Miloš Nikolić

Glavni urednik

Vreme čitanja: 4 minuta

”Radikalizacija protesta je dobra”, može ovih dana da se čuje, ”jer su protesti postali jednolični, predvidljivi”. ”Dobro je da se nešto novo dešava.” ”Postali su”, ukratko, ”previše smor”. Ovaj tipičan prigovor je prikladan ukoliko očekujete brzo razrešenje nepoželjne situacije. Drugim rečima – ukoliko imate nerealna očekivanja od protesta 1 od 5 miliona.

Prošlo je četiri meseca, Vučić je i dalje na vlasti. Nekima je zato zgodno da uhvate mentalnu krivinu samozavaravanja, pa da radikalizaciju protesta koja se slikovito odigrala u zgradi RTS-a ili na ulici ispred predsedništva vide kao kvalitativni iskorak, kao stepenik bliže poželjnom cilju. Ukratko – nezadovoljni ljudi lako prigrle privid. Ovo je nešto potpuno prirodno. Kondicija potrebna za opozicionu borbu zapala je u energetsku krizu. U korenu te energetske krize leži ona psihološka o kojoj sam pisao u prethodnoj kolumni. Uobražavanje željenog tada je dosta često trzaj nade pretvorene u nestrpljivost.

 

Radikalizacija je dobra za već radikalne pojedince i grupe

Važnije pitanje od toga da li je upad i marš kroz RTS opravdan jeste kome je takav postupak u interesu? Da li se postigao željeni cilj sa kojim su političari deklarativno ušli u zgradu? Nije. Da li se dovoljno dugo insistiralo na ostvarenju tog cilja? Nije. Da li je jasno da taj cilj zbog koga se marširalo kroz RTS i dalje postoji? Nije. Da li je opozicionom delu javnosti poslata poruka šta je sledeći korak u vezi sa RTS-om? Nije. Sama RTS akcija, dakle, nema apsolutno nikakve veze sa iole ozbiljnijom strategijom i taktikom opozicionog delovanja.

RTS opozicioni show bio je napet, uzbudljiv. Do određene mere i nepredvidljiv dok Boško Obradović nije prihvatio da se uzbuđeni građani vrate na Vučićev teren i da se sutradan pojave kod predsedništva. Građani na liniji – evo, tu smo, što bi rekao Kobejn, zabavite nas. Međutim, ko se od građana tada najviše zabavio?

Sumanuto napuštanje jedne borbene pozicije i šetnja do druge, pa ponovo odlazak do treće, a najava da se sprema premeštanje ponovo na prvu poziciju, kako bi se izazvala treća, jeste vrlo verovatno iscrpljujuće. I mentalno i fizički. Ovaj tempo mogu da isprate samo mentalno najzagrejaniji.

Ovaj cik-cak opozicioni aktivizam je dobra vežba, ali za najradikalnije opozicione elemente protesta 1 od 5 miliona. Ne i za najveći mogući broj ljudi tamo. Ishod ovakvih aktivnosti, u dobroj meri je jačanje dva radikalna pola – na jednom kraju je hladni, malaksali pol apstinencije, na drugom to je pregrejani, znojavi pol agresivnih ispada. Najširi sloj je u sredini i preti opasnost da se previše približi jednom ili drugom polu. Suvišno je da naglasim da će u slučaju takvog udaljavanja ka polovima, najveći broj ljudi tog srednjeg pojasa otići ka onom hladnijem polu. Radikalizacija je dakle, dobra za već radikalne pojedince i grupe.

Ovakav trening lako prate oni najzagrejaniji. Oni to čekaju od prvog dana. Ostalim građanima je, međutim, potrebna veštačka energetska dopuna da bi to mogli da isprate. Postoji jedna važna hemija koja je ključna za sve političke promene. Ali mora ekstremno pažljivo da se dozira jer su neželjena dejstva očuvanje statusa kvo i udaljavanje od promena.

 

Politička očekivanja – moramo da pazimo da se ne navučemo na lošu drogu

Rasplamsavanje aktivističkih strasti pomenutom radikalizacijom slično je izvođenju intenzivnog treninga pod dejstvom hemijskih supstanci koje unapređuju učinak takvog treninga. To takođe nije loše – ukoliko se naravno ne navučete na te supstance. Ali pravo pitanje u vezi sa tim treningom, važnije od uzimanja ili neuzimanja supstance, jeste koji je njegov cilj – za šta se tačno sprema hemijom bustovani aktivistički organizam? Za koju vrstu takmičenja? Za nadmetanje sa kakvim izazivačem?

Hemijska supstanca o kojoj je zapravo reč jesu politička očekivanja. Svi građani koji šetaju stazama jednog od pet miliona imaju neka svoja očekivanja. Deo opozicionih političara građanima nudi svoje viđenje tih političkih očekivanja. Neki od građana takva viđenja odbacuju, drugi ih prihvataju, treći se dvoume.

Obratite pažnju – ovde govorimo samo o onim građanima koji već protestno šetaju. Ovo se ne odnosi na one građane do kojih bi tek trebalo da se dopre, koji još uvek nisu opredeljeni ili koji su skloni da svoja trenutna uverenja promene i budu pridobijeni za opozicionu stvar.

Hemijska dejstva političkih očekivanja ponuđenih od strane političara imaju čudna, nepredvidljva svojstva. Ako ste ispred RTS-a i vidite ili čujete da opozicioni lideri ulaze u zgradu, skloni ste da poverujete da će možda ostvariti cilj da, makar i silom, budu uključeni u informativni program. Onda se dejstvo naglo spusti i vi ste već ispred predsedništva. Stiže nova doza. Sada ste najbliže glavnom izazivaču. Zapravo oko njega. Držite ga u obruču. Nema popuštanja, doza je ovoga puta malo jača.

Ipak, niste ni osetili dlanove druge osobe iz srpskog predsedničkog kola kad vas vožnja druge (ili treće?) ture naglo baci na novu stranu – ka 29. Novembru. Tamo se postupak ponovi na sličan način. Kuda vodi ovaj vid zabave?

 

Vrline nenasilja nisu za svakoga

Opozicija nema luksuz radikalizacije. Osim ukoliko, naravno, ne želi da ostane večita opozicija. Naša opozicija je manjina koja uglavnom nije sastavljena od radikalizmu sklonih političkih subjekata – građana, pokreta i partija. Osim ako ne planira da sprovede revoluciju, opozicija mora pre nego što razmišlja o pobedi nad Vučićem da razmisli kako će da ojača, da poraste, da se razvije. Nenasilje je kao što znamo iz primera Gandija i Martina Lutera Kinga veoma dugotrajan i naporan proces dostizanja nekih ciljeva.

Taj podvig ne samo da zahteva strpljenje, već i neku vrstu nadljudskog napora da se održi vera i nada u mogućnost same promene. To nije pristup privida i samoobmanjivanja. Zato je bolan – ne samo zbog spremnosti da se stoički prihvate udarci pendreka. Ovakva čvrstina, upornost, doslednost i otpornost mora da se ojača nekim metanarativom, misijom koja prevazilazi trenutnu skučenost političkog prostora i vremena. Gandijeva misija protiv Britanaca bila je ojačana hinduističkim principima ahimse, za Martina Lutera Kinga to je bio hrišćanski princip ljubavi agape.

Iz nekog, meni nepoznatog razloga, dobar deo opozicije hrani i neguje nerealna očekivanja. O odsustvu nekih uzvišenih načela, da ni ne govorimo. Sa takvom vrstom mentalnog drogiranja nenasilje je apsolutno nemoguće. Naprotiv. Umesto da ulaže dodatni napor da pridobije nove ljude, nepromišjenim i nepredvidljivim talasanjima koje uslovno rečeno nazivamo radikalizacijom, opozicija će samo da odbija umerene i pristojne ljude. Vrline radikalizacije su lekoviti melem za očuvanje statusa kvo.

Možda je vreme da se umesto o radikalizaciji kao formi zabave i razbijanja monotonije, porazgovara o stvarnim mogućnostima efikasnog, plodnog opozicionog delovanja?

Možda je vreme za suočavanje sa navučenošću na opasne droge?

Možda je vreme da se opozicija zapita da li je previše odškrinula vrata (da ne upotrebim neku staroslovensku reč) pogrešne političke percepcije?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *