Zašto ne smemo da zaboravimo Anu Frank? O novoj izložbi i kulturi sećanja
Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: iStock

Priča o Ani Frank je poznata gotovo svima. Devojčica jevrejskog porekla koja je ubijena tokom Holokausta, ostavila je iza sebe dnevnik koji služi kao sećanje na to kako stradanje izgleda iz ugla jedne tinejdžerke.

Ana Frank je ipak postala simbol i nečega većeg od nje same. Njena sudbina postala je deo kulture sećanja na Holokaust, kulture koja stalno želi da iznova podseti na zločine i žrtve iz prošlosti, kao i da pokrene diskusiju o njihovim uzrocima i posledicama u sadašnjosti.

 

Kostadinović : Priča o stradanjima nije gotova sa Drugim svetskim ratom

Izložba „Ana Frank – istorija za sadašnjost” juče je otvorena u srednjoj Ekonomsko-ugostiteljskoj školi „Slobodan Minić” u Aranđelovcu. Iza ovog projekta stoje debatna mreža „Otvorena komunikacija” iz Beograda i „Kuća Ane Frank” iz Amsterdama. Izložba je obišla veliki broj gradova u Srbiji, a kustosi izložbe su srednjoškolci koji su prošli pripremni trening za vršnjačke vodiče.

Ana Kostadinović ispred „Otvorene komunikacije“ ističe da je ključna poruka izložbe da priča o stradanjima i kršenjima ljudskih prava nije gotova sa Drugim svetskim ratom. „To nije samo deo istorije, već se događa i dalje, i treba da se bavimo preispitivanjem zašto se to događa“ rekla je Kostadinovićeva u izjavi za Talas.

„Izložba je zasnovana na vršnjačkoj edukaciji, zato što smo prepoznali da kada pričamo o Srbiji obrazovni kurikulum učenike podstiče da samo uče napamet i reprodukuju to. Ono što mi kroz ovaj model pokušavamo jeste da nudimo identifikaciju sa žrtvom o kojoj uče, jer su oni bili vršnjaci Ane Frank. Oni tada postavljaju više pitanja, budu zainteresovani i tek tada možemo da kažemo da je neko razumeo neku istorijsku poruku“, istakla je Kostadinovićeva.

Ona ističe da su im nekoliko puta ljudi iz lokalnih kulturnih ustanova otkazivali izložbe iz straha šta će biti ukoliko neko iz režima pronađe nešto što nije u redu sa izložbom.“Ovde je normalno plašiti se da se o nečemu priča“ rekla je Kostadinovićeva.

„Zanimljivo je da na većini treninga pitamo učenike kako misle da Nemačka obeležava Holokaust, i većina njih smatra da ga Nemačka samo ignoriše, i da ne odaju počast žrtvama. Ovo demonstrira milje u kom odrastaju, u kom se ne suočavamo sa prošlošću, pa je normalno da misle da se i Nemačka tako ophodi. Takođe, učenici budu zgranuti kada im pokažemo u kakvom je stanju Aušvic, a u kakvom stanju se nalazi logor Staro Sajmište i šta je sada na njegovom mestu“, naglasila je Kostadinovićeva.

 

Kako se sve sećamo Drugog svetskog rata?

„Dnevnik Ane Frank“ je često deo školske lektire, ali i to nije univerzalno prihvaćeno. Nedavno je došlo do kontroverze u Hrvatskoj oko izbacivanja „Dnevnika Ane Frank“ iz spiska obaveznih lektira, što je pokrenulo debatu i o Jasenovcu i načinu na koji hrvatska javnost percipira nacizam. Ubrzo nakon ovoga, pokrenuta je peticija kojom bi se ova knjiga vratila u obaveznu literaturu.

Još jedan primer kako bežimo od kulture sećanja na Holokaust jeste i odnos srpskih vlasti prema logoru Staro Sajmište. U širem centru Beograda nalazi se logor koji je trajao od 1941. do 1944. godine, kroz koji je prošlo oko 40 hiljada ljudi. Danas, ovo mesto nije obeleženo, niti postoji memorijalni centar Staro sajmište što je sramotno, ako uzmemo u obzir da je 77 godina prošlo od njegovog otvaranja.

Pročitajte i: Međunarodni dan sećanja na Holokaust – Nova godišnjica bez memorijalnog centra Staro sajmište

 

Razgovor o Holokaustu je uvek i razgovor o zločinima iz bliže prošlosti

Jedan od razloga zašto je Ana Frank i razgovor o Holokaustu toliko bitan jeste upravo zato što nas tera da preispitujemo i našu nedavnu prošlost. Da li smo na pravi  način odali počast žrtvama i osudili zločince, ili i dalje ćutimo jer je tako lakše?

Ratovi tokom raspada bivše Jugoslavije su za sobom ostavili brojne civilne žrtve, a čini se da i dalje nismo pronašli način da ih pravilno odamo počast.O žrtvama ne možemo da razgovaramo danas jer i dalje ne možemo da se dogovorimo ko su krivci, pa je svaka žrtva samo argument zašto je „ona druga“ strana bila na neki način „okrutnija“ u tom ratu. Tokom ratova bivše Jugoslavije je postojao veliki broj „Ana Frank“, tj. nevinih koji su stradali, a koje danas ni ne pominjemo.

Ni u Nemačkoj kultura sećanja nije nastala automatski nakon završetka rata, ali smo došli do nje upravo zato što je nemačko društvo bilo spremno da vodi neprijatne razgovore, i pogleda u oči čudovištima iz ormana.

Svrha kulture sećanja na žrtve nije upiranje prstom u krivce, već odavanje počastim onima koji su izgubili živote, kao i promišljanje nad tim šta možemo da uradimo danas kako se to ne bi ponovilo u budućnosti. Ne smemo da zaboravimo Anu Frank upravo zato što je ona za mnoge, naročito za mlade, postala polazna tačka od koje krećemo da kritički preispitujemo prošlost, ali i sadašnjost.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *