Foto: iStock
U Beogradu, na mestu nekadašnje kineske ambasade koju je NATO bombardovao 1999. niče osmospratnica pod nazivom Kineski kulturni centar. Na filološkom fakultetu u Beogradu i Novom Sadu, već postoje dva Konfučijeva centra na kojima se uči mandarinski i organizuju kulturne manifestacije.
Ovo je samo delić masivnog kineskog poduhvata pod nazivom Konfučijevi instituti koji je počeo 2004. Za bezmalo 15 godina Kina je uložila preko 500 miliona američkih dolara u otvaranje preko 1000 instituta i učionica u preko 120 država, mahom u Americi, Australiji i Velikoj Britaniji kao što se i vidi na mapi. Preko 400 univerziteta iz 76 država i škola širom sveta je na listi čekanja za odobrenje Hanbana, centralne organizacije koja iz Kine rukovodi operacijama instituta.
Mapa: Miloš Popović
Hanban, koji deluje pod dirigentskom palicom Vodeće grupe za spoljnu propagandu kineske komunističke partije, zadužen je za odobrenje novca, nastavnog osoblja i udžbenika. Pored operativne, komunistička partija je zadala Hanbanu u amanet da stvori pozitivnu sliku o Kini i uguši bilo kakvu anti-kinesku propagandu, uključujući propagiranje tema koje se kose sa kineskim zakonima. Za razliku od francuskih, španskih ili britanskih instituta, Konfučijevi instituti se nalaze na kampusu što povećava strah domaćina da njihov akademski prostor može biti uzurpiran u svrhu propovedanja nedemokratskih vrednosti.
Zašto onda univerziteti uopšte žele da otvore ove institute? Ponuda je primamljiva jer svaki univerzitet može da računa na 100-200 hiljada dolara investicija u novi institut. Takođe, moguće je i prijaviti se za dodatne investicije u visini do milion dolara. U opciji su tri modela otvaranja instituta: pod potpunom kontrolom Hanbana, kao zajednički poduhvat kineskog i domaćeg univerziteta ili instituti koje isključivo vode domaći univerziteti po Hanbanovoj licenci.
Šta se valja iza Konfučijevih instituta
Zvaničan stav Kine je da ovi instituti služe promovisanju kineskog jezika, kulture i istorije. Od Amerike do Azije, instituti organizuju časove mandarinskog, izložbe posvećene kineskoj umetnosti, časove muzike kao i borilačkih veština. Na tragu ovih ponuda, kineski predsednik Ši Đinping (Xi Jinping) je izjavio da su instituti „simbol neprestanih kineskih napora za međunarodnim mirom i saradnjom“ kao i spona „između kineskog i naroda drugih zemalja“. Rečima kineskog predsednika, cilj instituta je da „rašire moderne kineske vrednosti i pokažu šarm kineske kulture ostatku sveta“.
Deo u kome se govori o modernim kineskim vrednostima brine zapadne zemlje jer moderne kineske vrednosti mogu biti nedemokratske, a nikako Konfučijeve.
Dodatno ulje na vatru dodaju tumačenja uloge instituta u okviru samog establišmenta komunističke partije. Na primer, nekadašnji šef propagande Komunističke partije Kine, Li Čangčun (Li Changchun) smatra da su instituti „važan deo kineske propagande u inostranstvu“. Mnogi akademski radovi objavljeni od strane kineskih stručnjaka takođe ističu da Konfučijevi instituti čine srce kineske kulturne strategije. Problem je u tome što se Kina nemušto krije iza slavnog filozofa, a u praksi koristi brend za promovisanje političkih pogleda i cenzuru suprotnog mišljenja.
Konfučijevi instituti su već bili deo nekoliko incidenata na zapadnim univerzitetima. Na primer, Konfučijev institut na univerzitetu u Sidneju je organizovao panel o Tibetu 2012. godine na kome su učestvovali isključivo predavači iz Kine. Oni su, naravno, servirali zvaničnu priču komunističke partije izazvavši lavinu kritika tibetanske zajednice u Australiji kao i australijske javnosti.
Iste godine je u Berlinu održana panel diskusija u kojoj su iznete optužbe da direktor lokalnog Konfučijevog instituta šalje izveštaje kineskom ambasadoru. Ovo je samo delić prakse koju Hanban neguje od svog osnivanja.
Ukratko, ta praksa se sastoji u odstranjivanju potencijalnih nastavnika, pomoćnog osoblja i gostujućih predavača koji su učestvovali u radu nezavisnih političkih, verskih ili pro-demokratskih grupa koje bi mogle da bace mrlju na rad komunističke partije. Izabranim nastavnicima se sugeriše da izbegavaju predavanja ili pominjanje osetljivih tema iz kineske istorije kao što su Tijananmenski masakr, Tajvan ili Tibet, dok se istovremeno ohrabruju teme poput Opijumskog rata i viševekovnog nacionalnog poniženja od strane zapadnih sila.
Hanbanova cenzura je umesto proklamovanog cilja dovela do suprotnog efekta, bar na Zapadu. U julu 2015, Američko udruženje univerzitetskih profesora je označilo Konfučijeve institute kao “ruku kineske države koja preti nezavisnosti i integritetu akademskih institucija u zemlji domaćin“. Usledilo je zatvaranje Konfučijevih instituta na preko 10 univerziteta ili odbijanje da produže ugovor o saradnji.
Univerzitet u Čikagu i Pensilvaniji su, na primer, zatvorili Konfučijeve institute čak i pre ovog izveštaja. Slična situacija je i u univerzitetu Makmaster u Torontu, univerzitetu u Lionu, Kvebeku i Stokholmu. Sve ove ugledne ustanove navode niz razloga za svoj potez, od ljudskih prava preko akademske slobode do zaštite od cenzure i špijunaže.
Šta Kina ne kapira
Tvorac koncepta „meka moć’’, Džozef Naj (Joseph Nye), smatra da Kina ne kapira da kada vlada ima previše uticaja na širenje kulturnog uticaja, to šteti njenoj spoljnoj politici jer ostale države mogu protumačiti takvo delovanje kao propagandnu aktivnost. Postoje makar tri principa kada ovo možda ne bi trebalo da šteti.
1. Otvarajte institute u društvima koja su kulturološki slična vašem da izbegnete neprijateljski stav domaćina. Dakle, otvorena, demokratska društva u kojima se ljudi groze autoritarne prakse nisu baš pogodna destinacija ako biste da propovedate priču komunističke partije. Isto tako, američko promovisanje rodne ravnopravnosti, otvorenog seksualnog opredeljenja ili gej brakova na Bliskom istoku ne bi trebalo da se slavno završi po promotera.
2. Tamo gde imate jak ekonomski uticaj, bilo u vidu stranih direktnih investicija ili trgovine, progurajte i vaše institute, u paketu. To bi bile afričke ili zelje jugoistočne Azije za Kinu.
3. Trebalo bi da delite političke vrednosti sa domaćinom. Odsustvo zajedničkih političkih vrednosti se loše završi po institute jer domaćini imaju običaj da promovisanje vrednosti svedu pod propagandu ili špijunažu. Zaključak: Kina bi trebalo da otvara institute u nedemokratskim zemljama.
U mom ko-autorskom radu koji uskoro izlazi u Europe Asia Studies, odlučili smo da sistematski analiziramo da li se Kina pridržava ova tri principa i kakvi su posledice po Konfučijeve institute. Sakupili smo podatke o svim Konfučijevim institutima i učionicama koji su otvoreni od 2004. do 2015, kao i karakteristikama zemalja u kojima su otvoreni.
Naš model je pokazao da je najviše Konfučijevih instituta otvoreno u demokratskim i bogatim zemljama sa mnoštvom prestižnih univerziteta. Visok udeo trgovine sa domaćinom kao i susedne države nemaju efekat na raspored instituta. Rezultati nam pokazuju da je Kina otvarala svoje institute na pogrešnim mestima. Prvi i treći princip su prekršeni otvaranjem instituta na zapadnim univerzitetima gde se ne trpi promovisanje autoritarnih vrednosti. Drugi princip nije povređen ali nije ni ispunjen jer Kina nije izabrala države gde ima jake trgovinske veze.
Umesto toga, Kina je izabrala Ameriku i Britaniju kao svoje dve glavne destinacije. Da ironija bude veća, uprkos masivnom broju instituta percepcija Amerikanaca i Britanaca prema Kini je, prema Galupu, opala za 10-15% u istom periodu, mahom zbog rastućih tenzija u Kineskom moru.
Uprkos bogatoj kineskoj istoriji i kulturi, korišćenje poznatog mislioca za odašiljanje komunističke propagande otežaće projekat približavanja Kine otvorenim društvima na Zapadu. Dok god u senci inter-kulturnog dijaloga vreba propaganda, rašće otpor prema Konfučijevim institutima na Zapadu. Na gubitku će biti i Kina, ali i sam Zapad.