Šta nas toliko privlači u seriji Igra prestola?
Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: BagoGames

Teško je danas pronaći seriju koja je uspela da stvori više uzbuđenja i kontroverzi od Igri prestola.

Bez želje da spojlujemo bilo šta, danas je uz mnogo pompe emitovana prva epizoda osme i poslednje sezone koja će imati samo 6 epizoda. U kladionicama širom sveta možete se kladiti na to ko će sedeti na tronu, a kultni likovi su redovno oživljavani kroz kostime na maskenbalima.


Međutim,  Igra prestola je serija koja nema tipičan zaplet romana epske fantastike, u kom dobri i moralni princ pobeđuje. Bez obzira na to ko će u konačnom raspletu sedeti na tronu, nezapamćena popularnost ove serije nas tera da se zapitamo: „Zašto toliko volimo seriju u kojoj imamo incest, izdaje i brutalna ubistva dobrih junaka i nevine dece?“.

 

Realizam koji nedostaje Gospodaru prstenova

Iako će se fanovi Dž. R. R. Tolkina, autora remek dela Gospodar prstenova, potencijalno pronaći uvređenim, Igra prestola je uspela da u žanr epske fantastike unesu ono što mu je dosta dugo nedostajalo – realističnost.

Naravno, ovde se ne misli na realističnost u svakodnevnom smislu te reči ( Igra prestola ima tri zmaja i druga mitska bića), već na surovost realizma u međuljudskim odnosima i politici.

Ne postoji dovoljno dobar princ ili princeza koji će svojim dolaskom na vlast u Vesterosu uspeti da reše sve probleme. Gotovo svi koji pretenduju na tron su u nekom trenutku pokazali slabosti, taštinu ili nepromišljenost, kao i spremnost da naprave saveze sa „đavolom“ kako bi postigli svoj cilj.


Takođe, biti vladar nije ni izbliza lako ni jednostavno. Dobri i moralni činovi, poput oslobađanja robova, često sa sobom nose nove prepreke i probleme, a plemenita krv nije garant da ćete znati kako da se snađete u kompleksnom političkom univerzumu, gde treba paziti na različite interese političkih protivnika.

„Vladati je teško. Ovo ( Igra prestola) je možda moj odgovor na Tolkina sa kojim, iako mu se divim, imam nekoliko problema. Gospodar prstenova ima srednjovekovnu filozofiju: ukoliko je kralj dobar, zemlja će da prosperira. Kada pogledamo stvarnu istoriju to nije tako jednostavno. Tolkin može da kaže da je Aragorn postao kralj, da je vladao hiljadu godina, i da je bio mudar i dobar. Ali Tolkin ne pita: Kakva je bila Aragonova poreska politika ?“, izjavio je u jednom intervjuu Dž. R. R. Martin, tvorac serijala  Igra prestola.

Ovo je nešto što većina ljudi na intuitivnom nivou oseća i misli o politici. Znamo da ne postoje apsolutno plemeniti i dobri vladari koji će nam pomoći da rešimo sve probleme, a  Igra prestola pokazuje to kroz više različitih situacija.

 

I likovi koje volimo umiru

Jedna od stvari koja čini predvidljivim veliki broj filmova i serija sa jasnim herojima jeste to što suštinski znate da glavni akteri neće umreti. Očigledno vam je od početka da u velikom suprerherojskom filmu Marvel produkcije glavni junak neće biti biti ubijen, čak iako je u toku napeta akciona scena. Igra prestola  preuzima radikalno drugačiji pristup.

Dž. R .R. Martin se nije bojao potencijalnog besa fanova ukoliko jedan od voljenih likova bude ubijen, a na internet forumima su ga fanovi često optuživali za „sadizam“ zbog čestih dramatičnih smrti glavnih likova. Međutim, upravo je to prikovalo ljude za ekrane.

Nepredvidljivost radnje i sudbine likova koje pratite iz sezone u sezonu zagarantovana je time što verujete da niko neće pošteđen. Istinski dobre namere, ukoliko su bile loš strateški i politički potez, završiće se tako što će tom liku biti odrubljena glava, ili će ga sačekati kazna i izdaja od grupe ljudi koji su mu najbliži. Niko nije izuzet iz ovoga, a svi likovi snose posledice za svoje akcije ukoliko su pogrešno proračunali njihov rizik.

Epizoda „Crvena svadba“ je najpoznatiji primer ovoga. Rob Stark, hrabar, mudar i pošten vladar, zajedno sa delom svoje porodice brutalno je ubijen, zato što je lakoverno ukazao poverenje ljudima koji su odlučili da ga izdaju. Njegova smrt je jedna od stvari koje fanovi zaista nisu očekivali, a čitava epizoda je maestralna jer odbija da podilazi fanovima koji su bili vezani za ovog lika. Koliko je ovo bilo šokantno za gledaoce svedoči i veliki broj snimaka na Jutjubu gde su ljudi snimali reakcije onih koji gledaju ovu epizodu prvi put.

Čak i negativci koji deluju na trenutke nepobedivo će dočekati bolnu smrt, ukoliko su se ogrešili o svoje političke protivnike i napravili propust. Sve ovo je učinilo da  Igra prestola postane realistična, jer su likovi često žrtvovani zarad konzistentnog narativa.

 

Nema serije koja je uspela da nas ovako okupi

Jedan od dosta očiglednih razloga zašto je ova serija zadobila toliku pažnju jeste i zbog raznih šokantnih scena koje pre toga nismo viđali toliko često na malim ekranima. Seks, incest, javna pogubljenja i krvava ubistva nas vuku ka Igri prestola upravo zato što predstavljaju nešto potpuno drugačije od stvarnosti u kojoj živimo.

Takođe, iznijansirani i moralno kompleksni likovi su veliki adut serije. Heroji često nisu zauvek heroji, a zlikovci mogu postati bolji. Igra prestola ne daje moralne smernice, a svaki lik je mučen ljudskim porivima i slabostima.

Ogromna popularnost ove serije omogućila je da sa velikim brojem ljudi koji su drastično drugačiji od vas imate zajedničku temu za razgovor, kao i tačku oko koje se okupljate i koja vam pomaže da prevaziđete inicijalne razlike. Možda i najpozitivnija stvar kod planetarno popularnih serija jeste upravo njihova sposobnost da prevaziđu kulturne i nacionalne razlike, da vas spoje sa ljudima koji dele zajedničku strast, čak iako ne govorite isti jezik.

Bez obzira da li će kraj serije videti uništenje Vesterosa ili novu osobu na njegovom tronu,  Igra prestola je podigla standarde za sve ostale serije koje pretenduju da budu jako popularne, a njena složenost i kompleksnost sigurno će joj još neko vreme garantovati mesto na tronu najboljih serija današnjice.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *