Kosovo je glavni regrutni centar nacionalizma u Srbiji – razgovor sa novinarom Boškom Jakšićem
Vuk Velebit

Autor

Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: Medija centar, Beograd

U poslednje vreme u javnosti se sve više priča o eventualnom potpisivanju sporazuma između Srbije i Kosova čime bi bio rešen spor koji stoji na putu evropskih integracija i Srbije i Kosova. Ne samo što stoji na njihovom evropskom putu, već se i druge stvari od značaja za život građana, pravdaju rešavanjem kosovskog spora.

O najnovijim dešavanjima na relaciji Beograda i Prištine, kao i Vašingtona, Brisela i Moskve razgovarao sam sa spoljnopolitičkim analitičarem i novinarom Boškom Jakšićem.

Sa druge strane nalazi se odnos opozicije prema kosovskom pitanju, kao i kako bi izgledalo rešavanje ovog pitanje u trenutnim političkim okolnostima. To je bila još jedna tema obuhvaćena ovim razgovorom.

 

Angažman SAD-a u rešavanju kosovskog pitanja

Mislim da početak američkog angažmana može jasno da se odredi. To vezujem za mini turneju zamenika pomoćnika državnog sektretara,Brajana Hojt Jia koji je 2017. prvo u Albaniji rešio problem sa opozicijom da više ne bojkotuje parlament pa je najavio da će 2018. biti rešen grčko-makedonski spor, a za 2019. najavio i rešavanje kosovskog pitanja.

To je jedna vrlo precizina i vremenski definisana agenda američkog delovanja. Zašto Amerikanci? Oni nemaju nikakve posebne interese za Zapadni Balkan u onoj meri dok i Rusi nemaju interese za ovaj region. Ali, onog trenutka kada je detektovan rastući ruski uticaj koji je počeo da raste od izbijanja ukrajinske krize, Amerikanci su shvatili da impotentna Evropska unija nije u stanju da spreči Ruse. Tada su SAD intenzivirale svoj angažman.

 

Amerikanci su svoj angažman u rešavanju kosovskog pitanja podigli na najviši nivo

Ako sada pogledamo posle kratke vremenske distance od tri najavljena rešenja Brajana Hojt Jia, dve stvari su već rešene i ostaje da se ove godine reši i kosovsko pitanje. Prošle godine smo imali Trampovu čestitku koja je omalovažavajuće bila prihvaćena kao Božićna čestitka, a onda je usledilo i pismo predsedniku Vučiću i Tačiju.

To što je Donald Tramp prihvatio da potpiše ta dva pisma govori jako mnogo. Time su amerikanci sopstveni angažman podigli na najviši mogući nivo. Ako analiziramo Trampa uprkos raznim animozitetima koje unosi u odnos sa saveznicima, on svoj biznis pristup ubacuje u politiku, i kada odluči nešto da se uradi on će to i sprovesti u delo. Na osnovu toga gradim svoj optimizam pošto Evropska unija ne nudi nikakvo rešenje, kao što ga ne nude ni Rusi

 

Što se Evrope tiče, ovo bi mogao da (p)ostane zamrznuti konflikt

Mislim da je Vučić prihvatio američku ideju razgraničenja kao svoju i tako je predstavio domaćoj javnosti. To govori o tome da Amerikanci imaju širi pistup i da su spremni i na korekciju granica samo da bi se došlo do rešenja. Sa druge strane se nalazi Federika Mogerini koja ni sama još ne ume da shvati na kojoj poziciji se nalazi. Evropa je podeljena oko Kosova i zato nema nikakvu inicijativu i što se Evrope tiče to bi mogao da postane zamrznuti konflikt.

 

Evropska unija nema politiku za Kosovo

Ne vidim bilo kakvu konkretniju definisanu evropsku politiku koja je bilo gde nešto rešila. Šta je Evropa uradila oko Bosne, ništa. Ideja vođenja briselkog dijaloga je samo da se stavi do znanja da rešenje kosovskog pitanja pripada Evropi. Amerikanci su taj posao prepustili evropljanima ali je isteklo vreme. Oni su rešenje prepustili Evropi pre svega zato što su evropljani kvalifikovaniji za rešavanje etničkih sukoba, ali se ipak pokazalo da to nije slučaj danas.

 

Rusiji nije u interesu rešavanje statusa Kosova

Nema sumnje da nije u ruskom interesu da se ovo pitanje reši. Rastući ruski uticaj kakav nikada nije postojao u ovom regionu vezan je upravo za Kosovo. Taj uticaj se vidi kroz finansiranje raznih desničarkih stranaka i forsiranja rusofila, a imamo i najdirektniji dokaz kada je Putin rekao Vučiću da se nada da će u aktuelnu vladu ući i ljudi koji vode računa o saradnji sa Rusijom. U vladi je prvi put stranka koja je otvoreno proruska sa ministrom Nenadom Popovićem.

Stav Rusije je da će ona prihvatiti svako rešenje sa kojim se slože Beograd i Priština, ali sa druge strane Rusiji nije interes da zatvori kanal svog najvećeg uticaja jer se mi Rusiji zbog Kosova zahvaljujemo svakodnevno od prodaje NIS-a do odbijanja da glasamo za različite rezolucije da im se ne bi kojim slučajem zamerili.

 

Igra Rusije i SAD-a na Zapadnom Balkanu

Stav Rusije je vi ste (Zapad) nas destabilizovali, prekršili ste obećanje da se NATO neće širiti i obećanje koje je još Regan dao Gorbačovu. Kao odgovor na ukrajinsku krizu, sad ćemo vam pokazati da i mi imamo potencijale da destabilizujemo područja koja knjižite kao svoja. Od tada ta igra traje, dok bi Amerikanci da prekinu tu igru.

Ali, ovde je u pitanju naš nedostatk hrabrosti da se opredelimo za NATO i EU. Suprotno, u Srbiji se vodi politika udaljavanja od NATO-a za razliku od perioda posle 2000. godine kada se govorilo o evroatlantskim integracijama Srbije.

O nedostatku naše hrabrosti govori da istovremeno potpisujemo IPAP sporazume sa NATO-om, reformišemo vojsku po standardima Alijanse, ali se plašimo da javno kažemo gde vodimo Srbiju. Današnja saradnja sa NATO-om više deluje kao neka ’undercover’ operacija.

 

Ako reši Kosovo, Vučićev sledeći zadatak može biti uvođenje Srbije u NATO

Vučić je napravljen da bi završio Kosovo, ali on isto tako zna kako su prolazili garanti mira i stabilnosti od Miloševića do Huseina. Onog trenutka kada se približi rešavanje kosovskog problema, on može da im kaže „ja ću Srbiju da uvedem u NATO ili ja ću da rešim pitanje Bosne“. Pragmatskom i ciničnom Zapadu to može da prođe.

 

Angela Merkel ne može da bude protiv sporazuma koji donosi mir

Kako se približavamo rešenju pitanja Kosova koje je pisano po američkom modelu, pojavljuju se portivnici sa dve strane. To su Angela Merkel koja je protiv promene granica i Rusija koja ćuti. Što se tiče Angele Merkle mislim da ona u svojoj silaznoj putanji ne bi smela sebi da dopusti da bude otvoreno protiv sporazuma za koji u jednom trenutku i Beograd i Priština kažu da prihvataju. Be obzira na njen lični animozitet prema Trampu, ona nije danas u poziciji da bude otvoreno protiv nečega što donosi mir.

 

Da bi Rusi podržali rešenje za Kosovo, neophodno je da dobiju kompenzaciju

Rusi imaju drugu igru, takav sporazum bi trebalo da bude negde ozbiljno verfikovan. Ti garanti moraju da budu u Savetu bezbednosti, dok bi taj sporazum značio promenu rezolucije 1244. Za tako nešto bi bila neophodna saglasnost i Rusije i Kine. Kini je dovoljno da smo sa njima u prijateljskim odnosima i da im dajemo biznise koji njima idu u korist, a da mi plaćamo visoku cenu puta svile.

Što se Rusa tiče tada igra ide na jedan viši nivo i to se više ne tiče Beograda i Prištine već bi oni pravili neki dogovor sa Amerikancima. Rusi bi u tom slučaju podržali rešenje Kosova, ali bi tražili kompenzaciju oko Gruzije ili Krima.

 

Nakon kosovskog rešenja, otvaraju se prilike i za reforme

Kosovski problem određuje sve za Srbiju. Ako se on ne otkloni , nećemo nikada doći do situacije da postavljamo na dnevni red druga pitanja.

Nakon potpisivanja, otvaraju se mnogostruke šanse. Otvaraju se šanse da postaješ deo stabilnog regiona, investitori će mnogo lakše doći u jedno takve područje. Nakon Kosova, imamo druge važne probleme koje se tiču reformi koje nisu sprovedene. Takav razvoj događaja bi išao i u korist opoziciji.

 

Opozicija nije spremna da definiše svoju politiku prema Kosovu

Mislim da je odnos opozicije prema Kosovu kratkovid. Neprepoznavanje značaja Kosova smatram kratkovidošću i nedostakom državotvornog pristupa jer Kosovo nije ni lično ni stranačko pitanje, nego je to prvorazredno pitanje od koga sve drugo zavisi. Unutrašnja politika se vrti oko Kosova, spoljna politika se vrti oko Kosova.

Opozicija je protiv kosovske politike samo zato što je vodi Vučić, a današnja opozicija kada je bila na vlasti, bila je inicijator pregovora i oni su danas protiv svoje politike. Vučić im je ukrao politiku zato što je prepoznao da na toj politici može da profitira. Ako opozicija podrži, pokazali bi širinu i razumevanje, a onda postoji milion stvari na kojima može da se ruši Vučić. Opozicija nije ni spremna da definiše svoju politiku.

 

Kosovo kao glavni regrutni centar nacionalizma u Srbiji

Kosovo je dežurni paravan vlastima koje ga stalno koriste. Kad god se aktuelizuje neki drugi socijalni, ekonomski problem, onda se izbaci Kosovo. Kosovo ima još jednu dimenziju, to je glavni regrutni centar nacionalizma u Srbiji. Nacionalisti uvek mogu da nađu neki način i neki povod za eskalaciju, ali ključni rezervoar bi u tom slučaju bio zatvoren.

 

Ako budu izbori pre rešenja pitanja Kosova, Vučić će na sve načine pokušati da dosegne kotu od 60%

Vučić sada sam sebi priprema rezervni položaj. Ali on vodi jednu nekvalitetnu politiku u zemlji, uz koju ide i otvoreno podržavanje bahatosti i primitivizma. Ako budu novi izbori pre Kosova, Vučić puca na kotu od 60%, to je njegova kalkulacija da na sve načine dostigne taj visok stepen koji će mu omogućiti da lagodno i prepolovi svoje biračko telo nakon potpisivanja sporazuma sa Prištinom.

 

Zapad neće rušiti Vučića, pre nego što završi svoj posao

Mislim da bi Zapad morao da ima razumevanja i za vanredne parlamentarne izbore ako budu raspisani. Da ga ruše ili ozbiljno načnu pre nego što je završio posao, ne uklapa mi se u njihov interes. Ovde referendum ne bi mogao da prođe i moralo bi da se ide drugim putem kao što je Milo radio u Crnoj Gori ili Zaev u Makedoniji, ali to je jedini način da takav pravno obavezujući sporazum dobiije podršku parlamenta.

 

Kosovska platforma je maksimalistička, ali je takav i stav srpske strane

Situacija na Kosovu je dosta turbulentija nego u Srbiji, jer tamo u vrhovima vlasti postoje različiti stavovi. Na prvi pogled izgleda mnogo komplikovanije nego što je u Srbiji, ali tamo postoji druga prednost. Kada SAD tamo procene da treba uraditi nešto, oni će poravnati teren. Na Kosovu su mehanizmi da se dobije saglasnost lakši nego ovde. Zato ne pridajem posebnu važnost marketingu Haradinaja oko uvođenja taksi.

Takse su samo jedan od mehanizama utvrđivanja pregovaračke pozicije. Kosovska platforma jeste maskimalistička, ali je ona maksmalistička i sa srpske strane – nećemo da priznamo Kosovo. U svakim pregovorima kreneš od vrhunske cene da bi kasnije dobio srednju cenu koja će zadovoljiti i jedne i druge.

Međutim, danas je cilj i srpske i kosovske strane da se dodvore svom biračkom telu, a to je sve priprema terena za sporazum jer su i tamo i ovde svesni da će izgubiti značajan deo svoje podrške. Zbog toga su Vučić i Tači danas taoci svoje nacionalističke politike.

 

Savez građanske opcije sa nacionalističkom desnicom, bio bi kraj liberalne Srbije

Boško Obradović ne može da ujedini nacionalno i građansko. Ova zemlja se već jednom opkela i rezultat kohabitacije Tadića i Koštunice je upropastio Demokrate. Koštunica je tada ostao svoj, nacionalista demokratske provijencije, ali od njega počinje korozija DS-a i uklizavanje Srbije u sve veći nacionalizam i otvranje vrata ruskom uticaju. Za to je najviše kriva Demokratska stranka koja je to prihvatila. Današnja replika neke nove koalicije gde bi nešto liberalno i građanski ušlo u savez  sa nacionalističkom desnicom, to bi bio kraj liberalne Srbije.

 

Cinično je da Boris Tadić danas priča o ujedinjenju DS-a

Najavljeno ujedinjenje mi deluje kao pokušaj trećeg braka sa istom ženom. Da o tome priča i da je inicijator neki Tadić, to mi deluje više nego cinično. Potrebna nam je ova DS, ove godine slavi 100 god od osnivanja, a ona je danas u Savezu za Srbiju marginalizovana što je loše. Ona mora da se povrati i bilo bi dobro da okupi ono što se rasulo oko nje i da se vrati sebi i postane ono što je nekada bila.

Ima ljudi koji nisu ispušene lule, ali ona mora da pokaže hrabrost da izgura nove ljude. Nije to samo nedostatak hrabrosti, u tome ima mnogo elemenata sujeta. Stara lica nisu spreman da se vide u drugom filmu, nego će se vratiti u prvi film.

 

Protesti su već ostvarili veliki rezultat – pobeda nad strahom

Što se tiče protesta, neće se ostvariti ovako preambicizono formulisani zahtevi. Što se sociopsihološkog elementa tiče, rezultat je veliki, a to je pobeda nad strahom jer strah je glavna poluga Vučićeve vlasti. Poruka protesta je u značajnoj meri adresirana i na opoziciju a ne samo vlast. Vlast će to ignorisati, ali se plašim da na strani opozicije nema pameti da zaista pročitaju tu poruku na pravi način.

Već prisustvujemo pokušajima kidnapovanja protesta, pokušaja prisvajanja te energije. Opozicione partije moraju da artikulišu energiju sa protesta, ali ako se na pravi način čitaju stvari to bi moralo da vodi konsolidaciji na strani opozicije i personalnim rotacijama koje traže vreme. Ako se pravi zaključci izvedu sada, za dve godine bismo mogli da imamo veoma ozbiljnu opoziciju, mislim na liberalnu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *