Nestajanje evropske levice
Dimitrije Milić

Programski direktor Novog trećeg puta

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: matthew_tsimitak

Levi intelektualci u EU, ali i Srbiji, svoju analizu svode na klasni rat iz 19. veka i napade na „neoliberalizam“, termin koji bi trebalo da označava sve loše u tržišnoj privredi čega se dosete, a u suštini ne znači ništa.

Pre nešto više od decenije, svetski kapitalizam se „rušio“ i delovalo je da je maglovita budućnost pred snagama koje se zalažu za tržišnu privredu. Ponovo je masovno krenuo da se štampa „Kapital“. Brojni diskreditovani mislioci i politike naprasno su dobili novu šansu. Međutim, u ovom periodu politička dostignuća levice u potpunosti su izostala u Evropi.

Ova „zamalo decenija“ levice, a zapravo decenija izrazite desnice, posledica je političkih zabluda levih političara i mislilaca, koja se pretvara u loše politike i poteze, a oni u loše izborne rezultate. U poslednjim anketama pred izbore za Evropski parlament, sve leve grupacije će izgubiti mandate. Socijaldemokrate će pretrpeti ozbiljan udarac kao najveća grupa, a gubitke će pretrpeti i izrazita levica i zeleni. Glavno pitanje je kako je evropska levica u potpunosti promašila priliku i zašto se nalazi u drastičnom padu.

 

Veća Le Pen od Marin Le Pen

Ukidanje građanskih prava strancima.

Velika Britanija koja mora da se otarasi imigracije iz Istočne Evrope.

„Više bih voleo da dođe 10.000 doktora, nego unezverene mase“

„Protiv sam politike otvorenih vrata prema imigraciji“

Ukoliko mislite da su ovo citati Matea Salvinija, Stiva Benona ili nekog drugog političara ili mislioca sa desnice, varate se. U pitanju su samo neki od predloga, politika i citata najvećih političkih i intelektualnih nada savremne levice. Redom: Branka Milanovića, Pola Mejsona, Žana Lika Melanšona i Sare Vagenkneht iz nemačke Levice. Ukoliko se pitate zašto današnja levica odustaje od svoje prepoznatljive solidarnosti i kosmopolitizma, odgovor je bezidejnost u pristupu radnicima.

U fazi političkog očaja, značajan deo levičara odriče se danas dela svojih najvažnijih vrednosti, ne bi li se dodvorio kulturološki vrlo desnim radnicima. Koliko će uspešni biti u dokazivanju da su veća Marin Le Pen od same Le Pen, videće se na biračkim mestima. Na regionalnim izborima u Holandiji pre par nedelja, takva taktika Socijalista pokazala se kao fijasko. Austrijske socijaldemokrate nisu mnogo dobili 2017. od takve taktike, a češke i švedske socijaldemokrate istorijski minimum. Na izborima u Švedskoj u septembru 2018. socijaldemokrate osvojili su svoj istorijski minimum, iako su se takmičili sa desnim centrom i desnicom ko će više azilanata da deportuje.

Netrpeljivost prema imigraciji je samo deo kulturološki konzervativnog paketa zbog kog danas radnici više glasaju za Le Pen nego Melanšona ili više glasaju za Alternativu za Nemačku nego Levicu. Da bi levica bila uspešnija od izrazite desnice među radnicima, napadi na strance će teško pomoći.

Levica bi sa takvom taktikom morala da se odrekne odbrane prava LGBTQ osoba, spominjanja rodne ravnopravnosti ili Evropske unije. Stavovi radnika u proizvodnji su širom Evrope negativni po ovim pitanjima. Oportunističko kulturološko desničarenje tera visokobrazovane urbane progresivne birače, a najverovatnije neće kupiti radnike.

Politički korektno izrečena ksenofobija i isterivanje migranata od strane levice će teško pobediti vulgarnu i eksplicitnu ksenofobiju i isterivanje migranata od strane salvinijevske desnice.

 

Anahrono gledanje na biračko telo

Usmeravanje samo na radnike u proizvodnji i nije najefikasnija taktika. Broj radnika u proizvodnji rapidno opada u EU zbog automatizacije. U Francuskoj recimo, od 1999. do 2017. broj radnika u proizvodnji opao je sa 4,2 miliona na 3,2 miliona. U Švedskoj je od 2000. do 2016. zabeležen pad sa 750.000 na 500.000.

Fokusiranje isključivo na ovu grupu predstavlja fiksaciju, najvećim delom leve akademije, koja i dan danas posmatra svet kroz vizuru dijalektičkog materijalizma. Osim što je u smislu naučne dokazivosti ovaj pristup u rangu homeopatije ili tarot karata, tek nekakvu primenu je i mogao da ima u vremenu brze industrijalizacije, dok su u savremenoj Evropi trendovi suprotni. Radnici u proizvodnji čine u proseku tek od 10% do 20% radne snage i činiće sve manje. Struktura zaposlenih je danas složenija, te i preferencije tih raznorodnih manjih grupacija.

Levi intelektualci u EU, ali i Srbiji, svoju analizu svode na klasni rat iz 19. veka i napade na „neoliberalizam“, termin koji bi trebalo da označava sve loše u tržišnoj privredi čega se dosete, a u suštini ne znači ništa.

 

Nije moguće ponoviti kejnzijansku državu blagostanja

Među levičarskim elitama često je evociranje kejnzijanske države blagostanja iz perioda nakon Drugog svetskog rata. Politika levice iz tog perioda pokušava da se ponovo iskoristi, usled nemanja novih rešenja, a to se predstavlja kao „vraćanje levice svojim pravim vrednostima“. Iako evropski političari i mislioci nisu ni blizu predloga „pravih levičara“ u Srbiji sa ekonomski analfabetskim predlozima, kao što je birokratsko povećanje minimalca na 108.000 dinara, skretanje u levi populizam je vidljivo.

Često se čuju Pol Mejson ili Džeremi Korbin kako romantizirano govore o periodu pre Margaret Tačer, ali se nikada ne čuju o razlozima zašto se ona pojavila. Pojavila se jer je u „kejnzijanskom raju“ bilo restrikcija struje, inflacije i Ujedinjeno Kraljevstvo je 1976. spasavao MMF od kraha.

Kao posledicu takve politike, levica u UK nije pobedila 18 godina, u Holandiji 17, a u Nemačkoj 15. Tek kada su socijaldemokrate svoje ekonomske platforme pomerili ka održivim i realističnim tokom 90ih, postali su najdominatnija snaga na nivou Evrope i mere su dale neke merljive rezultate. Dok su se levičari držali svojih „pravih vrednosti“, najveći broj građana glasao je za tržišnu tačerističku desnicu.

Realnost je da je evropska kejnzijanska država blagostanja postojala u vrlo specifičnim okolnostima i da je prilično brzo propala.

Evropske države su bile pod potpunom vojnom zaštitom SAD-a, te su vojne troškove mogle da smanje u korist socijalnih transfera. Sa sadašnjim tendencijama u SAD-u, takvo prebacivanje troškova odbrane Evropljana na SAD će biti sve manje moguće. Evropske ekonomije su bile zaštićene od slabe globalne konkurencije ogromnim carinama u odnosu na zemlje u razvoju, koje sa znanjem, tehnologijom i stepenom industrijalizacije nisu bile ni približne sadašnjem nivou. Dok su na početku 80ih zemlje sadašnje EU činile 1/3 globalnog BDP-a (PPP), danas su bliže 15%.

Kapital je pokretljiviji i znanje dostupnije. Dok su Francuzi u milionima protestovali kada je Manuel Vals hteo da ukine nedeljno radno vreme od 35 sati, u zemljama u razvoju iste poslove ljudi će raditi i više od 70 sati nedeljno, za mnogo manje novca i neretko efikasnije. Ne bi trebalo zaboraviti ni faktor prilično brzog starenja evropskog stanovništva i sve veće buduće troškove brige o starijim licima, što nije slučaj sa značajnim delom zemalja u razvoju.

Ni birači skoro nigde u EU nisu nagradili veće ekonomsko pomeranje ulevo. Nemački SPD konstantno se nalazi ispod 20%. Predsednički kandidat francuskih socijalista, Benoa Amon, je sa svojim gigantskim programom javne potrošnje dobio 5,7%. Holandski laburisti su pali sa 25% na 6%. Podemos se nalazi na istorijskom minimumu, a Siriza će najverovatnije izgubiti vlast. Jedini pozitivan primer je Džeremi Korbin, u okolnostima dvopartijske dominacije u većinskom sistemu, zbunjenosti oko Bregzita i najgore kampanje Konzervativaca u poslednjih pola veka.

Jedina EU država gde levica ubedljivo pobeđuje je Malta, gde laburisti Džozefa Muskata mudro kombinuju tržišnu privredu, dobro targetiranu javnu potrošnju i društveni progresivizam.

Levičarsko evociranje starih metoda i modela u 21. veku usled bezidejnosti nema operativnu utemeljenost. Potrebno je pronaći novu viziju socijalno odgovorne države, ove probleme rešavati globalno ili kroz multilateralno usklađivanje standarda. Sadašnje platforme su nerealne, anahrone i ne daju rezultate.

 

Oporezivanje bogatih nije magični štapić

Često se čuju ljudi koji govore kako je dovoljno da se povećaju poreske stope za najbogatije i da se time može sve platiti. Najčešći primer koji se čuje je čuveni porez od 91% iz vremena Ajzenhauera. Neki poput Žana Lika Melašona u Francuskoj predlažu i stopu od 100%.

Ono što se ne čuje je da su taj porez i tada, najbogatijih 1%, uspešno izbegavali da plate i da danas sa nižim poreskim stopama plaćaju efektivno više. Spomenuti porez od 91% je i 60ih uspešno izbegavao svako, te ga je plaćalo samo osmoro ljudi.

Ne spominje se i da je sličnu politiku probao Fransoa Oland u Francuskoj, ne tako davno, sa stopom od 75%. Bogati su se preselili u druge države, a prihod je u prvoj godini iznosio 0,05% budžeta, a u drugoj godini 0,03% budžeta. Nedovoljno ni da se subvencioniše užina francuskim đacima, a kamoli da se plaćaju veliki programi redistribucije.

Preraspodela od bogatih ka siromašnima nije moralno problematična za većinu stanovništva, ali moralna „ispravnost“ je beznačajna bez činjenične utemeljenosti. S obzirom da ne postoji želja ili znanje da se pronađu nova rešenja za preraspodelu, pribegava se starim populističkim plotunima bez faktičkog utemeljenja.

 

Maglovita budućnost

Evropska levica nalazi se u svojoj najvećoj krizi nakon Drugog svetskog rata. Radničko biračko telo skrenulo je ka izrazitoj desnici, dok urbana progresivna srednja klasa danas svoju podršku usmerava ka centristima. Deceniju od svetske ekonomske krize, levičari su proveli u zabludama i manjku želje da se usmere ka novoj realnosti. Levičari su se lako odrekli ekonomski realističnih platformi i društvenog progresivizma, a brzo se vratili neutemeljenom i već poraženom levom populizmu u manjku spremnosti da se posvete smišljanju novih rešenja u novim okolnostima.

U Srbiji stanje levice je još lošije i predstavlja upozorenje za Evropu. Levičarenje u Srbiji predstavlja hobi urbane srednje klase koju gotovo niko od radnika ne prepoznaje kao svoje predstavnike. Sa jedne strane ekonomski nerealne platforme u državi koja ima manji BDP po glavi stanovnika od Bocvane, a sa druge strane retorski radikalizam i gafovi poput lakog seksizma Jove Bakića koji smatra da su žene na čelu sindikata loša pojava, jer ih se niko ne plaši. Evropskoj levici se možda sprema budućnost levice u Srbiji. Društveno odrođena i arogantna manjina, koju niko od ljudi kojima se grupa prvenstveno obraća ne smatra za svoje predstavnike, u okruženju desničarske močvare.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *