Miloš Nikolić

Glavni urednik

Vreme čitanja: 5 minuta

Protesti 1 od 5 miliona ulaze u kritičnu fazu. Za to su najmanje krivi sami građani. Za to nisu odgovorni ni organizatori koji se nikada do sada nisu suočili sa ovakvom pojavom. Za ulazak u kritičnu fazu, koja je pre svega psihološka, krive su isključivo opozicione političke partije.

I pre nego što neko od opozicionih političara, u svoju odbranu, krene da sabira pređene kilometre po Srbiji, da opisuje ushićenje u očima ljudi koji su slušali njegov ili njen govor ili čak da potegne priču da se išlo i preko Atlantskog okeana kako bi se preneli glasovi beogradskih i drugih ulica, moram da navedem u ovom uvodu da moj suštinski prigovor nema veze sa tim.

 

Nada u promene i temeljna zbunjenost kako do njih  

Problem je u samim osnovama. Problem je u polaznim političkim premisama čitavog ovog velikog procesa građanskog buđenja i osnaživanja. Ukratko – niko od političara još uvek nije odgovorio na ključno pitanje koje zanima opozicioni deo javnosti – Kako će Vučić politički biti pobeđen? Kako od tačke A, preko raznih pojedinačnih akcija, demonstracija, moguće građanske neposlušnosti i slično da dođemo do tačke B – gde je Vučić pobeđen?

Opoziciono opredeljeni građani koji šetaju subotom (u koje i sebe svrstavam), sebi i svojoj okolini sve više postavljaju pitanja koja uglavnom počinju ili sa – dokle ili sa – čemu. Ta pitanja, naizgled pojednostavljena i nepromišljena, u sebi sadrže emotivnu mešavinu iskrenog i zdravog nadanja da su promene moguće, ali i temeljne zbunjenosti kako da do njih dođe. Namerno koristim reč temeljna jer ova vrsta zbunjenosti seže do samih osnova, temelja koje ovaj protest izaziva, a to je vladavina predsednika Aleksandra Vučića i koalicije okupljene oko SNS-a.

 

Dobar dan, ja sam mehur političkih očekivanja i mogu lako da puknem

Građani su razbuktali aktivističku snagu koju evo već četiri meseca uspešno održavaju. Uz zadivljujuće održavanje ove energije, uz snažan polet nade, određeni broj građana, takođe je i svestan stvaranja velikog mehura očekivanja. Ovaj mehur očekivanja nastaje i hrani se zato što na temeljnu zbunjenosti građana, političari odgovaraju upumpavanjem nerealnih, neostvarivih, pa time opasnih i štetnih očekivanja.

Onda kad su građani poneseni uzvišenim osećanjem nade, političari ih veštački još više uzdignu ka visinama koje nadu pretvaraju u nestrpljivost, a temeljnu zbunjenosti u deformisanu, paralelnu stvarnost u kojoj je izvesnost odsudne pobede ne samo neminovna, već tu iza ugla. Tako nastaje mehur nerealnih političkih očekivanja.

Ovo svojevrsno političko skrnavljenje građanske nade, propraćeno demagoškim oslikavanjem paralelne realnosti brze i izvesne pobede objedinjeno je u jednoj reči – bojkot.

 

Nije srpski bojkotovati  

Političari su se opredelili za bojkot. Bar za sada, dakle, opozicioni političari ne žele da učestvuju na izborima, odnosno u radu onih organa i tela koji su, po njima izgubili legitimitet i čije je političko postojanje obesmišljeno.

Od kako pišem kolumne na Talasu u vezi sa ovim našim protestima, drugim rečima, od samog početka protesta bio sam protiv bojkota. I dalje mislim da je opredeljenje za bojkot štetna i opasna odluka za opoziciju. To je radikalno sužavanje, ionako malog manevarskog prostora koji opozicija ima.

Najbolji antibiotik koji imamo protiv sve većeg i fragilnijeg mehura očekivanja jeste istina. Naslov prve kolumne u kojoj sam se bavio protestima jeste zapravo pitanje, na tragu Ničeove misli –  ”Koliko je istine spremno da podnese naše društvo?” (15. decembar 2018.)

Za ovih manje od 4 meseca dok traju građanski protesti odgovor na pitanje nismo dobili. Stvarana je atmosfera da je bojkot deo slagalice opšteg haosa koji Vučić neće moći da podnese. Haosa koji bi podrazumeva takav jak, oštar i intenzivan pritisak javnosti – da će Vučić početi da popušta i na kraju da se preda. Kao što znamo nada je nužna, ali ne i dovoljna strategija pobede. Posebno ako je strategija ofanzivna, ako se nešto izaziva, osvaja, pobeđuje.

 

Velika strategija pobede umesto male strategije samoobmane

Ne morate biti Sun Cu, Napoleon ili Živojin Mišić da biste znali da je poslednje što u ofanzivnoj strategiji smete da radite – samoobmanjivanje, samozavaravanje o sopstvenom položaju, snazi i mogućnostima. Obećani bojkot udružene opozicije upravo to stvara.

Sva ova buka ulice i sav ovaj bes jednog od pet miliona nije nešto što je po svojoj prirodi defanzivno – ne brani se status kvo, naprotiv – on bi trebalo da se izaziva, da se osvaja i na kraju da se pobedi. Nemam ništa protiv bojkota kao sredstva u političkoj borbi. To može da bude izuzetno moćna alatka ne samo u politici, već i na tržištu – poziv na bojkot nekog brenda ili nekih proizvoda i dalje je česta pojava. Ovaj bojkot koji se nama nudi, međutim, nije ništa drugo do manipulativno sakrivanje iza jeftinog političkog štita, moralna samoanestezija opozicije, kukavička staza manjeg otpora, nespremnost da se građanima kaže istina u lice.

 

Manipulacija, samoanestezija, kukavičluk

Mnogim građanima je bojkot bliska ideja. Ta bliskost proizilazi iz više nego opravdane mučnine, gađenja i gnušanja prema ovom režimu, njegovim ljudima i korumpiranim ustanovama. To, međutim, ne sme da bude izgovor zašto bi političari prigrlili bojkot.

Zato je to: manipulacija – zato što se poigrava sa pomenutim osećanjima građana prema režimu; samoanestezija – jer ubija neminovni bol mukotrpne i dugotrajne političke borbe kao jedinog načina da se ovaj režim pobedi; kukavičluk – jer nema hrabrosti da se građanima kaže istina u oči, istina koja je bolna, istina koja može da probuši mehur očekivanja i da mnoge probudi u toj jednoj jedinoj stvarnosti koju imamo.

Kandidovaću nekoliko pretpostavki koje će testirati vreme.

Bojkot koji Vučića tera na podnošenje ostavke je zabluda.

Građani nisu spremni ni na kakvu radikalizaciju protesta.

Ako se ipak krene tim putem, mehur očekivanja će još glasnije da eksplodira.

Određeni broj političkih partija i političara koji su trenutno za bojkot, promeniće svoje uverenje. I to negde tokom jeseni, ako bih baš morao da se kladim.

Nova realnost da je bojkot bila loša ideja uslediće posle otrežnjujuće letnje pauze kada ćemo se suočiti sa ozbiljnim fluktuacijama broja ljudi na protestima.

 

Matematika legitimiteta – bojkot u brojkama

U najnovijem istraživanju NSPM-a koje je objavljeno u nedeljniku Vreme (br 1471), na pitanje anketara «Da li mislite da bi opozicija trebalo da bojkotuje naredne izbore, ukoliko se ne poprave medijski uslovi?» (bez ispitanika koji glasaju za SNS, SPS i SRS) 43,6% ispitanika dalo je potvrdan odgovor; 30,5% negativan, dok 25,9% nije sigurno ili nema stav.

Na drugo relevantno pitanje – da li bi izašli na vanredne parlamentarne izbore ukoliko bi oni bili raspisani sledeće nedelje – potvrdan odgovor dalo je 63,8%, nesiguran odgovor možda/verovatno 15,6%, odlučno negativan 11,5%, a da ne zna odnosno da ostaje bez odgovora izjasnilo se 9,1% učesnika ankete.

Po ovom istraživanju, dakle, manje od trećine ispitanika jasno podržava bojkot dok nešto više od četvrtine nije sigurno šta da misli o tome. Kad se to uporedi sa brojkom sigurnih koji žele da glasaju na izborima (63,8%) eventualno pitanje ukidanja legitimiteta većini koja bi nastala posle takvih izbora nema mnogo smisla.

Nije dovoljno da odgovorimo na pitanje koje se sve više čuje – šta će da se desi ako protesti propadnu, jer to je kao da pitate šta će da se desi ako anestezija prestane, već – kako da se protesti upotrebe u široj političkoj borbi protiv režima. Ako je cilj pobeda, to je imperativ.

Ako je ikako moguće izbeći naglo pucanje mehura, nepovratno izlivanje građanske energije, pokopavanje nade, rađanje frustracije, pesimizma i razočaranja što pre moramo da se suočimo sa istinom. Jer to je najbolji lek protiv ove psihološke krize protesta.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *