Opozicija uzdramala Erdoganov režim - iz Ankare za Talas o najnovijim dešavanjima
Vuk Velebit

Autor

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: R4BIA.com

U nedelju su u Turskoj održani lokalni izbori na kojima je opozicija po prvi put ozbiljnije uzdrmala režim Redžepa Tajipa Erdogana.

Prema i dalje nezvaničnim preliminarnim rezultatima opozicija je pobedila u Ankari i Izmiru, a konačni rezultat se čeka i u Istanbulu gde je vladajuća Erdoganova stranka uložila niz žalbi kako bi pokušala da ospori preliminarne rezultate izbora prema kojima vodi opozicioni kandidat Ekrem Imamoglu.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić među prvima je u nedelju uveče čestitao pobedu Erdoganu uprkos odusustvu zvaničnih rezultata koji makar za sada pokazuju da Erdogan nema naročitog razloga za slavlje.

Kako bismo stekli uvid u dosta kompleksna politička dešavanja u Turskoj, razgovarao sam sa Ilijom Vojnovićem koji trenutno radi u Ankari kao direktor programa Međunarodnog Republikanskog Instituta (IRI) za Tursku.

 

Izbori kao pitanje opstanka – Redžep Tajip Erdogan

Prvo treba da razumemo da je od marta 2014. godine ovo osmi izborni ciklus. Erdogan je od parlamentarnih izbora juna 2015. promenio svoju retoriku i svoj domaći politički kurs. Prethodno, do 2015. godine pokušavao je da sprovede mirovni proces sa Kurdima, ali je shvatio da ga je to, između ostalog, koštalo gubitka jednopartijske većine. Nakon toga je svoju tradicionalnu, versko-konzervativnu ideologiju dopunio jakim nacionalističkim stavom, pa je taj nacionalistički diskurs sa sobom uvek morao da nosi i jednu apsolutističku crtu – ili sad ili nikad.

Uz to je uvek morala da postoji i komponenta spoljne pretnje, pa je tako objašnjenje za probleme koji su se nagomilavali uvek bilo da je Turska pod pritiskom ili napadom nekog neprijatelja. Tako su poruke i ovih lokalnih izbora bile bazirane na principu „sad ili nikad“. ErdoganovaTurska sve više podseća na klasičnu autokratiju, a jedna od njenih karakteristika je da je Erdoganova glavna ponuda glasačima on sam – ja sam taj koji može da vas zaštiti.

Njegov narativ za lokalne izbore sveo se na to da su ovo izbori između narodne koalicije koju predstavlja on i „zle“, izdajničke koalicije oličene u opoziciji. U takav narativ se uklopio i nedavni napad na Novom Zelandu čiji snimak je besumučno koristio u kampanji. Time je Erdogan svoju priču o izdajničkoj koaliciji i eksternim pretnjama za Tursku nadgradio porukama o svojevrsnom ratu civilizacija, u kojem mahom zapadni ekstremisti ubijaju muslimane u toku molitve.

 

Značajna pobeda za opoziciju nakon decenija Erdoganove nepobedivosti

Iako je opozicija pobedila u nekoliko većih gradova, u praktičnom smislu Erdogan i dalje ima potpunu zakonsku kontrolu nad budžetima opština i gradova. Videćemo kako će izgledati kompozicija gradskih veća, ali u većini gradova može da se dogodi da gradsko veće većinski bude njegovo.

Međutim, ovo jeste značajna pobeda za opoziciju jer je Erdgodan već 17 godina nepobediv u Turskoj, a u nekim gradovima i duže, od 1994. godine je na vlasti u Istanbulu. U nekom psihološkom smislu ovo je ogromna stvar, ovo je donekle bilo iznenađenje i za nas koji smo radili istraživanja uoči izbora. Drugi momenat osim simboličkog jeste da će opozicija povećati svoje budžete, ali će biti i na pozicijama da otkriva moguće afere prethodnih administracija.

 

Šta je najviše uticalo da Erdogan ozbiljnije izgubi podršku po prvi put?

Iako su ovo bili lokalni izbori, ekonomska kriza koja već neko vreme pogađa građane i utiče na kvalitet života, imala je uticaj na opšte nezadovoljstvo u biračkom telu. U istraživanjam su nam ljudi odgovarali da shvataju da su lokalni izbori šansa da se iskaže nezadovoljstvo onim što se dešava na nacionalnom nivou, a da se Erdoganovoj partiji da znak da ono što se dešava u zemlji nije dobro i da nešto mora da se promeni.

Druga stvar koja je uticala na ishod izbora bili su kandidati. Kandidati vladajuće koalicije su se mahom prepoznavali kao prilično mlaki i loši za te pozicije. Mnogi glasači su ih videli kao ljude bez integriteta i potpuno zavisne od Predsedništva što je posledica Erdoganovog autokratskog sistema u kojem se samo on vidi kao dovoljno jak.

Binali Jildirim, bivši premijer i predsednik parlamenta, bio je kandidat vladajuće koalicije za gradonačelnika Istanbula.. U istraživanjima koje smo radili pre izbora, mnogi građani su to videli kao svojevrsno degradiranje institucija jer je najlogičnije bilo da je ta njegova karijerna putanja bila obrnuta. Kao i u prethodnim slučajevima, zbog slabih kandidata, Erdogan nije imao drugi izbor nego da lično preuzme kampanju koju je vodio u njihovim gradovima.

Sa druge strane mnogi opozicioni kandidati su mahom dolazili sa pozicija predsednika opština, a taj nivo vlasti je u javnom mnjenju prepoznat kao najmanje pod uticajem politike pa građani, u kontekstu lokanih izbora, nisu imali mnogo šta negativnog da kažu o njima. Ljudi su ih prepoznavali kao operativce koji se bave komunalnim pitanjima, dostupni običnim ljudima.

 

Turski paradoks – vlast tvrdi da je opozicija pokrala izbore

U Istanbulu smo u paradoksalnoj situaciji gde jedan deo vlasti direktno tvrdi da je opozicija pokrala izbore u ovom gradu. Zbog toga sada pokušavaju da obore sve glasačke regione u Istanbulu i uskoro ćemo saznati kako će se to završiti. Međutim, opozicija u Turskoj je sve bolja u tome da dokumentuje prekršaje, mada to samo po sebi nije dovoljno da utiče na konačne rezultate izbora.

Ako i postoji neki mehanizam sistematske krađe, taj mehanizam niko nije uspeo do kraja da provali. Ono što je najveći problem kod turskih izbora je sve ono što dolazi pre izbora. Medijske slobode ne postoje, mediji su pod apsolutnom kontrolom vlasti. Najveća privatna medijska grupa je pre godinu dana prodata čoveku vrlo bliskom vlasti tako da je i skoro ceo privatni medijski sektor stavljen pod kontrolu.

Sa druge strane,najveća opoziciona partija je naslednik kemalisitčke tradicije koja ima vrlo etatistički pristup prema kome se snažno veruje državi i sistemu. Tako je veliki deo opozicije bio ubeđen da ima posla sa krajnje koruptivnom vlašću, ali je, paradoksalno, istovremeno  verovao da u Turskoj izbori ne mogu da se pokradu. Tek od referenduma aprila 2017. godine, opozicija je uspela da shvati da je neophodno da se bolje organizuju i čuvaju glasove. Ranije opozicija nije čak ni imala posmatrače na svim izbornim mestima. Ovoga puta, oni ne spavaju od izbornog dana, životima čuvaju glasove u džakovima.

 

Erdoganu znači da ima jednog Vučića na evropskom tlu

Očigledno da se između Erdogana i Vučića izgradio i ličan odnos, jedan drugog koriste, posećuju se. Erdoganu znači da na evropskom kontinentu ima nekoga ko može da ga dočeka kao Vučić u Srbiji. Vučićeve čestitke u Turskoj se vrlo promovišu jer je Erdoganu svaki kontakt izvan evro-atlantskih saveza značajan kako bi mogao da pokaže da neka vrsta alternative postoji. Dodatno, Balkan je predstavljen kao regija gde se Turska percipira kao večito vrlo uticajna iako u praktičnom smislu to nije tako. Percepcija da je Turska značajna na Balkanu uklapa se u Erdoganov neonacionalistički diskurs.

 

Erdogan koristi polarizaciju kao svoje najveće oružje

Cela priča oko deljenja između Erdoganove AK partije i Gulenista nema veze sa pitanjem tradicionalne podeljenosti tuskog društva. Kad je reč o sukobu Erdogana i Gulena, to nisu polarizovane strane, već je to bila svađa unutar iste kuće. To su dve, nekada prijateljske strane koje su gradile produktivnu simbiozu decenijama, dopunjavali se na vlasti i u jednom trenutku je to između njih puklo.

Polarizacja u Turskoj postoji po brojnim pitanjima od tradicije preko podela među etničkim grupama do polarizovanosti na političkom nivou koja je vrlo jasna.

Erdogan je besumučno insistiarao na političkoj polarizaciji jer je znao da se tu ne radi o podeljenosti 50:50, već je taj odnos pre 55:45.  To je glavni razlog zbog čega Erdogan polarizaciju i dalje koristi kao najjače oružje i od toga pravi teren na kome uspešno igra. On vrlo dobro zna da je deo društva koji gura na izdajničku stranu manji, pritom je i fragmentovan. Čak i u savršenoj saradnji svih opozicionih parija, one na nacionalnom nivou, za sada, ne mogu da pređu 45%.

Međutim, posle ovih izbora moglo bi se zaključiti da ta politička polarizacija na lokalnom nivou menja oblik.

 

Najveći izazov za Tursku su ekonomija i odnos sa zapadnim partnerima

Turska se danas suočava pre svega sa ekonomskim problemima i to će u narednom periodu da bude najveći izazov. Makroekonomski parametri, inflacija, nezaposlenost, lira koja je nestabilna kao valuta u poslednje dve godine, sve to će morati da utiče i na neku promenu moći unutar samog političkog sistema Turske.

Drugi izazov su problemi sa tradicionalnim partnerima i tu pre svega mislim na Evropsku uniju i SAD. Turska je trenutno u procesu kupovine S-400 sistema od Rusije, ali su Amerikanci čvrsti u stavu da ukoliko se to dogodi, Turska neće dobiti nijedan F-35 avion. Osim toga Amerikanci suzakonom obavezni da Turcima uvedu sankcije, u slučaju da Turska sprovede ovaj aranžman sa Rusijom.. Turska EU perspektiva je već neko vreme u fazi kliničke smrti.

Dok su odnosi sa njenim zapadnim partnerima poremećeni što može dosta da uzdrma Tursku, za to vreme rusko prisustvo je sve veće, kao i kineska zainteresovanost.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *