Foto: iStock
Prema poslednjim podacima, od trenutka kada je stupio na funkciju, Tramp je izgovorio čak 9.451 lažnu ili obmanjujuću tvrdnju.
Da li ste nekad pročitali vest, posumnjali u njenu istinost i pokušali da je proverite koristeći drugi izvor? Ukoliko je vaš odgovor potvrdan, onda ste se pridružili stotinama novinara i aktivista koji se svakodnevno trude da provere različite tvrdnje i podatke koji dolaze do javnosti kako bi ukazali na manipulacije i obmane u plasiranim dezinformacijama.
Provera činjenica ili fekt-čeking znači preispitati svaki podatak iznesen u određenoj tvrdnji koristeći javno dostupne podatke, arhive, društvene mreže, napredne pretrage interneta i slično.
Način na koji primamo informacije potpuno je promenjen sa ekspanzijom interneta, a naša sposobnost da kao čitaoci dobijamo samo proveren sadržaj praktično je nemoguć. U selekciji sadržaja i razlikovanju dezinformacija i istine, pomažu nam osobe koje se bave upravo fekt-čekingom.
Prošle nedelje fekt-čekeri širom sveta proslavili su 2. april – međunarodni dan fekt-čekinga [provere činjenica]. Pod okriljem međunarodne fekt-čekerske mreže IFCN (International Fact-Checking Network) organizovane su različite akcije sa ciljem da ukažu na značaj provere činjenica, ali i istaknu najznačajnija “otkrića”.
Nakon što je 2016. godine kao posledica žestoke kampanje za predsednika SAD termin “postistina” [post-truth] izabrana za reč godine prema rečnicima Univerziteta u Oksfordu, ovaj izraz postao je jedan od najčešće korišćenih kada se govori o fenomenu lažnih vesti [fake news].
Nešto više od 2 godine kasnije, fekt-čekerski centri otvaraju se širom sveta, a Donald Tramp postao je sinonim za lažne vesti. Prema poslednjim podacima objavljenim u bazi koju redovno ažuriraju fekt-čekeri Vašington Posta, od trenutka kada je stupio na funkciju predsednika, Tramp je izgovorio čak 9.451 lažnu ili obmanjujuću tvrdnju.
I dok se u Americi fekt-čekeri žale da nemaju dovoljno kapaciteta da isprate sve Trampove problematične izjave, provera činjenica na Balkanu tek hvata svoj zalet. Čak 5 od ukupno 66 potpisnica “Code of principles” Internacionalne fekt-čeking mreže (IFCN) je sa Balkana, dok je ukupan broj redakcija koje se bave nekim oblikom fekt-čekinga značajno veći.
Kodeks međunarodne fekt-čekerske mreže podrazumeva niz obaveza koje su organizacije dužne da poštuju kako bi promovisale izuzetnost u fekt-čekingu. Zalaganje za nepristrasnu i transparentnu proveru činjenica predstavlja preduslov za odgovorno novinarstvo.
Stavljanje informacija u pogrešan kontekst ili namerno širenje neproverenih ili netačnih informacija postalo je svakodnevnica, a političari i “skupljači lajkova” ne libe se da ih koriste kako bi ostvarili svoje ciljeve.
Količina informacija koju korisnici dobijaju svakodnevno kroz medije i društvene mreže učinila je našu pažnju vrlo selektivnom, ali i kratkotrajnom. Želju da sa jednog sadržaja vrlo brzo pređemo na drugi prati potreba da budemo prvi koji će sa svetom podeliti ono što nam je u toj lavini informacija privuklo pažnju.
To dovodi do neretkog širenja podataka istrgnutih iz konteksta, što za posledicu ima histeriju na društvenim mrežama, a potreba za fekt-čekingom i promocijom kredibilnih izvora nikad nije bila veća.
Iako je provera činjenica uglavnom rezervisana za novinare, koncept fekt-čekinga trebalo bi da bude mnogo šire usvojen što bi promenilo čitav pristup informacijama, ali i kvalitet onoga što možemo da vidimo u medijima i na društvenim mrežama.
Ne veruj u idole – slučaj Rodoljuba Šabića
Koliko često ste uhvatili sebe da pročitate nešto i odlučite da to podelite na društvenim mrežama, a da niste prethodno proverili da li je u pitanju kredibilan izvor? Koliko puta ste lajkovali tvit nekog koga poznajete i kome verujete, a da se ispostavilo da je u pitanju lažna vest ili greška?
Nažalost, svi smo se bar jednom našli u ovakvoj situaciji. Od šerovanja slike studentkinje matematike koja skuplja novac za odlazak na takmičenje u inostranstvo, a zapravo je muzička zvezda, do vesti koje prikazuju određene događaje drugačije od onog kako su se zapravo desili. Nekada je razlog za to neznanje, emotivna uslovljenost, a nekada i vrlo svestan čin, što je slučaj najčešće kod botova.
Da takvi slučajevi nisu rezervisani samo za plaćene botove i neuke, pokazuje i slučaj koji je nedavno prouzrokovao opštu paniku nakon što je Rodoljub Šabić, bivši Poverenik za informacije od javnog značaja objavio sliku na kojoj mu niz lice teče krv. On je na Tviteru podelio sliku uz pitanje: “Šta su napravili od mog grada?”
Śta su napravili od mog grada? pic.twitter.com/HvzFZqsNfY
— Rodoljub Sabic (@RodoljubSabic) March 28, 2019
Nije prošlo mnogo, a tvit je već imao desetine šerova u kojima su krenule teorije o tome da je Šabić napadnut, a ljudi se takmičili u tome ko će pre da taj napad i osudi. Bez obzira što nisu imali podatke o tome šta se zaista dogodilo, a ni sam Šabić nije pomogao jer je ubrzo nakon posta nestao sa mreža, da bi se satima kasnije vratio sa još neodređenijim objašnjenjem, ljude to nije sprečilo da o tome pišu kao o napadu koji se sigurno dogodio.
Među onima koji su delili sliku i nagađali šta se dogodilo bilo je i medija. Da ludilo bude još veće, ubrzo se pojavio nalog koji je pokupio lajkove i retvitove, a koji je iskoristio Šabićevo ime i sliku i napisao objašnjenje koje je dolilo ulje na vatru. Iako je iz username-a bilo jasno da je u pitanju tuđ nalog, ovaj post šerovali su i novinari, što su neki jedva dočekali.
Dan kasnije saznali smo da je događaj bio ipak drugačiji od onog na šta je većina pomislila, vlast je iskoristila pomamu na društvenim mrežama da zakuca još jedan poen i pokaže da se na mrežama bespotrebno širi panika koju opozicija želi da iskoristi za obračun sa vlašću
Objašnjenje za ovaj, kao i za mnoge druge slučajeve leži u oslanjanju na autoritet osobe koja je podelila određeni sadržaj. Kao ozbiljnog funkcionera, ali i miljenika tviteraša, niko nije očekivao od Šabića da svojim tvitovanjem podstakne teorije zavera. Njegovi motivi ostaće tajna, ali su svi oni koji su odreagovali to uradili javno. Neki su se naknadno izvinili jer su reagovali ishitreno, dok su drugi ostali nemi na pitanje njihove odgovornosti u širenju neproverenih informacija.
I dok je ovaj slučaj imao ozbiljnu političku podlogu, na Tviteru se može naći nebrojeno mnogo sličnih koji prođu manje opaženo, ali pokazuju praksu da ljudi vrlo lako dele stvari o kojima nemaju dovoljno informacija.
odem danas kod muža u kanc, nadjem neku statuu koja podseća na oskar popularnosti. snimim video u kom se zahvaljujem fanovima, saradnicima i porodici. inbox pun. svi čestitaju. sa ljudima danas možeš bkvln sve. ?
— Bojana Vunturisevic (@Bojanadona) March 21, 2019
Lažne vesti se šire kroz „babl“ – ko deli najviše lažnih vesti na mrežama?
I dok se o realnom uticaju lažnih vesti i dalje vodi debata u kojoj jedni žele da ukažu na ozbiljne posledice dok se drugi trude da ukažu da je bez obzira na hajp koji ih prati, njihov značaj znatno manji, neke analize pokazuju da je manje od jednog procenta korisnika interneta zaslužno sa širenje netačnih informacija.
U studiji objavljenoj u januaru ove godine u magazinu Science, politikolozi su ispitivali ponašanje internet korisnika u vreme poslednjih predsedničkih izbora, od 1. avgusta do 6. decembra 2016. godine.
Studija je pokazala da su lažne vesti češće delili stariji i konzervativniji ljudi, koji su odgovorni za većinu lažnih vesti, a njihovi tvit fidovi (feed) ažurirani su u proseku 70 puta dnevno i njihov doseg je bio ograničen.
Prema istraživanju svega 0,1% svih korisnika delilo je 80% lažnih vesti. Algoritam koji je sastavila grupa akademika, novinara i fekt-čekera, osmišljen da detektuje lažne vesti koristeći listu izdavača koji vređaju, nije otkrio nikakve lažne vesti u fidovima oko 90% korisnika.
Istraživači su uporedili Tviter naloge više od 16.400 korisnika koji su objavili svoja prava imena i njihove rodne gradove kroz javno dostupne biračke spiskove.
Podaci ukazuju na to da je tokom izbora 2016. izloženost lažnim vestima i deljenje takvog sadžaja uopšte bilo uglavnom koncentrisano među specifičnim podgrupama i nije preovladavalo.
Više od 1.300 ljudi odazvalo se na poziv za učešće u posebnoj analizi koja je proučavala ponašanje korisnika Fejsbuka. Istraživači su tražili dezinformacije među njihovim fidovima, definišući lažne medije kao one koji objavljuju namerno lažne informacije na osnovu liste koju je sastavio BuzzFeed News.
Samo 8,5% ljudi delilo je linkove sa lažnih veb sajtova. Starost je bila najveći preduslov deljenja lažnih vesti – posebno korisnika Fejsbuka starijih od 65 godina.
U studiji o Tviteru, starost je imala uticaja na verovatnoću da neko podeli lažne vesti, ali politička orjentacija je bila najjači faktor. Među korisnicima Tvitera koji su bili na levoj strani ili u centru političkog spektra, manje od 5 procenata deli lažni sadržaj. Ali 11% desno, a 21% ekstremno desno, to je uradilo.
Preuzmi kontrolu, proveri!
Fekt-čeking ne može u potpunosti da zaustavi pojavu lažnih vesti, ali može da pomogne da se one identifikuju, javnost o tome informiše ali i dopre do onih koji ignorišu dokaze o obmanjujućim informacijama.
Ekspanzija fekt-čeking centara je u tom procecu jako bitna ali ne i dovoljna.
Motivisanje običnih ljudi da sumnjaju u ono što čitaju, osnovna je premisa medijske pismenosti. Niko nije nepogrešiv, i jedini način da se uverite da je nešto tačno jeste da i sami proverite.
Ukoliko bi ljudi više sumnjali u ono što čitaju i kada uoče dezinformaciju na nju i reagovali, to bi podstaklo stvaranje osećaja odgovornosti za ono što je izgovoreno ili napisano u javnosti.
To ne podrazumeva cenzuru već biti “skeptičan” ne samo prema sadržaju koji primamo već i onom koji delimo sa drugima. Osim provere gramatičkih grešaka, pokušajte da proverite i same tvrdnje pre nego što kliknete na polje za objavu posta.
Bez obzira da li se radi o vašem mišljenju ili se pozivate na neki izvor, ništa vas ne košta da dodatno čekirate, a sačuvaće vas od neprijatnosti nakon što vas neko vrlo brzo javno suoči sa činjenicama.
Iako se čini da za to nema uvek vremena, nekada je dovoljno svega nekoliko sekundi da proverimo informaciju pre nego što pokrenemo talas reakcija na društvenim mrežama. Za medije ovo nikada ne predstavlja opravdan izgovor, jer je njihova dužnost da objave samo proverene činjenice.
Nažalost, to se u trci za tiražom često zaboravi, pa su greške koje prave mediji česte. To utiče na generalni utisak nedostatka poverenja u medije, ne samo onih koji šire neistine već i onih koji svoj posao rade odgovorno.
Jedini način da se sa time izborimo jeste promocija kredibilnih izvora i odgovornog pristupa širenju sadržaja.
—————————————————————————————————————————
*Stavovi izneti u ovom tekstu ne predstavljaju stavove Balkanske istraživačke mreže (BIRN)