Foto: iStock
Danas je završena načelna rasprava u Narodnoj skupštini o Predlogu zakona o konverziji stambenih kredita u švajcarskim francima koji je usvojila Vlada Srbije, a sednica će biti nastavljena u utorak 30. aprila.
Predlog zakona nalaže da se preostali deo dugovanja pretvori u evre, a da 38% tog iznosa bude otpisano – u tom trošku državno učešće iznosi 15% dok će banke pokriti 23%.
Država će u otplati učestvovati sa, kako je izjavio ministar finansija Siniša Mali, 11,7 milijardi dinara ili 99 miliona evra.
Kada podelimo ovu sumu sa brojem zaposlenih u Srbiji (2.143.120), dobijamo iznos od 5.453 dinara po svakom zaposlenom, izračunao je portal Kamatica.
To, dakle, znači da će svako od nas, zaposlenih u Srbiji, dati 45 evra za kredite u „švajcarcima“ kako bi bio otpisan deo dugovanja onih koji su te kredite uzeli i još uvek ih nisu otplatili.
Da li je to opravdano sa moralnog stanovišta? Kakve su ekonomske posledice? Kakav presedan se postavlja ovim lex specialis-om?
Milošević: Ovaj zakon kažnjava one koji su redovno otplaćivali svoje kredite, a nagrađuje one koji nisu
Aleksandar Milošević, urednik ekonomske rubrike lista Danas, u razgovoru za Talas ocenjuje da je epilog čitave priče takav da će građani da plate trošak nečega za šta ni na koji način nisu krivi:
„Krivi su oni koji su se zadužili i krive su banke.
A, na kraju kad pogledate, država nije ni pomogla ovim dužnicima u francima, nego je pomogla bankama – posle stava Vrhovnog kasacionog suda bilo je jasno da će banke morati da pokriju trošak tih kredita, pa je država zapravo samo njima pomogla da ne plate sami ceh.“
Milošević smatra da treba poštovati rešenja – kako stav VKS, tako i lex specialis, ali da je njegov utisak da se ovim uvodi izvesna diskriminacija:
„Zašto su dužnici zaduženi u francima privilegovani u odnosu na one zadužene u evrima? Zašto valutna klauzula u francima nije zakonita, a ova druga jeste?
Nisu banke obaveštavale ni o rizicima zaduživanja u evrima, pa su nekima rate skočile za 50-70%.“
Pored toga, dodaje naš sagovornik, postoji još jedna vrsta diskriminacije:
„Ovaj zakon kažnjava one ljude koji su redovno vraćali svoje dugove u francima, a nagrađuje one koji nisu – čovek koji je svoj kredit otplatio neće dobiti ništa, a onaj koji nije vraćao će biti nagrađen. Neko je, dakle, radio i odvajao poslednji dinar da bi platio sve rate za kredit, a neće dobiti ništa, već će biti kažnjen.“
Kada je reč o posledicama po javni dug, ocenjuje da one neće biti prevelike – „u smislu da država može da podnese ovaj trošak, neće mnogo skočiti javni dug zbog tih 99 miliona evra.
Ipak, kada pogledate koliko će to koštati, za taj novac možete da izgradite jedan klinički centar.“
Kako iznos za otplatu dugova nije planiran Zakonom o budžetu, država će zapravo morati da se zaduži izdavanjem obveznica. Milošević objašnjava da od ukupne sume državnog učešća koja iznosi 99 miliona evra, oko 16 miliona evra zapravo predstavlja kamatu na te obveznice:
„Država će sada da emituje obveznice, verovatno će ih opet kupiti banke, možda čak i ove koje su izdavale kredite u francima, a država će da da kamatu. Banke će u tom slučaju profitirati još 16 miliona evro u neto iznosu.
Kada bi samo one banke koje su davale kredite u francima kupile ove obveznice, one bi zapravo od kamata zaradile 16 miliona i za taj iznos bi bila smanjena njihova dugovanja u pogledu kredita u CHF.“
Milutinović: Štetu bi trebalo da preuzmu na sebe i banke i građani, a država da obezbedi solidarnost u meri u kojoj je neophodno
Filozof Vladimir Milutinović kaže za Talas da je njegov utisak da je glavna dilema u javnosti oko toga da li bi trebalo trošak nečijeg “moralnog hazarda” pri uzimanju kredita u CHF prebaciti na društvo ili ne:
„Otprilike, (neo)liberali odgovaraju sa ne, što se delom pravda time da ne treba pomagati ni bankama. Problem je možda što je u startu stvar postavljena tako da je dozvoljeno uzimanje kredita bez osiguranja od prevelike promene rate iako se moglo znati da je ona nepovoljna za građane, a posredno i za banke.
Danas bi svakako trebalo da znamo da je solidarna pomoć jedna od glavnih funkcija države, osobito pomoć od nepredviđenih okolnosti. Tako da mislim da bi štetu koja je nastupila trebalo da preuzmu na sebe i banke i građani, a da bi država mogla da obezbedi solidarnost u meri u kojoj je to neophodno“, kaže naš sagovornik.
Kada je reč o presedanu koji se postavlja ovim zakonom, Milutinović ističe da bi ubuduće trebalo imati osiguranje od velike promene rate:
„Bilo na način da osiguravajuće kuće nadoknade razliku, ili da štetu od prevelike promene na sebe preuzme banka koja je odlučila da ponudi takav kredit.“
Fiskalni savet: Presedan koji nosi fiskalne rizike jer se odnosi samo na dužnike koji nisu otplatili svoja dugovanja
Fiskalni savet je izdao saopštenje u kojem se navodi da „nije opravdano da se budžetska sredstva koriste za rešavanje problema s kreditima indeksiranim u švajcarskim francima.“
Kako se predlog zakona odnosi samo na dužnike koji svoje kredite nisu otplatili, Fiskalni savet ocenjuje da je reč o presedanu koji nosi fiskalne rizike, te da bi usvajanje zakona „moglo dovesti do novih zahteva za budžetskim sredstvima prilikom obeštećenja građana koji su svoje kredite u švajcarskim francima već otplatili ili ih konvertovali u evre u skladu sa pređašnjim preporukama Narodne banke Srbije.”