Opoziciji treba mala pobeda – o 13. aprilu i mogućem dijalogu
Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock 

Veliki opozicioni skup, ili kako ga nazivaju neki od lidera SZS – moderni ustanak, narodni protest – zakazan je za 13. april. A kad je već najavljen, svakako će se desiti, samo je pitanje koliko je opozicija spremna na zaista kreativan plan koji neće ostati na nivou „da skupimo ljude pa ćemo videti šta dalje“ i u već poznatom domenu improvizacije.

Sve mane toga smo već videli – kako izgleda neplaniran upad u RTS, kako građani reaguju kada im kažete da se ne napušta Predsedništvo dok predsednik Vučić ne izađe (na stranu alternativni izlaz iz zgrade) ili da se ne odlazi od policijske stanice 29. novembar dok privedeni ne budu pušteni, pa se onda ipak od toga odustane. I kao da to nije dovoljno nepromišljeno, usput smo imali priliku da čujemo i neopravdano ambiciozne najave poput one Vuka Jeremića da Vučić pada do Uskrsa.

Uz sve to, izazovi koji postoje od samog početka protesta 1 od 5 miliona i dalje su prisutni: vidan nedostatak mladih ljudi na protestima, kakofonija zahteva protesta, nejasan i nedovoljno konkretan plan akcije, kao i izostanak odgovora na svakodnevno pitanje – „šta ako“ – ako ne ispune zahteve, ako ih ispune, ako izbora bude ili ne bude i za bilo kakav drugi scenario.

U današnjem intervjuu u NIN-u, predsednik Nove stranke Zoran Živković izneo je do sada najkonkretniji predlog za 13. april koji je, kako kaže, već podelio sa ostatkom opozicije. Živkovićev predlog glasi: „da sednemo 13. aprila ispred Predsedništva i Doma Narodne skupštine, da prijavimo skup do 9. maja svaki dan“, a da zahtev do Dana pobede ostane raspisivanje izbora „u dogledno vreme“, ali uz prethodno sprovođenje zakona koji se tiču medija i izbornog procesa. Dakle, slobodni i pošteni izbori, nakon ispunjavanja uslova za njih.

Ako se do 9. maja ništa ne promeni, kaže Živković, u međuvremenu će se raditi na planu daljeg delovanja.

U čitavom intervjuu su dati verovatno najkonkretniji odgovori do sada na goruća pitanja i to na jedan razuman i odgovoran način. Neka od njih, ipak, još uvek čekaju odgovore.

 

Vreme za kreativnost – slobodna zona za koncerte, predstave, govore

Predlog Zorana Živkovića je na liniji sa najavama koje smo do sada mogli da čujemo – šatorima Janka Veselinovića i „od 13. aprila ne idemo kućama“ Marinike Tepić, kao i jutrošnjom izjavom Vuka Jeremića da je potrebna radikalizacija („inteligentno osmišljene forme mirne građanske neposlušnosti“) ukoliko zahtevi ne budu ispunjeni.

U planu su, dakle, višednevni događaji na kojima trenutno radi kreativni tim koji je formiran od predstavnika opozicije (potpisnika Sporazuma sa narodom) i organizatora 1od5miliona. Jedan od predloga koji figurira jeste zauzimanje nekog prostora koji bi bio označen kao „slobodna zona“ gde bi bile organizovane različite akcije.

Imajući u vidu sveprisutnu nezainteresovanost mladih ljudi, kako za bavljenje politikom tako i za učešće u aktuelnim protestima, ne bi bilo loše iskoristiti ovu priliku za komuniciranje sa njima, animiranje mlađe populacije.

Zašto, na primer, braća Trifunović, Branislav Lečić ili Caci Mihailović ne bi igrali predstave ili imali improvizacije ispred Skupštine ili Predsedništva? Asocijacije sa protestima devedesetih su tu od samog početka, pa bi se možda moglo učiti iz tadašnjih akcija.

Neki od učesnika su muzičari – kao što će Sevdah Baby imati DJ nastup na studentskom skupu 6. aprila, isto tako bi Ognjen Radivojević mogao da održi svirku 13. aprila ili bilo kada tokom prolećnih demonstracija. Stendap nastup Nikole Đuričkog generalno privlači mlađu publiku, zašto to ne bismo gledali i sada?

Pritom, ovo su samo neki od umetnika aktivnih u građanskim protestima, a ima ih još mnogo. Umesto slušanja dugih govora u kojima se već, manje više, ponavljaju opšta mesta i slične ideje, verujem da bi (posebno mladima) bilo daleko zanimljivije da gledaju ili i sami učestvuju u različitim kulturnim sadržajima.

A sve to je već viđeno devedesetih – danas postoji toliko novih bendova, pojedinaca, koncepata i ideja koje okupljaju mlade ljude, da bi najproduktivnije bilo pitati njih: šta želite da vidite? Šta bi vas motivisalo da izađete na ulice?

Samo, ta pitanja se ne postavljaju ni u sedištu Saveza za Srbiju, ni sa govornice na protestu. Ako želite da komunicirate sa mlađim generacijama, treba da im se obraćate direktno – a to najbolje mogu da rade njihovi vršnjaci koji već učestvuju u protestima.

 

Opoziciji je potrebna mala pobeda, a adresa je Narodna skupština

Ako pretpostavimo da će kreativni tim da razradi detaljan plan aktivnosti i učini prolećne demonstracije aktivnim, zanimljivim i u krajnjoj liniji posećenim – ostaje najveće pitanje: šta treba da se desi da bi 13. april i sve što uz njega ide mogao da bude proglašen uspešnim?

Kao i za svaku drugu (političku) aktivnost, uspeh znači da ste postigli zacrtani cilj. Ako je cilj da parlamentarni izbori budu raspisani u „dogledno vreme“ i u odgovarajućim uslovima, to ne može da se desi tokom aprila ili do 9. maja jer postoji zakonski rok za raspisivanje izbora. Najviše što opozicija može da dobije jeste izjava predsednika Vučića da će izbori biti slobodni i pošteni, ali on već sada otvoreno govori da izbori i jesu takvi.

Jedno potencijalno rešenje bilo bi zahtevanje usvajanja preporuka organizacija civilnog društva poput onih koje je objavila CRTA i nadgledanje njihove implementacije.

Međutim, da bi bilo kakav zahtev opozicije zapravo bio prihvaćen, nužan preduslov jeste komunikacija vlasti i opozicije koja trenutno ne samo da ne postoji, već i sam Vučić eksplicitno kaže da sa opozicijom nema šta da razgovara. Dakle, da bi protest bio uspešan, ili bilo koji zahtev opozicije bio usvojen, neophodno je da postoji dijalog. Gde se taj dijalog ostvaruje? Za okruglim stolom, u Narodnoj skupštini.

Moglo bi se nešto reći i o svrsishodnosti bojkota, ali, kao i sa 13. aprilom, tu smo gde smo i sada ima smisla jedino raspravljati o tome šta raditi dalje.

Umesto zahtevanja slobodnih i poštenih izbora, možda ne bi bilo loše napraviti manji korak ka uspostavljanju komunikacije vlasti i opozicije. Kako bi to moglo da izgleda? Ako je ideja da narodni poslanici, kao što je Živković predložio u pomenutom intervjuu, dežuraju ispred Skupštine i/ili Predsedništva 24 sata dnevno u smenama, možda bi imalo smisla tražiti da predsednica parlamenta Maja Gojković pozove delegaciju opozicije za okrugli sto sa predstavnicima vlasti.

Poslanici bi bili ispred Skupštine danima, što bi gospođi Gojković dalo priliku da ih u bilo kom trenutku pozove na razgovor.

Ako opozicija nije u potpunosti odustala od institucionalne borbe, a nadamo se da nije, Narodna skupština je najbolji forum u okviru kojeg treba praviti prve korake u ovoj komunikaciji.

Ukoliko bi ovakav zahtev bio prihvaćen, to bi moglo biti proglašeno za malu pobedu u ovoj višemesečnoj borbi za demokratiju u Srbiji. To ne bi bilo ispunjenje ciljeva protesta, ali bi došlo kao preko potreban povod za optimizam desetinama hiljada građana koji neumorno izlaze na ulice od decembra prošle godine.

 

Za početak okrugli sto, sve ostalo je prerano predviđati

Sve ovo, naravno, zavisi i od spremnosti građana da u demonstracijama i dalje učestvuju, da u velikom broju dođu u Beograd 13. aprila, da budu tu i 14. u verovatno manjem broju, a za to je potrebno ponuditi jasan i detaljan plan. Taj plan uključuje i scenario za različite provokacije od strane režima na šta treba imati spremne odgovore.

Zavisi i od tehničke pripreme same opozicije i organizatora – nije mala stvar organizovati i obezbediti sigurnost desetina hiljada ljudi, a u ovom trenutku ne možemo da pretpostavimo da li će tog dana biti 5, 10 ili 50 hiljada građana ispred Narodne skupštine.

U idealnom scenariju za opoziciju, čitava stvar će proći bez nasilja i sukoba sa policijom, građani će biti spremni da istraju, da učestvuju u najavljenim oblicima građanske nsposlušnosti (o kojima takođe još uvek ne znamo ništa), a ishod će biti uspostavljanje bar nekakvog razumevanja od strane vlasti i početak dijaloga, bilo to kroz okrugli sto ili u nekom drugom obliku.

Šta bi se desilo nakon toga – prerano je za predviđanje. Sama činjenica da vlast pristaje na dijalog bila bi veliki pomak iz trenutnog stanja. Naravno, pitanje je kako bi predstavnici vlasti predstavili ovaj korak – sasvim izvesno ne kao pobedu opozicije. Pitanje je i koliko bi dugo čitav proces trajao, da li bi dijalog bio uspešan, o čemu bi se razgovaralo za okruglim stolom i tako dalje.

U ovom trenutku, najvažnije je pripremiti se za 13. april sa jasnim ciljem na vidiku. Sve manje od konkretnih zahteva i detaljnog kreativnog plana došlo bi kao razočaranje za već prilično razočarane građane.

 

——————————————————————————————————————————

Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Fridrih Nauman i odražava isključivo stavove autorke 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *