Zašto smo odbili Rambuje: pogled na ključne argumente dve decenije kasnije
Milan Krstić

Asistent na Fakultetu političkih nauka

Vreme čitanja: 7 minuta

Foto: Wikimedia Commons

U trenutku izlaska ovog teksta navršava se 20 godina od neuspelih „produžetaka“ pregovora između zajedničke delegacije Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) i Republike Srbije (RS), sa jedne strane, i predstavnika kosovskih Albanaca, sa druge strane, a uz posredovanje Evropske unije (EU), Ruske Federacije i, pre svega, Sjedinjenih Američkih Država (SAD).

Ovu godišnjicu je, stoga, dobro iskoristiti i za započinjanje diskusije o potezima takozvane „Vlade narodnog jedinstva“ (u narodu poznatije kao „crveno-crna koalicija“), čiji su potezi bili među najznačajnijima „u novijoj istoriji“ u pogledu reperkusija po sudbinu Srbije i srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Konkretno, ovaj tekst će pokušati da evaluira tri ključna argumenta navođena u javnosti protiv potpisivanja Privremenog sporazuma o miru i samoupravi na Kosovu.

 

Prvi argument: ne treba prihvatiti ultimatume

Prvi argument protiv prihvatanja počiva na tezi da pregovori između dve delegacije započeti februara 1999. godine, zapravo – nisu ni bili pregovori, već ultimatum, te da ultimatume ne treba prihvatati. Čitav proces je zaista imao karakter sličan ultimatumu i predstavljao je lakmus osionosti SAD kao, u tom trenutku, jedine svetske supersile.

Henri Kisindžer, čuveni državni sekretar SAD iz sedamdesetih godina 20. veka, nazvao je ove pregovore, zbog načina na koji su vođeni, „provokacijom“ za Srbiju. Živorad Kovačević, Kisindžerov učenik na Harvardu i ambasador Jugoslavije u SAD krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, smatrao je da je u pitanju primena „alibi diplomatije“, u kojoj nije postojala prava namera faktički nijedne strane da se dođe do rešenja, a naročito ne SAD kao glavnog medijatora.

Amerika je, zapravo, želela da krah pregovora iskoristi kao alibi za oružanu intervenciju, a pristanak na ovu simulaciju pregovora bio je ustupak evropskim partnerima koji su se još uvek nećkali u pogledu upotrebe sile. Čak je i Kristofer Klark, ugledni, i u Srbiji ne baš omiljeni istoričar sa Univerziteta u Kembridžu, naveo ultimatum upućen Srbiji u Rambujeu kao primer nečega zaista neprihvatljivog, za razliku od, prema njegovom mišljenju, prihvatljivog i ne toliko strašnog ultimatuma koji je Austro-Ugarska uputila jula 1914. godine.

Međutim, pitanje da li je ovakva postavka bila a priori razlog za odbijanje sporazuma je nešto složenije. U srpskom javnom diskursu postoji veoma jak emotivni naboj u vezi sa ovom temom i, po mom mišljenju, opravdani osećaj nepravde. Ovaj osećaj dodatno je pojačan identitetskim narativom o Srbiji kao akteru koji nikada u istoriji nije pristajao na ultimatume i dobrovoljno popuštao sili, pa ni 1389. ili 1914. godine, kao i činjenicom da se u Rambujeu odlučivalo o identitetski naročito delikatnom pitanju Kosova i Metohije.

Rasprostranjen je stav da država pristankom na ultimatume gubi čast i ugled. Čak i da zanemarimo ove faktore (što je teško) i svedemo sve na čistu logiku troškova i dobiti – pristanak na ultimatum može narušiti kredibilitet određene države u pogledu preostalih otvorenih pitanja i pokazati spoljnim akterima da ona nije dovoljno čvrsta u odbrani svojih vitalnih interesa.

Ipak, države u nekim situacijama pristaju na ultimatume, naročito kada su suočene sa pretnjom opstanka (odnosno kada percipiraju da su u takvoj situaciji). U godini pred početak Prvog svetskog rata i Srbija je dva puta pristala na ultimatum Austro-Ugarske u vezi sa povlačenjem svoje vojske iz Albanije. Čak je i jula 1914. godine bila spremna da prihvati gotovo sve, osim jedne izuzetno neprihvatljive odredbe ultimatuma. Prethodno je 1909. godine Srbija bila prinuđena i na priznanje protivpravne aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske, takođe pod prinudom.

Milovan Milovanović, veliki srpski državnik, odoleo je pritisku ostatka političke elite i naroda da Srbija u tom trenutku uđe u rat sa Austro-Ugarskom kako bi odbranila čast i pravdu i pokazala hrabrost i rekao da „samoubistvo nije izraz hrabrosti“. Samo devet godina kasnije, Bosna i Hercegovina je bila deo iste države kao i pobednička Srbija, koja je te 1909. godine, napuštena od svih saveznika, izbegla samoubistvo.

Ultimatum, dakle, idealtipski ne treba prihvatati, ali nije svaki ultimatum isti u pogledu toga šta se zahteva, kao što nisu ni posledice neprihvatanja svakog ultimatuma jednako tragične. Kada se nađete u situaciji da ste bez ijednog ozbiljnog saveznika (o odgovornosti za takav ishod naročito treba polemisati) morate razmišljati malo drugačije. Važno je, stoga, utvrditi i šta su sa sobom nosile norme čija je primena zahtevana ultimatumom i da li su zaista bile neprihvatljive, kako bi se doneo sud o tome da li je ovu „gorku žabu“ ipak trebalo progutati.

 

Drugi argument: Rambuje je pružao pravo na plebiscit kosovskim Albanacima

Ključna problematična norma koja se navodi u javnim raspravama o ovoj temi jeste da je predloženi sporazum kosovskim Albancima pružao pravo na plebiscit. Osnov za ovu tvrdnju leži u navođenju „volje naroda“ kao jednog od kriterijuma po kome će biti doneta odluka o konačnom rešenju za Kosovo i Metohiju, nakon prelaznog perioda od tri godine.

Imajući u vidu da je, prema svedočenjima aktera, ova odredba naknadno ubačena u sporazum i da je nije bilo u prvim verzijama, te da je to bio dodatni ustupak kosovskim Albancima, jasno je da ovakva formulacija ne bi odgovarala Srbiji i da bi se mogla tumačiti kao pretnja za njen teritorijalni integritet u perspektivi.

Međutim, nije tačno da je ova odredba eksplicitno garantovala pravo na plebiscit. Odredba je, naprotiv, veoma neprecizna. Prvo, nigde se eksplicitno ne pominje čija volja  – naroda Kosova i Metohije ili naroda Srbije/SRJ? Drugo, nigde ne piše da će prema ovom kriterijumu biti doneta odluka, već da će na međunarodnoj konferenciji za tri godine da se dogovori mehanizam za postizanje konačnog rešenja, gde će volja naroda biti jedna od stvari koja će biti uzeta u obzir. Treće, kao još jedan kriterijum koji će biti uzet u obzir navodi se Helsinški završni akt iz 1975. godine, koji garantuje nepromenjivost granica i teritorijalni integritet evropskim državama, što eksplicitno ide u prilog Srbiji.

Na drugim mestima u tekstu sporazuma precizno se jamče suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i SRJ na Kosovu i Metohiji u prelaznom periodu. Dakle, svakako da sama činjenica da se govori o konačnom rešenju nakon prelaznog perioda i o volji naroda u tom kontekstu nije dobra i da bi nosila određene opasnosti. Međutim, ona nikako ne garantuje eksplicitno pravo na samoopredeljenje Albanaca, kao što se to povremeno moglo čuti.

 

Treći argument: NATO bi narušio suverenitet SRJ

Pored plebiscita, kao ključna problematična norma, odnosno skup normi, navode se odredbe koje bi pružale određena prava, privilegije i imunitete pripadnicima NATO na teritoriji SRJ i pretpostavka da bi one narušile suverenitet. Ovi strahovi su u dobroj meri bili preuveličani.

Naime, imunitet pripadnicima NATO i brojna dodatna prava je SRJ već priznala 1995. godine potpisivanjem aneksa Dejtonskog mirovnog sporazuma, doduše samo za potrebe prolaza ka misiji IFOR u BiH. Zanimljivo je, doduše, da je ovaj sporazum (možda  zbog toga) formalno ratifikovan tek 2002. godine.

Slična prava i privilegije NATO danas uživa u Srbiji na osnovu IPAP i SOFA sporazuma od pre nekoliko godina. Naravno, kontekst danas jeste bitno promenjen, jer Srbija nije na rubu sukoba sa NATO, već u Partnerstvu za mir, ali retko ko smatra da su ovi sporazumi narušili suverenitet Srbije ili njenu proklamovanu vojnu neutralnost. Očigledno je da su pomenute privilegije daleko manji problem nego što je to predstavljano u javnosti.

Ono što jeste bilo sporno u datom kontekstu jeste kombinacija prava NATO da se neometano kreće po teritoriji čitave SRJ i prava da, po potrebi, vrši hapšenja i privodi optužene nadležnim organima. Načelni problem jeste što bi se narušio monopol na primenu sile na teritoriji čitave SRJ i time zaista u određenoj meri ugrozila državnost. Ovakve odredbe zaista jesu teško prihvatljive za jednu suverenu državu.

Međutim, pored ovog načelnog problema, režim je verovatno u ovoj odredbi video i jednu ogromnu pretnju po sebe, zbog mogućnosti interpretacije ove odredbe kao prava NATO da u SRJ hapsi optužene za ratne zločine pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u Hagu (MKTJ).

Iako Milošević u tom trenutku još uvek nije bio među njima, delovalo je izvesno da će se uskoro naći na optuženičkoj klupi, a Ratko Mladić i mnogi drugi optuženi su se tada slobodno kretali po Beogradu. To je, dakle, značilo faktički potpisivanje mogućeg samoubistva za režim, koji je bio skloniji tome da pokuša raznim sredstvima, pa i ubistvima, da ostane na vlasti.

 

Nije sve bilo crno, iako je daleko od belog

Na osnovu svega navedenog, možemo videti da su argumenti protiv potpisivanja sporazuma u Rambujeu često preuveličani, ali da nisu potpuno neosnovani. Problematične norme nisu eksplicitno garantovale pravo na plebiscit, niti potpuno podrivale državnost SRJ i Srbije, ali su bile daleko od poželjnih i dobrih. No, u debatama je, pored pitanja analiziranog u ovom tekstu, potrebno odgovoriti i na još neka pitanja.

Kako smo mi, kao Srbija, došli do Rambujea i do takvog nepravednog i ponižavajućeg tretmana? Šta je sve prethodilo Rambujeu i za šta su krivi drugi, a za šta mi, odnosno režim koji je tada bio na vlasti? Konačno, da li je trebalo da, na kraju krajeva, prihvatimo ili da odbijemo sporazum?

Za odgovor na poslednje pitanje bilo bi potrebno detaljno analizirati i alternativu. Znajući da je usledila NATO agresija na SRJ i velika ljudska i materijalna stradanja našeg naroda, pa masovni zločini nad Albancima tokom proleća 1999. godine koji su ostavili ljagu na našem obrazu, pa potom navodna „pobeda“ kroz Kumanovski sporazum i Rezoluciju 1244, a zapravo etničko čišćenje i zločini nad Srbima od strane OVK leta 1999. godine i konačno proglašenje nezavisnosti pokrajine 2008. godine – teško je reći da je sve ovo sigurno bolje od prihvatanja nesumnjivo problematičnih normi iz Rambujea.

Naročito imajući u vidu (o čemu sam već pisao u jednom naučnom radu) da je Rambuje garantovao i ostanak naših vojnih i policijskih trupa na državnim granicama sa Albanijom i Makedonijom, uz postepeno (u roku od godinu dana do maksimum dve), a ne momentalno povlačenje bezbednosnih snaga iz ostatatka pokrajine, uz inkorporiranje lokalnih Srba u novu multietničku policiju, kao i jasne nadležnosti Srbije i SRJ na Kosovu i Metohiji u određenim domenima i konsocijacijski politički sistem u pokrajini sa širokim stepenom samouprave opština i pravom veta nacionalnih zajednica na ključne odluke.

Time bi bila smanjena šansa za bezbednosni vakuum i stvorena daleko bolja prilika za opstanak Srba u gradovima u kojima su bili većina (poput Kosova Polja ili Lipljana) ili u kojima ih je bilo u značajnom broju (poput Prištine), a iz kojih su, nažalost, bili naterani na beg u bezbednosnom vakuumu leta 1999. i u manjoj meri u pogromu 2004. godine.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *