Šta nakon Jutkine ostavke?
Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto:N1

Nakon višemesečnog pritiska, apela i govora na protestima, Milutin Jeličić Jutka je podneo ostavku na mesto predsednika opštine Brus, usled optužbi za seksualno uznemiravanje Marije Lukić i još nekoliko drugih žena.

Jeličićeva ostavka je bila nešto što je veliki deo javnosti zahtevao, a kada je to ispunjeno postavlja se pitanje šta je sledeći korak, i koliki je ovo napredak za borbu protiv seksualnog uznemiravanja u Srbiji.

 

„Kada bi se sada održali izbori, osvojio bih 90 odsto glasova“

Iako se slučajevi seksualnog uznemiravanja nažalost događaju i u razvijenim demokratskim zemljama, reakcije počinilaca tamo su dosta drugačije od reakcije Jeličića. Kada u javnost izađe optužba za seksualno uznemiravanje, optuženi ili negira optužbu ili prizna čin i iskaže kajanje. Naravno da ovo kajanje ne mora da bude iskreno, ali nominalno gotovo uvek postoji kada određena osoba podnese ostavku na neku funkciju zbog sličnih optužbi.

U slučaju Jeličića, pokajanje i priznanje greške daleko je od realnosti. Jeličić je isticao da je „njegov manir da ljubi žene“, kao i da su mu neke od njih nudile seks. Poslednji vid Jeličićeve odbrane jeste to da je preživeo „medijsku torturu“, kao i da i dalje ima apsolutnu podršku naroda u Brusu.

Predsednik Vučić, koji je po svoj prilici imao poslednju reč o Jeličićevoj političkoj budućnosti, govorio je o „dve struje“ unutar SNS-a, gde je jedna smatrala da ne treba „popuštati napadima koji se vode preko raznih televizija“.

Kad se sve ovo uzme u obzir ostaje gorak ukus u ustima, jer čak ni u trenutku podnošenja ostavke ne deluje da Jeličić, a ni drugi vladajući političari, žele da priznaju da je Jeličićevo ponašanje neprihvatljivo. Čak ni izvinjenje u maniru „Žao mi je ako se neko zbog mog ponašanja osećao loše“, kojim se ne priznaje krivica, nije usledilo, iako je iz više javnih nastupa očigledan bol kroz koji je Marija Lukić prošla.

Ostavka je svakako pozitivan korak, ali je obeshrabrujuća retorika koja je prati, jer se ostavka prikazuje kao posledica pritiska zlonamernih medija i lažnih otužbi.

 

Jutkina ostavka – primer uspešnog pritiska na SNS

Ako već nema iskrenog izvinjenja kao ni razumevanja za žrtve seksualnog uznemiravanja, zašto je onda Jeličić podneo ostavku?

Odgovor leži u pritisku koji je stvoren u javnosti. Gostovanje Marije Lukić u popularnoj emisiji Život priča gde je ona ispričala detalje o uznemiravanju i strahu koji je osećala, medijska propraćenost čitavog slučaja i govor Lukićeve na protestu 1 od 5 miliona u Beogradu sigurno su stvorili potrebu da se SNS izjasni i odluči šta će biti sudbina Jeličića.

Neki od lidera opozicionog Saveza za Srbiju isticali su smenu Jeličića kao svoju pobedu, što je verovatno preuveličavanje njihovog uticaja, ali jeste imalo određeni uticaj. Činjenica da su lideri Saveza za Srbiju otišli nekoliko puta na skupove u Brus privukla je dodatnu pažnju medija. Predsednik Vučić je u izjavi povodom Jeličićeve ostavke rekao da „ni na koji način nisu u tome učestvovale bilo kakve siledžije poput Obradovića, Đilasa, Trifunovića“, čime je vidno želeo da se ogradi od svakog opozicionog uticaja na ovu odluku.


Činjenica da SNS ipak odgovara na pritisak javnosti jeste pozitivna stvar, jer pokazuje da uz dovoljnu podršku medija i koordinisanost neki lokalni šerifi mogu biti smenjeni i kažnjeni za neprimereno ponašanje. Ovo nije velika pobeda, ali je argument protiv političkog defitizma i odbacivanja svake vrste opozicionog aktivizma jer „to ne menja ništa“. Buka na ulicama ili na društvenim mrežama, uz intenzivno medijsko izveštavanje, može da primora SNS da ne ignoriše problem, i da na neki način na njega odgovori.

Kakva promena nam je potrebna da bi Jutka postao izuzetak, a ne pravilo?

Jedna ostavka ne čini uspešnu borbu protiv seksualnog uznemiravanja u Srbiji, ali jeste bitan prvi korak. Ovim se šalje snažna poruka ženama da ima smisla podići glas protiv nasilnika jer postoje šanse da to ne bude uzaludno.

Ipak, opsežnije promene su potrebne. Jedna od njih počinje dosta rano, a to je da devojčice od malena učimo da seksualno uznemiravanje nikada nije njihova krivica. Kratka suknja je samo kratka suknja, nije opravdanje za bilo šta.

Takođe, bitno je da nam prva reakcija na nečije priznanje bude saosećanje i ohrabrenje. Marija Lukić je na svakom koraku čula od ljudi da nema smisla da prijavljuje Jeličića jer je on moćan i uticajan. Ovo je dobronameran savet, ali mora da bude zamenjen podrškom. Ukoliko svaka žena oko sebe bude čula da se ne može izboriti sa nasilnikom, onda ćemo imati situaciju u kojoj oni nastavljaju svoje ponašanje i povređuju druge žene.

Značajno je i kako socijalizujemo i vaspitavamo dečake. U Jeličićevom nastupu se vidi da on duboko veruje da je njegovo ponašanje prema ženama na neki način „normalno“ i uobičajeno. Ovo je posledica socijalizacije koja je usadila problematičan odnos prema ženama, kao primarno seksualnim objektima čije su želje sekundarne. Muškarci takođe imaju obavezu da ukazuju na problematične stavove drugih muškaraca, jer je često verovatnije da će se tako doći do promene ponašanja.

Ono što Srbiji takođe treba jeste širi pokret za borbu protiv seksualnog uznemiravanja, kao što je #Metoo pokret u Sjedinjenim Američkim Državama. Od otvorenog deljenja svog iskustva sa seksualnim uznemiravanjem, preko šire solidarnosti sa žrtvama, do protesta sa zahtevom da se država aktivnije obračuna sa nasilnicima, pokret žena je nužan da bi se promene dogodile.

Jutka nije jedini Jutka. Seksualno uznemiravanje je prisutno u svim oblastima života. Ono što nakon Jutkine ostavke treba da se dogodi jeste pronalaženje svih koji su godinama iskorišćavali svoju poziciju moći kako bi seksualno zlostavljali žene, a takvih nije malo. Put ka boljem odnosu prema ženama u Srbiji je dug, a Jutkinom ostavkom je učinjen bitan prvi korak, na kom se ne smemo zaustaviti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *