Zašto je bitna rasprava o nasleđu NATO bombardovanja?

Autorka

Društvo,Vruće teme |
March 25, 2019
Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Lorenzo Ware

Svaka godišnjica NATO bombardovanja u Srbiji budi raspravu koja je prepuna emocija i različitih viđenja istorije. Tokom prošlog vikenda je obeleženo dvadeset godina od početka NATO bombardovanja koje je trajalo 78 dana, a iz različitih reakcija očigledno je da u srpskoj javnosti nema saglasnosti oko broja poginulih, motiva iza intervencije i njene suštinske (ne)opravdanosti.

 

Manipulacija brojem ljudi koji su poginuli

Ukoliko je vaš  izvor vesti RTS, onda ste u vesti o godišnjici bombardovanja pročitali jednu neutemeljnu i, po svemu sudeći, dosta proizvoljnu brojku. „Za 78 dana poginulo je između 1.200 i 2.500 ljudi“, navodi se u vesti na sajtu RTS-a.

Ovaj podatak dolazi kao suprotnost sa većinom dostupnih podataka o broju poginulih. Međunarodna organizacija Human Rights Watch u svom izveštaju navodi da može da verifikuje oko 500 poginulih civila tokom intervencije. Fond za humanitarno pravo navodi da je prema njihovim procenama poginulo oko 754 ljudi, od čega je 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga.

Politika je ipak odlučila da uzme u obzir ove izveštaje, ali da istakne da postoje i „podaci Srbije“.  

„Prema podacima koje je objavila organizacija Hjuman rajts voč (Human Rights Watch) u bombardovanju koje je trajalo 78 dana poginulo je oko 500 civila i oko 1.000 vojnika, dok prema podacima Srbije stradalo je više od 2.000 civila, nekoliko stotina se vode kao nestali, dok je stradalo i oko 1.000 vojnika“, navodi se u Politici, ali bez upućivanja na to gde je i kako Srbija dobila ove podatke.

U trenutku kada novinari odlučuju da se svesno ogluše o podatke koji su lako dostupni na internetu, ne možemo očekivati mnogo više i od političara. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da će smrt 2.500 civila tokom NATO agresije „za nas uvek biti zločin”, a sličnu brojku je na svom tviter profilu ponovio je i Boško Obradović, lider Dveri.


Svake godine različiti političari i pojedini mediji veštački uvećavaju broj poginulih zarad sopstvenih političkih interesa. Gubitak života civila je uvek za žaljenje, i nema potrebe uvećavati ove brojke da bi se povećale razmere tragedije. Manipulisati brojem poginulih je duboko nemoralno prema onima koji jesu izgubili svoj život, i koji se sada koriste kao sredstvo u političkoj debati.

 

A šta ćemo sa osiromašenim uranijumom?

Broj poginulih nije jedina zabluda o NATO bombardovanju koja se koristi za manipulaciju javnim mnjenjem. „Užasne posledice osiromašenog uranijuma“ koriste se strašilo koje treba da dokaže punu nemilosrdnost zemalja koje su podržale i učestvovale u NATO intervenciji.

„OVO SU MESTA NA KOJE JE NATO BACAO OSIROMAŠENI URANIJUM: Objavljena mapa sa tačnim lokacijama! (MAPA)“, bio je naslov u listu ALO, a ovu vest su preneli i drugi listovi, ukazujući na štetan uticaj uranijuma i veliki broj obolelih od raka u Srbiji.

Pročitajte i: Zračenje strahom – zablude o osiromašenom uranijumu

Tvrdnja o uticaju osiromašenog uranijuma na širenje karcinoma u Srbiji je ipak široko opovrgnuta. Brojni epidemiolozi, poput Zorana Radovanovića, godinama ukazuju da su ovi navodi pogrešni i naučno neosnovani.

„Medijska baražna paljba obilato nam je usađivala u svest da su “NATO bombe povećale broj obolelih od raka”, da je, bar delimično, za tu situaciju “odgovoran osiromašeni uranijum”, da je sve to već “dokazano”… U međunarodnoj naučnoj zajednici te tvrdnje mogu samo da naiđu na podsmeh“, napisao je Radovanović u jednoj svojoj kolumni za Danas.

Ovo ipak ne sprečava političare da koriste strah od jedne od najgorih bolesti kao dokaz patnje kroz koju je srpski narod prošao. Ovakav stav je tokom vikenda podelio i Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke i član opozicionog Saveza za Srbiju.


Širenje zablude koju je odbio veliki deo naučne zajednice za posledicu ima samo širenje panike i anksioznosti među populacijom, koja često nema vremena da dublje istražuje da li su ove tvrdnje tačne, već se oslanja na podatke prezentovane u medijima i od strane političara. NATO bombardovanje je imalo razne negativne efekte na koje se opravdano može ukazati, a izmišljanje opasnosti koju osiromašeni uranijum predstavlja je samo vid skupljanja lakih političkih poena na račun zapadnih sila.

 

Ili autošovinizam ili ekstremni nacionalizam

Čak i kada se pomerimo od očiglednih zabluda o NATO bombardovanju i njegovih posledica, ostaje nam toksičan diskurs u kom su ljudi podeljeni na dve škole mišljenja iz kojih se ne pomeraju.

Prva grupa mišljenja odgovornost za NATO bombardovanje vidi isključivo u Miloševićevoj lošoj politici i zločinima koje je njegov režim počinio nad Albancima. Druga grupa krivicu pronalazi potpuno u međunarodnoj zajednici, naglašavajući potencijalno kršenje međunarodnog prava i međunarodnog poretka.

Lako je videti da između ove dve struje mišljenja teško da može postojati iskren dijalog i razumevanje. Ako ističete odgovornost Miloševićevog režima lako vas označe kao „autošovinistu“, dok je upiranje prstom na loše diplomatske poteze Sjedinjenih Američkih Država i NATO saveza označeno kao vid „ekstremnog nacionalizma“, u kom vi ne želite da priznate Miloševićev deo odgovornosti za intervenciju.

Iako je razumljivo da strasti budu uzburkane odmah nakon traumatičnog događaja kao što je bombardovanje, kada prođe 20 godina potrebno je imati argumente koji uključuju nijanse i kompleksnost koja često nedostaje. Treba da bude prihvatljivo da preispitujemo da li NATO bombardovanje treba da utiče na sadašnji odnos i saradnju sa ovim savezom, da li je kriza mogla da se reši na drugi način, i da li je ova intervencija imala dugoročno negativne posledice na percepciju Zapada.

 


S druge strane, takođe treba da bude normalno da se ukazuje na sve greške i zločine Miloševićevog režima. Ubijanje albanskih civila, neprihvatanje sporazuma iz Rambujea i drugi sporni diplomatski potezi Miloševića moraju uvek biti deo složene rasprave o količini odgovornosti srpske strane za okolnosti u kojima se dogodila NATO intervencija.

Da bismo se izborili sa zaostavštinom NATO intevencije potrebno da političari i mediji prestanu sa širenjem laži i neistina, a nakon toga je nužno da svaka diskusija vođena oko ovog pitanja bude iskrena rasprava, a ne nadvikivanje.

Ova rasprava znači da moramo skloniti emocije sa strane i prepostaviti iskrene namere druge strane u diskusiji. Lako je prekinuti raspravu kada vidite da druga strana nije suštinski zainteresovana za debatu, ali apriori lepiti etikete protivnicima u raspravi je neproduktivno i intelektualno lenjo. Produktivna rasprava nije cilj sama po sebi, već je sredstvo za bolju budućnost koja uključuje saradnju sa zapadnim zemljama, a koju sada ometaju zablude i iskrivljena percepcija.