Foto: iStock
Igrom slučaja sam u februaru dobio „termin“ da za 13. april napišem kolumnu za Talas. Jedan sasvim običan datum na prvi pogled, ali u međuvremenu su okolnosti htele da se na ovaj dan desi veliki protest u Beogradu. Za neke „dan D“, za druge još samo jedan u nizu dana za protest. Ipak, svakako ne običan protest – ovog puta, nakon četiri i po meseca protesta, građani iz cele Srbije (preko 100 opština i gradova) dolaze u Beograd.
Kako se uopšte došlo do 13. aprila, zašto ni par sati pre protesta ne znamo šta će se dešavati tokom dana, ali i u danima koji slede i šta je njegova suština? To su sve pitanja na koja ćemo odgovore dobiti za nekoliko sati.
Ideja o velikom protestu u Beogradu
Nakon što su protesti otpočeli u velikom broju opština i gradova, pojavila se ideja o jednom velikom skupu u Beogradu. Do mene su stigle informacije da se o tome razmišljalo za 9. mart, međutim od toga nije bilo ništa. Druga najava velikog protesta u Beogradu je bila izjava Siniše Kovačevića da bi to trebalo da bude Dan pobede – 9. maj, a onda su predstavnici opozicije pozvali građane iz cele Srbije da se skupe 13. aprila u Beogradu.
Do sada se redovno (jednom nedeljno) šetalo u svim ovim gradovima, uz vanredni protest koji se desio u nedelju 17. marta, dan nakon ulaska u RTS. I tada je bilo puno nedoumica zašto se išlo tamo, zašto se išlo ovamo, da li je trebalo ostati ispred Predsedništva, ispred stanice policije, itd. Sve to sada deluje kao davna prošlost.
Na kraju je ostavljena dilema, šta će se zaista desiti ovog 13. aprila i da li će se od Vučića, Ane Brnabić i Maje Gojković zahtevati da podnesu ostavke tog dana i na koji način eventualno izvršiti pritisak da se to desi? Bez obzira što sam siguran da oni neće podneti ostavke ni pod kakvim pritiscima građana (osim ako Vučić ne proceni da mu odgovaraju svi izbori, odluči da svi podnesu ostavke, raspiše sve izbore u zakonskom roku, na koje onda opozicija mora da izađe (jer su ih oni tražili) i pobedi još jednom na svim izborima jer u tako kratkom vremenskom periodu ne može da se smanji medijski uticaj na birače i ekonomski pritisci na njih – mada sam ja izgleda jedini koji smatra da postoji opasnost da se ovo desi), ostaje pitanje šta bi zaista trebalo da budu zahtevi i ciljevi 13. aprila? Osim ciljeva, ključno pitanje jeste – kakav je plan?
Mnogi su se pitali zašto plan ne postoji, zašto se ne objavi? Ima sigurno i razloga zašto se drži u tajnosti, pre svega da vlast ne bi pripremila provokacije i svoj momentalni odgovor na akcije za sutrašnji dan. Mogu čak i da pretpostavim da se u opoziciji možda i razmišljalo o štrajku glađu u institucijama, a da je vlast saznala za to i pokrenula svoju „priču“ o štrajku glađu (Vulin, Vesić, poslanici, odbornici itd). Mediji koji su propaganda sredstva vlasti su u danima iza nas već najavili nekoliko scenarija – od štrajka glađu, preko kampovanja, do „Majdan“ scenarija.
Da li 13. april može da bude 5. oktobar?
Ne želim da potrošim kolumnu na poređenje 13. aprila i 5. oktobra jer su okolnosti potpuno drugačije. Peti oktobar, taj veliki dan kada je na ulici odbranjena izborna volja sa izbora od 24. septembra 2000. godine i današnji dan u tom smislu ne mogu da se porede.
Ono što svi moraju da znaju jeste da se sutra neće desiti Peti oktobar. Neće „pasti“ vlast. Neće podneti ostavke. U tom smislu, svi moraju da znaju da se sutra u tom smislu ništa ne rešava. Da li se možda započinje novi period, da li protesti ulaze u neku novu fazu, da li treba da donesu dodati pritisak na vlast u odnosu na period do sada – to svakako da.
Šta sutra možemo očekivati?
Jedino što smo do sada čuli od najava jeste ideja da se od sutra do 9. maja kampuje (sa različitim formama događaja/slobodnih zona/kreativnih akcija i sl) ispred Narodne skupštine i da se na taj način izvrši dodatni pritisak.
To može biti način kako će ovaj dan biti započet, ali sam skeptik ako su građani ti koji moraju da kampuju narednih skoro mesec dana ispred Narodne skupštine. Nisam siguran da postoji spremnost, kao i masovnost za to. Toliko dugo smo čekali opozicione političare da preuzmu odgovornost za stanje u zemlji i ovo je posao za njih.
Od današnjeg protesta, kao i svakog do sada, ne sme da se očekuje da će nekoliko desetina hiljada ljudi ostati danima, nedeljama ili mesecima na ulici. Sada je vreme da političari, kako Saveza za Srbiju, tako i svih ostalih opozicionih partija koje učestvuju na protestima preuzmu odgovornost i da oni budu ti koji će da postave konkretne zahteve, preduzmu korake (ukoliko će ovaj protest otpočeti novu fazu) koji podrazumevaju žrtvovanje i konstantnu aktivnost.
U tom smislu, ovaj protest mora da bude kao i svaki do sada za građane, da dođu i pruže podršku. Ne sme da se desi da se traže ostavke i da se kaže da građani neće otići dok se to ne desi. Jer se neće desiti.
Proces borbe za slobodne i fer izbore (što i jeste cilj protesta) ne može da se reši preko noći i dug je put da se do toga dođe. Ono što mislim da može biti proizvod sutrašnjeg dana jeste sledeće: 1) Postavljanje specifikovanih i realnih zahteva; 2) Građanska podrška tim zahtevima i podrška političarima da istraju u borbi za njih i da protest u stvari bude podrška tim zahtevima (ukoliko se planiraju nekakve dugotrajne akcije, onda građani u subotu idu svojim kućama, a političari nastavljaju borbu za ispunjenje tih zahteva; 3) Kreativna akcija ili akcije političara (akcije koja će izvršiti pritisak na vlast), koje mogu biti i dugoročne kako bi se postigao efekat da vlast ne može da se „pravi mrtva“ i kako bi se zainteresovali međunarodni akteri i inostrani mediji.
Šta su realni zahtevi sutrašnjeg dana?
Da se odmah razumemo, nije bilo osobe koja se više iznervirala na zahtev za ostavkama pre nekoliko nedelja od mene. Kako zbog toga što su nerealni i besmisleni, tako i zbog toga što postoji šansa da Vučić to preokrene sebi u korist.
Sutra je dan kada se moraju postaviti neki realniji zahtevi. Ako pogledamo šta je cilj protesta – slobodni i fer izbori, ako dodatno pogledamo šta su ključni uzroci zašto ih nemamo – propaganda u medijima, odsustvo dijaloga i ekonomski pritisci na birače – onda zahtevi sutra moraju da se postave u tom smeru. Da pojednostavim, zahtev ne sme biti 5 minuta na RTS-u, ostavka predsednika, premijerke i predsednice skupštine. Šta bi onda mogli da budu zahtevi?
RTS nije javni servis i ne izveštava istinito, pravovremeno i u skladu sa javnim interesom = ostavke glavnog urednika i rukovodstva RTS-a i zahtev za izmenom uređivačke politike novo-izabranog rukovodstva, naterati vlast na dijalog i razgovor u vezi sa RTS-om, uređivačkom politikom i programom.
Televizije sa nacionalnom frekvencijom krše zakone, propagandne su televizije i krše sve kodekse novinarstva = odgovornost za to osim vlasnika i odgovornih urednika snosi pre svega REM. Ostavke članova Saveta REM-a i zahtev da REM poštuje zakon i da utiče na izmene propagandnog programa ili da ukine nacionalne frekvencije određenim televizijama. Naterati vlast da otvori dijalog i u ovoj oblasti.
Odsustvo slobodnih i fer izbora i bilo kakvog dijaloga u društvu = zahtev za dijalogom vlasti i opozicije&građana za slobodne i fer izbore. Da li bi dijalog bio u formi okruglog stola, eventualnog dijaloga u parlamentu (na kom između ostalog insistira i EU – što se mora iskoristiti kao polazna tačka i tražiti između ostalog i podršku i posredovanje za to), to je nešto o čemu se može razgovarati. Jednostavno, dijalog će morati da se otvori u nekom trenutku – jer Srbija jeste u političkoj krizi i to svi vide. To mora biti cilj protesta.
Ekonomski pritisci na birače = dijalog oko fer i slobodnih izbora mora da obuhvati i pitanje kontrole ekonomskih uticaja na birače, kontrole funkcionerskih kampanja i svega onoga što npr. CRTA u svojim izveštajima pominje kao izborne nepravilnosti. Put ka tome može biti razgovor o tzv. „prelaznoj vladi“.
Ovo su neki od realnih zahteva koji mogu da se postave pred vlast. Pre svega dijalog oko ovih tema, sa ciljem da se dugoročno ovi zahtevi i ispune. Zahtevi ne mogu biti ostavke, kao ni promena vlasti sada i odmah – sve je to nerealno. Takođe, sutra ne sme da se desi da se građani pozovu da ne idu nigde dok se „nešto“ (šta god) ne desi. To nije način na koji će ovaj protest uspeti. Zahteve za slobodne i fer izbore će svako da podrži, a može da se traži podrška od međunarodnih aktera za njih, što može biti od ključne važnosti.
Da li je ovo samo protest da se izvrši dodatni pritisak na vlast?
Jeste. Sutra se ništa epohalno neće desiti, ali može da bude početak nove forme protesta koja postavlja jasne, ali što je najvažnije – realne zahteve. Građani su tu da budu podrška, a političari su ti koji moraju da imaju jasne metode i aktivnosti da vlast nateraju da ispune ove zahteve. Sutra je dan da se te aktivnosti započnu, a od istrajnosti i dugotrajnosti će zavisiti uspeh. Otvaranje razgovora za slobodne i fer izbore u bilo kojoj formi – to bi bio uspeh ovog protesta.
Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka