve istraživačke redakcije targetirane u istom video uratku.

Hajka se dogodila samo dan nakon što je BIRN objavio novu fotografiju (pre toga je to učinio portal KRIK), ovog puta „selfi“ Zvonka Veselinovića, kontroverznog biznismena, u javnosti prepoznatog kao gospodara Kosova, i Andreja Vučića, brata predsednika Srbije, a nastavlja baš u danu kada su Reporteri bez granica objavili da je Srbija pala za čak 14 mesta na najnovijoj listi slobode medija. Eto sada Srbije na 90. od 180 mesta i još jednog poraza države i demokratskog društva, jer u poslednjih 5 godina, Srbija je pala za 40 mesta.

Naposletku, kada se organizuje ovakva kampanja, pripremi i objavi, izređaju se uvrede i pretnje i Kurte i Murte, a reči i slike se urežu ljudima u pamćenje, nije dovoljno da se samo oglase MUP i tužilaštvo i daju još jedno obećanje kako će ispitati slučaj i reagovati.

Sve te slučajeve treba isterati do kraja i procesuirati krivce. Dovedeni smo u situaciju da je u redu dizati dževu tek kada novinaru upadnu u stan, zapale kuću, podmetnu bombu na prozor ili ispale hitac u glavu i leđa. Ne, tada je kasno.

Nažalost, targetiranje novinara je postala fraza, previše puta upotrebljena. Baš ta fraza najtačnije opisuje ono što se dešava. To je podrivanje i širenje opasnosti po bezbednost novinara, koji rade svoj posao profesionalno, ne kršeći ikada etičke i novinarske kodekse, i to sve u trenucima već dovoljno napete atmosfere u društvu i osećanju zebnje i straha.

Poenta je zastrašivanje novinara sa porukom – „Bolje je da se primiriš, da se utišaš, jer ako misliš da i dalje naglas misliš, govoriš i radiš, nećeš se dobro provesti. Ovako izgleda kada te uznemirimo, a nisu nam strane ni radikalnije mere“.

Posledice su ogromne od toga da te neko pljune u facu na ulici, mlatne po glavi dok u pekari kupuješ slanu perecu, do paljenja kuće u kojoj živiš ili da te nema.

Kada sve sumiramo, nameće se pitanje ko je sad „fašista“. Rekla bih da je to ključna reč u Srbiji za sezonu zima/proleće 2019 i najčešće dolazi iz usta najviših državnika i funkcionera, u prilikama kada to može da čuje najveći broj ljudi – na skupovima, mitinzima, u zvaničnim saopštenjima i njihovim izjavama za medije. Oni su pokazali da je „fašista“ ultimativna uvreda koja se sada tako lako izgovara bez posledica, pa je čujemo na svakom koraku.

Poluge preko kojih vlast šalje svoje poruke i najčešće širi poluinformacije, dezinformacije, laži i prikrivene pretnje su prorežemski mediji.

Kažem mediji, jer to i jesu zvanično registrovana javna glasila u registru medija Agencije za privredne registre Srbije. Tabloidi Informer, Srpski Telegraf, Kurir, Alo, zatim televizije Pink, Hepi i Studio B su srpski mediji koji svakodnevno krše etičke i novinarske kodekse. Baš zato što ću to reći svaki dan naglas, protiv toga sam da se njihovi novinari ne puštaju na konferencije za štampu ili da im se oduzima pravo da postave pitanje.

Kažem novinari, jer to im je profesija, o kojoj uistinu izgleda da ništa ne znaju niti su ikada pročitali kodeks novinara, a upitno je da li uopšte znaju da on postoji.

Veliki broj novinara ne radi posao u javnom interesu, a morali bi. Jedne je toga što rade zaista sramota i ne žele da kažu gde i za koga rade, drugi se ponašaju kao roboti bez mozga koji rade po komandi. Ne osećaju niti imaju svest da rade pogrešno i opasno po druge. Neke novinare je sramota što su uopšte novinari, jer su zbog ovih prethodnih diskreditovani.

Nikada ne treba izgubiti iz vida da je glavna uloga medija da kontrolišu šta i kako radi vlast i da taj posao obavljaju objektivno i profesionalno. Za sve što treba sakriti i uviti u fini celofan sa sve mašnom, tu su marketing i PR.

Obaveza je novinara je da sluša, razume, čita između redova, postavlja pitanja i još važnije potpitanja. Svoj posao novinar obavlja isključivo zbog građana, u javnom interesu, oni su na prvom mestu.

Elem, bio je u pravu Sloba Georgiev kada je u četvrtak rekao medijima, između ostalog, da je cilj tendenciozno izmontiranog videa koji je pušten na mreže „da nas natera da se bavimo sobom, što i činimo, umesto da se bavimo njima“.

S tim da bih na ovo dodala da targetiranje nipošto ne treba da prođe nezapaženo, da treba da se odreaguje, ali dublje bavljenje time novinare udaljava od njihovog suštinskog zadatka – a to je kontrola vlasti, izveštavanje, praćenja svega što se dešava i čitanje između redova.

Cilj koji vlast želi da postigne jeste da njihove najosetljivije političke odluke lagano prođu ispod radara, da novinari ne odreaguju na vreme i ne postave pitanja, jer su, rekla bih opravdano, okupirani sobom.

Kada smo se tog dana našli u redakciji, moj urednik Georgiev i ja, samo smo kratko razmenili nekoliko rečenica o svemu što se prethodne noći dogodilo, da li je i kakvih reakcija bilo, a onda me je pitao:

„Šta imamo danas? Ko te je to zvao? Šta se to dogodilo na Dorćolu, jesi bila? Jesi snimila? Ima li priče? Možemo li da objavimo?“

Da, idemo dalje. Radimo

 

*Stavovi izneti u ovom tekstu ne predstavljaju stavove Balkanske istraživačke mreže (BIRN Srbija)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *