Ko to tamo protestuje? Drugačija analiza uspona #1od5miliona
Avatar

Postdoktorand na Univerzitetu u Lajdenu

Vreme čitanja: 6 minuta

Slika: Miloš Popović

Prošlo je više od tri meseca od fizičkog napada na predsednika Levice Srbije i početka protesta #1od5miliona a broj opština koje demonstriraju protiv izvršne vlasti je narastao sa 2 na okruglo 100. To je impresivan broj imajući u vidu ozbiljne prepreke mobilizaciji kao što su propaganda provladinih medija, cenzura, pretnje nasiljem, maltretiranje i prebijanje učesnika.

Iz nedelje u nedelju, gotovo svaki dan ulicama bar jednog grada u Srbiji građani izražavaju akumulirano nezadovoljstvo prema vladajućoj stranci u kojoj opravdano vide glavnog stvaraoca bezakonja, korupcije i nasilja.

 

 

Osim rvanja sa protivustavnim delovanjem izvršne vlasti, mi ne znamo baš puno o tome zašto pola opština protestuje a druga polovina ne. Zapravo, naleteo sam na puno teorija na društvenim mrežama ali, kao i uvek, niko ih još nije testirao.

Jedni, na primer, smatraju da su ljudi ozlojeđeni zbog lošeg materijalnog stanja, nezaposlenosti, nebrige države i slično. Ova teorija je bliska akademskoj literaturi koja smatra da loše ekonomsko stanje gura ljude u akciju, pobunu.

Drugi opet ističu da protesti bukte tamo gde mogućnosti dozvoljavaju. Na primer, protesti se teško dižu u mestima gde puno ljudi ima državni posao jer sveopšti strah od gubitka posla zatire iskru kolektivne akcije. I ovaj argument ima utočište u teorijama koje u prvi plan stavljaju priliku nasuprot ozlojeđenosti.

Na kraju, treći daju presudan uticaj medijima: ljudi koji imaju pristup nevladinim TV stanicama mogu da se informišu o stanju u zemlji i pokrenu akciju ili se pridruže postojećim protestima. Budući da se više od pola ljudi u Srbiji informiše preko TV-a ovaj argument vredi proveriti. Takođe, uticaj medija se često pojavljuje u radovima o protestima u demokratskim državama ali je od Arapskog proleća zadobio maha i u istraživanjima o uticaju društvenih mreža na proteste u autokratijama.

 

Ko to tamo peva protestuje: ozlojeđenost, zavisnost od državne sise ili pristup slobodnim medijima?

Bilo kako bilo, odlučio sam da proverim sva tri argumenta. Tokom poslednjih 100 dana sam sakupljao podatke o mestima u kojima se održavaju protesti, pre svega kada i gde su održani i koliko je bilo ljudi, mahom se oslanjajući na opšte i lokalne medije i video snimke protesta. Objavio sam i nekoliko mapa na Tviteru o broju demonstranata i protesta od kojih su neke izazvale burne reakcije kod pro-opozicionih korisnika kao i poplavu provladinih botova.

Ipak, osim nagađanja niko se nije udubio u to šta podstiče proteste. Da bih statistički testirao gorenavedene teorije, prvo sam sakupio podatke o opštinama koji bi na najbolji način mogli da opišu argumente. Uglavnom sam se oslanjao na podatke iz publikacije Republičkog zavoda za statistiku Opštine i regioni u Republici Srbiji, 2018 a u nekoliko slučajeva i na popis iz 2011.

Za argument broj jedan, ozlojeđenost, koristio sam broj nezaposlenih na 1.000 aktivnih ljudi, prosečnu bruto platu u evrima po prosečnom kursu iz 2018. i broj ljudi po jednom lekaru. Teorija o državnom poslu je merena korišćenjem podataka o udelu zaposlenih u državnoj administraciji, socijalnim službama, obrazovanju i zdravstvu u ukupnom broju zaposlenih u opštini. Postojanje kablovskog operatera SBB u opštini sam koristio kao meru za pristup nevladinim medijima s obzirom da jedino ovaj operater prenosi program N1 televizije.

Na kraju, ubacio sam i tri demografske varijable u model: broj stanovnika, prosečnu starost i procenat visoko obrazovanih. Rezon je da će mnogoljudnije, mlađe i visokoobrazovane opštine da budu više sklone buni.

Ukratko, model izračunava da li je protesta bilo ili nije kao funkciju ovih 8 varijabli korišćenjem bejzove logističke regresije. Sledeći grafikon prikazuje rezultate gde su kružići središnje vrednosti a pune horizontalne linije 90%-ni kredibilni intervali. Kredibilni interval od 90% znači da postoji 90% šanse da će ova središnja vrednost biti locirana između krajnjih vrednosti intervala na slici.  Ako interval seče isprekidanu vertikalnu liniju, među narodom poznatu i kao ,,linija bez efekta’’, to znači da varijabla nema efekat na proteste.

 

Ljudi su uplašeni za egzistenciju, demonstranti su stari

Kada bacimo pogled na efekte, pronalazimo nekoliko interesantnih rezultata. Prvi je da ni jedan od faktora u vezi sa ozlojeđenošću nema efekat na proteste. Nezaposlenost, plate i zdravstvena usluga nisu prošli test jer njihovi intervali seku ,,liniju bez efekta’’. Možemo da zaključimo da ni manja ni veća materijalna oskudica nisu povezani za verovatnoćom protesta.

Drugi rezultat je da veći udeo ljudi koji imaju državni posao utiče na manju verovatnoću da će biti protesta u opštini. Prevedeno na srpski, što je više ljudi na državnoj sisi, biće teže da se dignu protiv vlasti u svojoj opštini. Ovo je u skladu sa drugim argumentom o tome da ljudi deluju u skladu sa svojim mogućnostima. Ako zavisite od države, strah od gubitka posla će vas naterati da ćutite.

Treći rezultat je da pristup SBB kablovskoj mreži nema efekat na proteste.

 

Napomena: koeficijenti iz bejzove logističke regresije gde su kružići središnje vrednosti, horizontalne linije 90%-ni kredibilni intervali a vertikalna isprekidana crvena linija je ,,linija bez efekta’’. 150 opština bez Kosova. Novi Beograd, Surčin, Zemun, Stari Grad, Čukarica, Savski Venac, Vračar, Zvezdara, Rakovica i Grocka tretirani kao jedna opština, Beograd.

Ipak mislim da argument o značaju pristupa nevladinim medijima nije potpuno potučen ako bismo uspeli da izmerimo korišćenje društvenih mreža po opštini. Konačni nalaz je da udeo visoko obrazovanih nema efekat na proteste ali da starije opštine imaju iako je interval dosta širok. Sasvim je verovatno da je izostanak većinski albanskih i bošnjačkih opština sa mladom populacijom uticao na ovakav rezultat iako bi mnogi dodali da uglavnom viđaju ljude srednjih godina po protestima.

 

Ko bi još mogao da protestuje?

Pošto smo saznali nešto novo o tome šta utiče na proteste bacimo pogled na to kolika je šansa da se protesti organizuju i u drugim opštinama korišćenjem istog modela. U sledećoj slici sam izvukao srednju verovatnoću da će protest izbiti u jednoj od 150 opština.

Plavi kružići označavaju svih 150 opština korišćenih u analizi a oni koji su pozicionirani iznad 50% imaju dobre izglede da se pridruže #1od5miliona. Crvenim slovima sam označio opštine koje se još nisu pridružile protestima ali im model daje više od 50% šanse da to urade. Najveću verovatnoću model daje Vrnjačkoj Banji (85%), Lučanima (80%) i Priboju (74%). Interesantno je da se građani Priboja spremaju da izađu na proteste 28. marta a da su u Novom Pazaru već održani protesti ali da nisu pod zastavom #1od5miliona. Kao neko ko je živeo u opštini Barajevu 1990-tih iznenađen sam da model daje više od 50% šanse ovoj opštini da se pridruži protestima.

 

 

Barajevo je oduvek bila tvrđava vlasti i samo je jednom glasalo protiv Miloševića na izborima od 24. Septembra 2000. Tako da imajte na umu: ako se Barajevo ipak pridruži protestima znači da im je baš dogorelo do nokata.

 

Kakvu poruku poslati?    

Savez za Srbiju (SzS) je najavio dan D za 13. april u Beogradu kada bi trebalo da se okupe ljudi iz svih delova zemlje na velikom protestu u glavnom gradu. Nejasno je kako će da izgleda taj miting i da li će se posle njega nastaviti protesti #1od5miliona. Jedno je sigurno: uprkos podelama oko toga ko je vlasnik protesta i ko i kada treba da govori, protesti i dalje traju i šire se na nove opštine. Iako je u početku prepustio inicijativu – makar nominalnu – građanima, SzS je sve više prisutan u organizaciji i izvođenju protesta. Poslednjih dana je protest donekle i radikalizovan nakon upotrebe sile od strane policije i žandarmerije.

Ako je cilj organizatora i SzS da protest opstane i širi se na nove opštine, onda je važno uzeti u obzir rezultate iz ovog teksta. Jedan od nauka je da će biti teško podići na noge opštine u kojima je država glavni poslodavac. Opozicija treba dobro da osmisli kako će sprovoditi rastrašivanje u tom slučaju. Ne treba se oslanjati na moral ili očekivati da će ljudi sami da se odreknu povlastica ako potencijalna šteta prevazilazi dalekosežne pogodnosti.

Umesto toga, treba organizovati smislene i ostvarive aktivnosti koje će privući ostale ne samo da se pridruže već i da ih kopiraju u svojim lokalnim zajednicama. Postavljanje nezrelih ciljeva i zadavanje rokova od kojih se olako odustaje neće privući nove opštine ali će poljuljati one koje već protestuju. Organizovanje referenduma, blokada institucija, neposlušnost i štrajkovi doneće rezultate ako nisu reakcija na poteze vlasti već potez koji izaziva reakciju vlasti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *