Zašto je pesma „Deutschland“ potrebna i Nemačkoj i drugima?
Milan Krstić

Asistent na Fakultetu političkih nauka

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: Wikimedia Commons

Ponovo je kultni nemački bend Rammstein uzburkao duhove širom sveta. Poznata po tvrdom zvuku i britkim tekstovima, koji u kombinaciji sa specifičnom oštrinom nemačkog jezika dodatno dobijaju na prodornosti, muzika ovog benda nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Pre nekoliko dana objavili su spot za novu pesmu „Deutschland“, koji ostavlja bez daha i koji je, zapravo, brutalan u svakom smislu – od brutalnih prikaza scena mučenja i stradanja kroz istoriju, do brutalno dobre produkcije, režije, kamere.

Da ne dužimo – ovaj spot nije ni moguće prepričati, već ga je potrebno pogledati i pritom imati na umu da pesma govori o ambivalentnom odnosu prema nemačkom identitetu. Pomenuti ogoljeni i brutalni prikazi nasilja u različitim istorijskim epohama deluju kao kritički osvrt autora na prošlost svoje države, personifikovane kroz lik glumice Rubi Komi (Ruby Commey), koju istovremeno i vole i mrze.

 

Nasleđe Holokausta

Međutim, kao što je to obično slučaj kada je reč o upotrebi istorije u nemačkom kontekstu – svaka stavka dolazi pod specifični radar globalne javnosti, a naročito ona koja se odnosi na nasleđe Drugog svetskog rata. To nam pokazuje da stigma Holokausta i nacizma, koliko god da je Nemačka uložila truda i uspela da je se u najvećoj meri otarasi – nije u potpunosti nestala. Dobar deo jevrejskih udruženja u Nemačkoj, kao i predstavnici države Izrael, označili su spot kao primer nedopustive zloupotrebe žrtava Holokausta.

Naime, u spotu su simbolički prikazana i stradanja Jevreja od strane nacista u koncentracionim logorima za vreme Holokausta. Kritičari smatraju da je ovakav brutalan prikaz zapravo vid komercijalizacije i banalizacije žrtava Holokausta, a nemački poverenik za antisemitizam rekao je da je video „neukusno eksploatisanje umetničkih sloboda“. No, otišlo se i korak dalje, pa je portparol izaelskog ministarstva spoljnih poslova zatražio momentalno uklanjanje ovog spota. Zapravo, u ovom slučaju možemo videti dva važna pitanja koja se tiču umetničke slobode.

 

Granice slobode govora

Prvo pitanje jeste gde su granice, odnono kada neki umetnički sadržaj može biti cenzurisan. Sa jedne strane, države koje pretenduju da sebe označe kao liberalne trebalo bi da ovaj prag postave veoma visoko, odnosno da umetnička sloboda bude gotovo apsolutna, kao i uopšteno sloboda govora, osim u slučajevima u kojima eksplicitno poziva na nasilje i neposredno ugrožava druge pojedince ili grupe.

Sa druge strane, deluje da tendencija ka političkoj korektnosti u javnom diskursu zapadnih zemalja navodi ovaj prag tolerancije na postepeno snižavanje i da dovodi do ekstenzivnijeg shvatanja pojma pretnje po pojedinca ili grupu.

Smatram da pitanja političke korektnosti moraju ostati u domenu slobodnih javnih rasprava o tome da li se nekim govornim ili umetničkim aktom krše etičke norme ili norme takta, te da ne bi trebalo da vrše pritisak na vlasti ili sudije u proceni da li određeni umetnički sadržaj krši i neku pravnu normu, ili na zakonodavce da novim normama dodatno ograniče ovakve slobode.

No, kako su danas veoma važni cenzori zapravo sami društveni mediji, poput YouTube-a, važno je da i oni sami spuste dodatno granicu dozvoljenog uklanjanjem određenog sadržaja koji zapravo ne krši njihova pravila, ali zbog kojeg su se našli pod pritiskom prijava sadržaja kao neprikladnog. Umetnost i treba da služi, između ostalog, i za ispitivanje određenih granica u domenu etike i takta, a zakoni u tome ne bi trebalo da je sprečavaju. Zbog toga smatram da bi bilo kakvo uklanjanje ovog videa bilo suprotno vrednostima slobode.

Uprkos estetici brutalnosti, ne može se reći da ovaj spot (inače, dozvoljen za gledanje samo starijima od 18 godina) poziva na nasilje ili ugrožava bilo kog pojedinca ili grupu. Naravno, treba imati na umu da je Nemačka poseban slučaj, pošto je u njoj inkriminisano negiranje Holokausta kao zasebno krivično delo, što je razumljivo i opravdano. No, ne može se reći da ovaj video na bilo koji način krši ovu pravnu normu, pošto su u njemu simbolički prikazana upravo i stradanja Jevreja u koncentracionim logorima za vreme nacizma.

 

Neprikladna komercijalizacija žrtava?

Drugo i odvojeno pitanje jeste da li ovaj spot prevazilazi granice prikladnosti i zaslužuje društvenu osudu (ali ne i zabranu). Imajući u vidu delikatnost teme, razumljivo je da postoje različiti odgovori na ovo pitanje i da je u ovom pogledu jevrejska zajednica žrtava naročito senzitivna. Moje mišljenje je suprotno u odnosu na kritičare i ne mislim da je video zašao u polje neprikladnosti.

Brutalan stil koju uopšteno neguje grupa Rammstein je nešto što se nekome dopada, a nekome ne. No, o ovakvim ukusima ne treba raspravljati. Ono o čemu se može raspravljati jeste da li je prikaz stradanja Jevreja u jednom takvom videu prikladan ili ne. Lično smatram da bi izostavljanje prikaza žrtava Holokausta u ovakvom spotu bilo daleko problematičnije, imajući u vidu da je meritum pesme kritički odnos prema prošlosti Nemačke.

Možete li zamisliti bilo koju debatu o nemačkoj istoriji i nemačkom identitetu kroz istoriju u kojoj ne postoji i pominjanje Holokausta? Ako je odgovor odričan, a verujem da jeste – zašto se onda to zamera grupi Rammstein?

Takođe, argument o komercijalizaciji žrtava je, po mom mišljenju, prilično tanak. Da li tom logikom možemo da kažemo da se komercijalizuju žrtve i u filmovima o Holokaustu? Zajednička karakteristika filmskih blokbastera koji se bave ovom temom i ovog videa je zasigurno to da poseduju i komercijalni motiv, što je uostalom i normalno u savremenoj filmskoj i muzičkoj umetnosti i bez čega velikih i sjajnih umetničkih projekata ne bi ni bilo.

Dakle, sama činjenica da neko zarađuje od umetničkih dela u kojima su prikazani stradali u Holokaustu ne bi trebalo da bude a priori sporna. Ono što bi moglo da napravi značajnu razliku jeste to da li je motiv isključivo komercijalni, ili postoje i drugi, dublji umetnički motivi i šira kulturna vrednost. Bez namere da poredim vanserijsku umetničku vrednost remek-dela koja su ekranizovala Holokaust, poput „Šindlerove liste“ ili „Pijaniste“, sa ovim video spotom grupe Rammstein – smatram da i ovaj spot poseduje određenu umetničku vrednost, svojevrsnu kritičku dubinu izraženu kroz brutalnu estetiku nasilja i da definitivno nije isključiva namera da bude šokantan kako bi privukao one koji vole nasilje. Zbog toga smatram da je argument o neprikladnoj komercijalizaciji stradanja u ovom slučaju neosnovan.

 

Sporan momenat u spotu

Jedan detalj ipak jeste ostavio ambivalentan utisak i na mene. Naime, u jednom trenutku jevrejski logoraš puca u nacističkog čuvara logora. Poruka je nejasna. Sa jedne strane, ona se može shvatiti kao simbolična pobeda pravde nad nacizmom i simbolični pucanj u zločine. Takođe, ovaj pucanj može predstavljati ilustraciju i nekih od očajničkih pokušaja proboja logoraša ili ustanka u getu, u trenutku kada je postalo jasno da je smrt ono što sleduje.

No, sa druge strane, postoji mogućnost i interpretacije ovog čina kao nekakvog osvetničkog nasilja, kakvog definitivno od strane Jevreja prema nacistima na bilo kakvom ozbiljnom nivou nije bilo (iako to ne znači da su Nemci, računajući i nevine civile, bili lišeni osvetničkih činova, a pre svega proterivanja, pa i kod nas u Vojvodini).

Takođe, postoji i mogućnost interpretacije ovog simboličkog pucnja kao kazne za učesnike u Holokaustu i „denacifikacijie“ po kratkom postupku. Ni ova interpretacija ne bi bila potpuno tačna, jer je kazna stigla zapravo samo „vrh“ piramide, a čuvari i neposredni egzekutori su uglavnom prošli nekažnjeno, kao i široki ešalon srednjih i nižih funkcionera Nacional-socijalističke nemačke radničke partije. No, opet – i ovu nejasnoću ne smatram neprikladnom, pa ni opasnom, iako ne odgovara u potpunosti mom vizualnom senzibilitetu.

 

Danke, Deutschland

Debata o ovom spotu verovatno će doprineti njegovoj globalnoj gledanosti. Moje je mišljenje da osnovni etički standardi u njoj nisu prekršeni. Naprotiv – ovaj spot i pesmu doživljavam kao duboko autorefleksivnu i kritički nastrojenu prema nemačkom identitetu. Zanimljivo je da bi ovakav spot sa brutalnim prikazom sopstvene istorije u bilo kojoj od balkanskih zemalja najverovatnije bio okarakterisan kao nedovoljno patriotski i autošovinistički.

Naravno, kontekst je u Nemačkoj ipak bitno drugačiji, dodatno imajući u vidu i reputaciju benda Rammstein kao nekoga ko ne beži od koketiranja sa estetikom iz nacističkog perioda. Iako je određenih slučajeva upotrebe estetike iz ovog perioda zaista bilo, na sličan način kao što je to u našem regionu bilo u delovanju kultne slovenačke grupe Laibach – ne može se nikako govoriti o bilo kakvoj apologiji ili reafirmaciji jezivih političkih ideja nacizma u njihovoj muzici, niti o nekritičkom pristupu istoriji, a nekmoli o negiranju Holokausta.

Zbog toga je vredno poslušati ovu pesmu i pogledati spot koji sadrži još mnogo toga – od prikaza brutalnosti Krstaških ratova, preko nemačkog imperijalizma i kolonijalizma, autokratske Nemačke Demokratske Republike i Berlinskog zida kao njenog materijalnog legata, terorizma Bader-Majnhof grupe – pa sve do futurističkih elemenata.

Ne bi bilo loše da, dok gledamo spot, razmišljamo i o tome šta bi bilo ekranizovano u pesmi na sličnu temu koja bi se zvala „Srbija“. Ne pravim analogiju srpske i nemačke istorije i količine nasilja, ali svaka nacija ima određene slavne i određene tamne trenutke. Momente zbog kojih se ponosimo i momente kojih se stidimo.

Za zdrav patriotizam treba biti kritički svestan i jednih i drugih i umetnici bi trebalo da na njih podsećaju i nas, ali i sve naše komšije i sve druge nacije širom sveta. A imajući u vidu značaj suočavanja sa logorima iz Drugog svetskog rata – bilo bi naročito dobro kada bi svoju introspektivnu verziju pesme „Deutschland“ dobili i oni koji su devedesetih pevali „Danke, Deutschland“.

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *