Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: Kremlin.ru

U svom autorskom tekstu za tabloid ’Srpski telegraf’, predsednik Srbije Aleksandar Vučić napisao je da opozicija treba konačno da kaže narodu šta hoće – izbore ili njegovu glavu.

Štaviše, Vučić je napisao ’zato kažite da hoćete moju glavu jer ne postoji način kako vi možete da pobedite’ čime je pokazao svoje (ne)razumevanje izbornih procesa i funkcionisanja demokratskih institucija.

Ovo nije prvi put da se Vučićeva glava pominje kao najtraženija, bilo zato što je želi opozicija ili zapadne sile i strane obaveštajne službe, onako kako nas izveštavaju tabloidi bliski režimu.

O Vučićevom narativu žrtve i načinu komunikacije razgovarao sam sa Nikolom Jovićem, asistentom na Fakultetu političkih nauka, i sa Bojanom Klačarom, izvršnim direktorom CeSida.

 

Nikola Jović: U ovom slučaju se radi o arhetipskoj igri žrtva-progonitelj-spasitelj

Nebrojano puta do sada smo mogli da vidimo naslove tabloida koji najavljuju državne udare, te kako se Vučić suočava sa ogromnim pritiscima dok opozicija radi sve da izazove haos na ulicama Srbije. Poslednji u nizu takvih objava bio je i sam autorski tekst gde Vučić maltene nudi svoju glavu umesto slobodnih, fer i poštenih izbora.

Nikola Jović primećuje da Vučić često koristi saznanja iz bihevioralne nauke i psihologije da igra različite uloge.

“U ovom slučaju mi se čini da se radi o arhetipskoj igri žrtva-progonitelj-spasitelj. Naime, izložena osoba prvo doživljava sebe “napadnutom” i u tim situacijama igra ulogu žrtve. Ovu ulogu Vučić igra jako često u situacijama kao što je ova. Ono što se nakon toga dešava jeste psihološki obrt i prelazak iz uloge žrtve u ulogu progonitelja. Na taj način onaj koji je bio napadnut ili kritikovan umesto da se bavi predmetom kritike zapravo na nju odgovara kontranapadom koji je po pravilu nesrazmerniji i brutalniji. Na kraju tog procesa on postaje spasitelj koji populistički svojim naporom, hrabrošću, podmetanjem leđa i rizikovanjem sopstevenog života spašava svoj narod. U takvoj igri on ne samo da dobija empatiju kada je napadnut, već i podršku da se brani i zahvalnost za žrtvu.”

 

Bojan Klačar: Prema Vučićevom narativu postoji samo jedna ispravna strana

U razgovoru za Talas, Bojan Klačar ističe da je „Vučićev narativ polarizirajući, tenzičan, diskvalifikujući i bez namere da se otvori bilo kakva vrsta dijaloga sa opozicijom“.

„Taj narativ znači da postoji samo jedna ispravna strana, a da oni koji nisu na toj strani ne žele dobro svojim oponentima“, ocenjuje Klačar.

Sa druge strane, Nikola Jović smatra da se politička komunikacija Aleksandra Vučića strateški prilagođava njegovoj političkoj agendi.

„U tom smislu, komunikacija se kreće od kukanja i prenemaganja do uličarsko-navijačkog bezobrazluka i bahatosti. Koja god da je strategija odabrana iza nje stoji neki cilj. U ovom slučaju cilj je da se politički protivnici prikažu kao uzurpatori demokratskih institucija, koji ne poštuju izbor svog naroda.“

Na taj način, Jović ocenjuje da je narativna namera da se oponenti obeleže kao nasilnici, a sve sa krovnim ciljem njihove dalje diskreditacije.

„Naravno, moram da kažem, da svako ko bilo kome preti bilo čime što nije politički poraz u poštenoj i demokratskoj političkoj utakmici ne zaslužuje da bude nazvan demokratskim političkim protivnikom“, zaključuje Jović.

 

Jović: Nudeći svoju glavu, Vučić stvara alibi da kaže  ‘ja sa njima neću da razgovaram‘

Nikola Jović dalje u razgovoru komentariše da „kada kažete da neko želi vašu legitimno izabranu glavu to onda znači da taj neko ne poštuje institucije, demokratiju i bazične humane vrednosti“.

„To je najveći stepen narativne diskvalifikacije protivnika sa kojima bi trebalo da se takmičite oko realizacije političkih ideja. Kreiranje takvog narativa daje vam odrešene ruke da kažete “Ja sa njima neću da razgovaram” i time stvorite alibi za svoju stratešku nedemokratsku i nekompetetivnu odluku da iz javne sfere izbacite koncept debatovanja, dijaloga i suprotstavljanja.“

Dalje, Jović dodaje i da „bez tih slobodarsko-demokratskih pretpostavki građani nisu u stanju da donose informisane odluke o tome kome žele da povere mandat.“

„U situaciji kakva je sada, Vučić zna da su izbori (i pretnja izborima) bez demokratskog dijaloga i slobode medija njegovo najbolje oružje da drži svoje glasače i stranačku mašineriju u tonusu i da se u isto vreme “igra” sa rejtingom političkih protivnika.“

 

Šta je cilj takve političke komunikacije?

Bojan Klačar smatra da je to pre svega učvršćivanje svojih birača i privlačenje onih koji bi potencijalno glasali za SNS a danas u možda neodlučni ili gravitiraju ka nekim drugim strankama vladajuće koalicije.

„Vučić segmentira kampanju i obraća se samo svojim biračima u kojima je on uvek u pozitivnom kontekstu a opozicija u negativnom. Ideja je da opozicija bude „nevidljiva“ za politički mejnstrim a ako je vidljiva da se ta vidljivost prikaže samo u negativnom kontekstu.”

Drugi cilj koji Klačar navodi jeste i empatija jer „Vučić od dolaska na vlast na neki način želi da bude voljen i podržavan čak i od onih koji ga ne glasaju“.

„Suštinski cilj je neka vrsta političkog mesijanstva, prikazivanje sebe kao snažnog lidera koji želi da menja svet oko sebe, ali da je mnogo onih koji ga sputavaju, ugrožavaju, napadaju“, zaključuje Klačar.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *